Jezuitski vaspitni sistem

Jezuitski vaspitni sistem predstavljao je način da od čoveka stvori pokornog, poslušnog i odanog člana katoličke crkve, koji će biti odan njenom autoritetu.

Isusovci ili Jezuiti, punim nazivom Družba Isusova (lat. Societas Jesu) su rimokatolički muški red, koji je osnovao Ignasio de Lojola (šp. Íñigo López de Loyola, 1491—1556) u Parizu 1534. godine i sa još šestoricom njegovih drugova studenata na Sorboni položi redovničke zavete s prvobitnom namerom da misionarski deluju u Palestini. Njegove članove zvali su „Hristovim vojnicima“.

Ovaj crkveni red je danas najbrojniji u svetu s oko 20.000 članova. Funkciju poglavara cele Družbe, „generala“ reda trenutno obavlja Adolfo Nikolas. Na prostoru bivše Jugoslavije i u Bugarskoj nalazi se oko 150 isusovca. Papa Franja, prvi je poglavar Katoličke crkve iz reda isusovaca. Sveci, blaženici i sluge Božije iz redova isusovaca:

• Sv. Ignacije Lojolski
• Sv. Franjo Ksaverski
• Sv. Stanislav Kostka
• Sv. Alojzije Gonzaga
• Sv. Ivan Berčmans

Jezuitski red se u osnovi razlikovao od ostalih srednjovekovnih redova. U to doba je bio elitni deo rastuće crkve (ecclesia militans), koji se u crkvenim i svetovnim stvarima tog doba vrlo dobro snašao, koristeći se različitim sredstvima, od lukavstva, do spletkarenja i zavera, a rukovodstvo kojim se vodio je bio: “cilj opravdava sredstvo”. Jezuitski je red imao uticaja i na više društvene slojeve, a na taj način, mešao se i u politiku. Na nekim univerzitetima, u pojedinim sredinama, jezuiti su postavljali svoje ljude za profesore. Međutim, mnogi su im zabranili pristup, a mnogi ih i proterali sa svojih prostora. Blez Paskal, u XVII veku je otkrio njihovo licemerno ponašanje, a u XVIII veku protiv jezuita je istupio i francuski filozof prosvetitelj Volter. Zbog jakog otpora jezuita, papa Kliment IV, bio je prinuđen 1773. godine da raspusti jezuitski red, plašeći se da katolička crkva ne izgubi potpuno svoj uticaj. Naravno, u nekim oblicima se zadržao duže vreme, tim pre što je 1814. godine njihov rad bio ponovo odobren.Glavno borbeno sredstvo jezuita, bilo je, po njihovom ubeđenju u vaspitanju omladine. Jedan od prvih njihovih praktičnih ciljeva bio je osvojiti školstvo. I u tome su sjajno uspeli. Godine 1570. imaju već 155b kolegija, godine 1616. već 372, a godine 1750 već 612. U XVII i XVIII veku bila je većina srednjih i viših škola u katoličkim zapadnoevropskim zemljama u njihovim rukama. Jezuiti su hteli da ponovo uspostave monopol verskog reda nad školstvom.

Organizacija nastave

U jezuitskim školama nastava je bila internatski uređena.Time su decu na siguran način odvojili od okoline, i tako su ih podredili sebi.U svoje škole su najradije primali decu iz vladajućih slojeva, gde se nastava izvodila u dobro organizovanim i uređenim prostorijama sa naizmeničnom smenom učenja i odmora. Tako organizovan rad u zavodima, omogućio je da se deca odvoje od okoline i da se podrede jezuitskom načinu života i vaspitanja. Jezuitske škole su se delile na dva tečaja: na niži tečaj, u trajanju od šest godina, i viši, u trajanju od tri godine, a osnivali su i javne škole, najčešće klasične gimnazije. Niži tečaj bila je latinska škola pristupačna svim njihovim potomcima, a viši tečaj je bila akademija koja je pripremala za univerzitetske studije. Niža latinska škola, imala je pet razreda, u kojoj je nastavni jezik i jezik komunikacije bio latinski, tako da se bar u višim razredima nije smelo govoriti maternjim jezikom.Takođe, izučavao se i grčki jezik.Izučavanje vere, koja se sastojala u jevanđelju, bilo je određeno samo pola časa u nedelji, ali bez obzira na to, celokupno vaspitanje i nastava, temeljila se na religiji.Osnovu nastavnog plana i programa činilo je “sedam slobodnih nauka”.Na višem tečaju, predavali su filozofiju kao pripremu za teološke studije.

Takođe, veliki znašaj pridavali su i fizičkom vaspitanju( negovanje tela, higijena, jahanje itd.), jer su u to vreme crkvi bili potrebmni snažni ljudi koji će širiti njeno učenje u novootkrivenim zemljama.Najefikasnija sredstva nastave jezuita, bila su: propoved radi utemeljivanja mase, ispovest kojom se utiče na pojedince i vaspitanje u cilju da se omladina potčini uticaju katoličke crkve. Nastavne metode su se oslanjale na neposredan dodir učitelja sa učenikom. Jezuiti su nastojali da se približe svakom pojedinom učeniku i da što više sebi podrede njegov razum, te da tako iskoriste njegove sposobnosti.Veliki značaj u tom sistemu imalo je ponavljanje, koje su jezuiti prihvatili na osnovu iskustva stečenog do tada u višim naročito protestantskim školama. Učenici su svakog dana ponavljali gradivo koje su prethodnog dana obradili, što je bio slučaj i sa gradivom na kraju nedelje. Jezuiti su izbegavali preopterećivanja učenika, smatrajući da nastava treba da bude laka i prijatna za učenike.Planiranju realizacije sadržaja u nastavi takođe su posvetili dosta pažnje, pre svega, raspoređivanju sadržaja po mesecima, nedeljama, danima, sa metodskim uputstvima. Za ostvarivanje svih ciljeva, potrebni su stručni nastavnici, pa su jezuiti poklanjali dosta pažnje i pripremanju nastavnika, koji su bili isključivo članovi jezuitskog reda. Iz redova studenata su uzimani najbolji i najpouzdaniji i spremani za predavače u nižim koledžima. Posle teološkog obrazovanja, mogli su da predaju i u starijim razredima.Glavni cilj celokupnog jezuitskog sistema bio je : stvoriti čoveka koji će biti nepokolebljivo čvrst u katoličkoj meri i bezuslovno odan autoritetu crkve.Prirodno je da su u njihovom vaspitanju oživele sve karakteristične crte jezuitskog reda, naročito s obzirom na misiju koju su jezuiti, kao borbeni red katoličke crkve, imali u tadašnjem društvu.

Jezuitski vaspitni sistem

Od pitomaca su tražili bezuslovnu poslužnost. Naročito mnogo su polagali na vaspitanje častoljublja.Dobrim učenicima su dodeljivali ročite zadatke i počasti(počasne naslove, počasna mesta..)Pri vršenju nadzora su sarađivali i sami pitomci.Pitomac je bio dužan da kontroliše svoje drugove, da ih uhodi i o svemu javlja pretpostavljenome.Tako su negovali međusobno špijuniranje, a samim tim i nepoverenje.S druge strane razvijalo se dodvoravanje pretpostavljenima. Takvo vaspitanje moralo je rađati licemerstvo.Jezuiti nisu upotrebljavali batine, ali su u tu svrhu imali naročite korektore.Primenjivali su takođe jednu vrstu kazni koje duboko vređaju i ponižavaju čoveka: Učeniku bi stavljali na glavu magareće uši, postojala je magareća klupa i slično.I sami nastavnici bili su neiskreni prema ucenicima, koristeći se podvalama, otkrivali su grešne misli i loše stane učenikovog karaktera. Jezuiti su se starali o srednjem i višem školstvu, a za osnovno nisu marili, jer prema tradicijama katoličke crkve- nisu želeli da narod bude obrazovan.Želeli su da utiču na onu odabranu omladinu koje će kasnije, zauzeti presudna najvažnija, ključna mesta u društvu. Da bi mogli što uspešnije da ostvaruju svoje vaspitne ciljeve, preuzeli su u svoje škole neke didaktičke tekovine humanističke i protestantske pedagogije koje bi trebalo da osiguraju što veću efikasnost njihovom obrazovnom i vaspitnom delovanju.