Jovan Čemerikić
| Jovan Čemerikić | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Lični podaci | |||||||||
| Datum rođenja | 1890. | ||||||||
| Mesto rođenja | Prizren,  Osmansko carstvo | ||||||||
| Datum smrti | 9. decembar 1944. (53/54 god.) | ||||||||
| Mesto smrti | Niš,  DF Jugoslavija | ||||||||
| Narodnost | Srbin | ||||||||
| Religija | Pravoslavni hrišćanin | ||||||||
| Univerzitet | Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu | ||||||||
| Profesija | profesor | ||||||||
| Politička karijera | |||||||||
| Politička stranka | Jugoslovenski narodni pokret Zbor | ||||||||
| |||||||||
Jovan Čemerikić (Prizren, 1890 — Niš, 9. decembar 1944) bio je profesor srpskog jezika, direktor Prve muške gimnazije u Nišu, a u Drugom svetskom ratu i ratni predsednik opštine Niš do kraja nemačke okupacije.[1] Kao Nedićev službenik i saradnik, Jugoslovenska vojska u otadžbini, po oslobođenja Niša, uhapšen je i pravosnažnom presudom osuđen na smrt zbog saradnje sa okupatorom. Streljan je u Nišu, 9. decembra 1944. godine na nepoznatoj lokaciji.[2]
Život i karijera[uredi | uredi izvor]
Rođen je u Prizrenu 1890. godine kao prvo muško dete u svešteničkoj porodici, od oca Đorđa Čemerikića, koji je više godina radio u zaplanjskom selu Ćelije.[3] Jovan Čemerikić se školovao u srpskom internatu u Solunu zajedno sa Dimitrijem Ljotićem, i kada je i začeto njihovo prijateljstvo koje je trajalo do kraja Čemerikićevog života.
Potom je završio Filozofski fakultet u Beogradu, i radio kao nastavnik srpskog jezika i književnosti u Prokuplju od 1908. do 1915. godine.[4] Za vreme službovanja u Prokuplju oženio se Danicom Spasojević, ćerkom Koste Spasojevića, narodnog poslanika i kraljevog prijatelja. Bračna veza mu je obezbedila uslove za karijeru, tim pre što mu je pored tasta Koste i jedan njegov šurak Jovan Spasojević, lekar, dobro poznati, popularni „Žan” kod sportske omladine, a drugi sudija Miša Spasojević, sekretar kraljeve kancelarije.[3]
Prema navodima Vidosav Stevanović, prosvetnog inspektora u Srbiji, Čemerikić je kao đak Jovana Skerlića nacionalno fanatizovao srpsku omladinu...jer je... kao nastavnik bio i preterano strog prema đacima.[3]
Na dužnost direktor Muške realne gimnazije u Nišu postavnjen je novembra 1935. i na tom radnom mestu je bio narednih šest godina.[4] Kao jedna od značajnik i prosvetnih i kulturnih ličnosti u gradu Nišu, sa suprugom Danicom bio je aktivan u radu i humanitarnim aktivnostima gradskog Crvenog krsta.
Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]
- Direktor gimnazije
Kako je Nemačka okupaciona vlast, zajedno sa okružnim načelstvom u Nišu pokrenula u maju 1941. godine obnovu nastavu u dotadašnjim niškim školama uključujući tu i Prvu mušku gimnaziju, u njenu obnovu kao direktor uključio se i Čemerikić, sa ciljem da se u njoj nastava izvodi po obrazovno—nastavnom programu koji je trebalo da služi interesima fašističkih osvajača i domaćih izdajnika. Broj đaka i nastavnika se jedno vreme smanjio, da bi da se potom povećao nakon dolaska izbeglih đaka i nastavnika iz Makedonije, Bosne i Hercegovine, Slovenije i drugih krajeva. Tako je u gimnaziju, kojom je rukovodio Ćemerikić prve godine rata, došlo oko 40 profesora i 347 učenika.[5]
Od Čemerikića kao direktora kao i ostalih profesora gimnazije Nedićeva vlast je zahtevala prvo, da budu „čisti" Srbi, drugo, da budu nadahnuti „svetosavskim duhom", treće, bilo je poželjno da budu muškarci iz uverenja da žene-profesori ne mogu da budu uzor muškoj omladini. Jer su temeljni principi škole „Nove Srbije“, trebalo da budu nacionalizam i svetosavlje.
Kao protivnik komunističkih ideja a u okviru propagandnih mera okupatora, preko nastave u gimnaziji, Ćemerikić je naređivao da se svremena na vreme obrađuju pojedine teme sa antikomunističkim sadržajem, koje su davane kao pismeni zadatak.
- Predsednik opštine
Kako prema pisanju Vidosav Stevanovića niko nije hteo da se na početku Drugog svetski rat prihvati mesta predsednika niške Opštine,
„Dimitrije Ljotić je ponudio školskom drugu Jovanu Čemerikiću da se prihvati mesta predsednika niške Opštine...sa osnovnim zadatkom da obavlja obezbeđivanje redovnog snabdevanja grada hranom i prihvat izbeglih lica...Tako je ambiciozan i profesorski naivan, Čemerikić napustio direktorstvo gimnazije i upao u zamku.
Čemerikića je 25. marta 1942. u kabinetu okružnog načelnika Čedomira Mladenovića,[6] primio dužnost, i u svom prvom intervjuu za Novo vreme, apostrofirao očuvanje reda i mira kao najvažniju stavku u svom programu.[7]
Niš je već od sredine aprila 1941. bio prepun izbeglica, pa je u gradu pretila glad i nemaština. Neprestano putujući, u društvu opštinskog blagajnika Vilića, Čemerikić je obilazio okolne varoši i mesta u potrazi za namirnicama – u okolini Kuršumlije je nabavio hiljadu kubnih metara drva za ogrev stanovnika Niša, a iz Prokuplja je dopremio sedam vagona brašna12 uglavnom namenjenih siromašnijim stanovnicima Niša.
Jovan Čemerikić je svoj rad na dužnosti predsednika niške opštine sve do 1944. godine svodio uglavnom na pokušaje da zbrine veliki broj lica koja su u Niš došla iz svih krajeva, najviše sa prostora današnje Makedonije i Slovenije, a koliko je bilo u njegovoj moći snabdevao je hranom zatočenike logora na Crvenom krstu u Nišu.
Otvarao je menze i javne kuhinje, i nastojao da se suzbiju zarazne bolesti zbog čega je neprestano organizovao akcije u saradnji sa Crvenim krstom, i držao predavanja po selima.
Hapšenje i suđenje[uredi | uredi izvor]
Neposredno po oslobođenju Niša od Nemaca, 14. oktobra 1944. godine, u gradu i okolini počela su i hapšenja i pripreme za suđenje građanima Niša koji su bili osumnjičeni zbog saradnje sa okupatorima ili zbog članstva u pokretu Draže Mihailovića, u atmosferi ekshumiranja žrtava oko logora na Crvenom krstu i Bubnju.
Nakon što je uhapšen Jovan Čemerikić je sproveden u jedan od nekoliko niški zatvora, u podrum zgrade Nisimove palate, u kome su zajedno sa četnicima bili zatvoreni: profesor Šandorov, apotekar Dača Aleksić, apotekar Dragutin Veličković, profesor Dragoljub Pribišković i Mirko Jovanović, direktor Druge Muške gimnazije, uhapšen kao ljotićevac Đorđe Denčić, čiji je otac bio ugledni advokat u gradu, Nikola Jovanović, Ljubivoje Stefanović i Aleksandra Stefanovića.[8]
Suđenje koje je održano u kafani niškog hotela „Ruski car”, sprovedeno je na osnovu optužnice koju je vojni tužilac 13. korpusa Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije podigao protiv Čemerikića, proglašavajući ga je krivim po sledećim tačkama:
1. Što je kao saučesnik sa Mirkom Živanovićem, šefom Specijalne policije u Nišu, i Marisavom Petrovićem, komandantom Petog dobrovoljačkog Ljotićevog korpusa, učestvovao u organizovanju oružane formacije - dobrovoljačkog korpusa koji je pomagao okupatoru boreći se protiv narodnooslobodilačkog pokreta.
2. Što je pripremao organizovanje školske omladine u četnički odred.
3. Što je materijalnim sredstvima pomagao oružane odrede Draže Mihajlovića.
4. Što je jednom rečju i pismenim putem radio u ineteresu okupatora i protiv narodnooslobodilačkog pokreta.
5. Što je bio pripadnik pokreta ‘’Zbor” Dimitrija Ljotića koji je neprijatelja pomagao i moralno i materijalno i oružano.
6. Što je kao predsednik opštine masovno odvodio građane Niša u Borski rudnik na kuluk ili na čuvanje straže po železničkim prugama, čime je direktno koristio interesima okupatora.
7. Što je kao direktor gimnazije za vreme okupacije školsku omladinu vaspitavao u fašističkom duhu.[9]
Tokom procesa tužilac je odustao od optužbe pod tačkom 3, a optužba pod tačkom 5 otpala je kao nedokazana.[10]
Ishod suđenja ovako je opisao niški istoričar Nebojša Ozimić:
Koliko god da se javni tužilac trudio, znao je da nikakva nečasna radnja nije postojala sa strane optuženog, tako da je bilo teško doneti presudu kakva se očekivala. Na ovom mestu stupa na snagu svedočenje Radomira Arnautovića Mileta, nekadašnjeg učenika Prve niške gimnazije, u trenutku suđenja jedan od četvorice vodećih ljudi OZNe za niški srez[11]
Presudom je optuženi Jovan Čemerikić kažnjava kaznom smrti za delo izdajstva i saradnje sa okupatorskim vlastima. Streljan je daleko od očiju javnosti, 9. decembra 1944. godine a grob mu se ni danas ne zna.[12]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Nebojša Ozimić, Suđenje Jovanu Čemerikiću predsedniku opštine za vreme namačke okupacije, Zbornik, Narodni muzej Niš, Grafika Galeb, Niš, 2014. str. 185
- ^ Otvorena knjiga Komisija za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944. Ministarstvo pravde Republike Srbije
- ^ a b v V. Stevanović, Zabeleške iz mog života, Arhiv SANU, Beograd, br. 14193 Arhiv SANU, Beograd, reg. br. 14193 (u daljem tekstu Uspomene), 402.
- ^ a b R. Petković, Od kmeta do gradonačelnika, NKC- Istorijski arhiv Niš, Niš, 2012, str. 101.
- ^ Radivoje M. Petković. Prva niška gimnazija : 1878-1968 - Niš : Gimnazija ``Stevan Sremac``, 1972 (Niš : Prosveta). - 304 str
- ^ Novo vreme, 25. mart 1942.
- ^ Novo vreme, 31. mart 1942.
- ^ Dinčić, Prvi talas revolucionarnog terora u niškom kraju (avgust–oktobar 1944), Hereticus, vol. IX (2011), br.1-2, Beograd, 2011, 95-112, str. 99
- ^ M. Petrović, Niš po oslobođenju (14. oktobar 1944 - 15. maj 1945), rukopis, str. 27.
- ^ M. Petrović, Niš po oslobođenju (14. oktobar 1944 - 15. maj 1945), rukopis, str. 28.
- ^ .Nebojša Ozimić, Suđenje Jovanu Čemerikiću predsedniku opštine za vreme namačke okupacije, Zbornik, Narodni muzej Niš, Grafika Galeb, Niš, 2014. str. 190-192
- ^ .Nebojša Ozimić, Suđenje Jovanu Čemerikiću predsedniku opštine za vreme namačke okupacije, Zbornik, Narodni muzej Niš, Grafika Galeb, Niš, 2014. str. 192
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Nebojša Ozimić, Suđenje Jovanu Čemerikiću predsedniku opštine za vreme namačke okupacije, Zbornik, Narodni muzej Niš, Grafika Galeb, Niš, 2014
- R. Petković, Od kmeta do gradonačelnika, NKC - Istorijski arhiv Niš, Niš, 2012, grupa autora, Niš u vihoru Drugog svetskog rata, Novi Sad, 1968.
- A. Dinčić, Prvi talas revolucionarnog terora u niškom kraju (avgust–oktobar 1944), Hereticus, vol. IX (2011), br. 1-2, Beograd, 2011, 95-112.
- M. M. Milovanović, Nemački koncentracioni logor na Crvenom krstu i streljanja na Bubnju, Institut za savremenu istoriju ‘’Narodna knjiga”, Beograd, 1983.