Југословенска војска у отаџбини

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Четници (вишезначна одредница).
Уколико сте тражили војску у избеглиштву, погледајте чланак Југословенска војска ван отаџбине.
Југословенска војска у отаџбини
Naval Ensign of the Kingdom of Yugoslavia.svg
Застава Југословенске војске
Основана1941.
Датум стања11. мај 1941. / 10. јун 1942.
Распуштена29. август 1944. / 19451946.
Главни штабРавна гора
Вођство
Армијски генералДрагољуб Михаиловић
Дивизијски генералМирослав Трифуновић
Значајни командантиМирослав Трифуновић
Павле Ђуришић
Карло Новак
Петар Баћовић
Доброслав Јевђевић
Миодраг Дамјановић
Бројно стање
Активни саставоко 70.000 (1943)
Сродни чланци
Знајачне
битке
Битка за Лозницу 1941.
Ослобођење Чачка
Битка за Крушевац 1941.
Битка за снабдевање
Битка на Неретви
Операција Ваздушни мост
Ослобођење Крушевца октобра 1944.

Југословенска војска у отаџбини (скраћено ЈВуО, позната и као Равногорски покрет, чији су припадници познати као Дражини четници или само четници, понекад дражиновци; у немачким документима: присталице ДМ) била је оружана сила Краљевине Југославије, која се налазила под формалном командом краља Петра II Карађорђевића и Министарског савета Краљевине Југославије у емиграцији, те као таква била призната и препозната од савезника као легитимна војна организација Краљевине Југославије. Настала је из Команде четничких одреда Југословенске војске, коју је основао пуковник Драгољуб Михаиловић на Равној гори 11. маја 1941. године.

Током устанка против немачких окупатора 1941. године на територији окупиране Србије, снаге пуковника Михаиловића су имале значајну улогу. Јадарски четнички одред је 31. августа 1941. године ослободио Лозницу, која је постала први ослобођени град у окупираној Европи, а уједно су немачки војници први пут заробљени од почетка рата 1939. године.[1] Уследио је низ битака за градове у централној Србији, где привремено долази до сарадње четничких и партизанских снага, као приликом битке за Шабац, битке за Горњи Милановац, ослобођења Чачка и опсаде Краљева. Након немачких репресалија и стрељања више хиљада цивила у Краљеву и Крагујевцу, пуковник Михаиловић се опредељује за потпуно герилско деловање до већих савезничких операција.[2][3][4]

Од новембра 1941. године, односно после неуспешне заједничке опсаде Краљева, поред антиосовинске борбе улази и у грађански рат са партизанима (оружаним формацијама Комунистичке партије Југославије). Крајем 1941. године је успела да ступи у везу са југословенском краљевском владом у Лондону, па је пуковник Михаиловић унапређен 7. децембра у бригадног, а јануара 1942. године у дивизијског генерала и именован за министра војске, морнарице и ваздухопловства у Влади Слободана Јовановића.[5] Генерал Михаиловић је краљевим указом од 28. маја 1942. године означен и као представник југословенске краљевске владе у земљи.[6]

Деловала је као герилска формација и највећи део својих присталица је држала ван активног састава, будући да у герилским условима није могла организовати адекватне услове за пријем свих регрута. Првобитно је окупљала југословенске официре и подофицире који нису отишли у заробљеништво по капитулацији у Априлском рату 17. априла 1941. године, а касније и друге. Према националном саставу, највећи део ЈВуО су чинили Срби, али је било и припадника других народа који су живели у Краљевини Југославији. У герилским условима и деловању под различитим окупационим зонама, на којима су важила различита правила, ЈВуО никада није постала хомогена формација, па је долазило до различитих облика сарадње локалних команданата са представницима немачких или италијанских окупационих власти.

Од Техеранске конференције 1943. године, Савезници почињу да пружају помоћ и партизанским снагама, уместо искључиво ЈВУО као до тада. У свом говору 12. септембра 1944. године емитованом преко Радија Лондон, краљ Петар II је позвао: „све Србе, Хрвате и Словенце да се уједините и приступите Народноослободилачкој војсци под маршалом Титом”, чиме је нанео тежак удар на организацију и морал припадника ЈВуО. Ипак, ЈВуО наставља да делује и током јесени 1944. године је ослободила Лазаревац, Крушевац, Љиг, Варварин, Мајданпек, Ражањ, Кадину Луку, Белановицу, Кучево, Петровац на Млави, Жагубицу...

На крају рата 1945. године, делови ЈВуО су преко Словеније отишли за Италију и тамо се предали западним Савезницима, док је главнина снага остала уз генерала Михаиловића у Босанској голготи. Нове комунистичке власти у Југославији су прогласили припаднике ЈВуО за сараднике окупатора и против оних који су преостали у земљи водили активну борбу. Генерал Михаиловић је ухапшен 1946. године и након судском процеса у којем су кршена његова процесна и људска права, те онемогућено да изведе сведоке одбране, осуђен на смртну казну и губитак грађанских права. Стрељан је на до данас непознатој локацији, а сличну судбину су поделили и многи истакнути команданти ЈВуО. Слична судбина је снашла највећи део истакнутих команданата ЈВуО.

Припадници ЈВуО који су успели да оду у емиграцију, живели су у савезничким земљама - САД, Канади, Великој Британији, Аустралији, Француској. Тамо су оснивали бројна ветеранска четничка удружења, подизали споменике генералу Михаиловићу и другим командантима, а њихов допринос антифашистичкој и антинацистичкој борби је био препознат од стране влада ових држава. Амерички председник Хари Труман је 29. марта 1948. године, постхумно одликовао генерала Михаиловића Легијом за заслуге првог степена.

Народна скупштина Републике Србије је 24. децембра 2004. године усвојила Закон о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица, којим је одређено да статус бораца Народноослободилачког рата имају: „припадници Југословенске војске у отаџбини и Равногорског покрета, почев од 17. априла 1941. до 15. маја 1945. године.”[7] Закон о рехабилитацији из 2006. године, омогућио је судску рехабилитацију свих оних којима је суђено или су лишени живота из политичких, верских, националних или идеолошких разлога.[8]

Пресудом Вишег суда у Београду од 14. маја 2015. године, генерал Михаиловић је рехабилитован и враћена су му грађанска права која су му била одузета у судском процесу 1946. године. Суд је утврдио да је Михаиловићу суђено из идеолошких разлога, те да није имао правично суђење, да није имао права на одбрану и да није видео адвоката до почетка суђења.

Унутрашња организација[уреди | уреди извор]

Између 1941. и 1945. године, од 167 активних и 188 резервних генерала на почетку Априлског рата, уз генерала Михаиловића је било само три предратна генерала Југословенске војске: бригадни генерал Мирослав Трифуновић, дивизијски генерал Светомир Ђукић и бригадни генерал Пантелије Панта Драшкић (најпре уз Милана Недића), а касније им се придружио и бригадни генерал Миодраг Дамјановић.До краја рата, придружиће им се генерал Матија Парац, генерал Драгутин Кузмић и генерал Стеван Радовановић.

У емиграцију са краљем и владом, отишли су генерали Душан Симовић, Богољуб Илић, Боривоје Мирковић, Драгомир Мирковић и Петар Живковић. У служби генерала Недића су били генерали Јосиф Костић, Стеван Радовановић, Јован Прибић, Стеван Пешић, Јосиф Ђорђевић и Миодраг Дамјановић. Генерал Милутин Недић, рођени брат Милана Недића, налазио се у заробљеништву до септембра 1942. године, када је ослобођен на братово инсистирање код немачких власти, али није узео никакву улогу у раду Владе народног спаса. У генералске чинове, Недић је унапредио предратне пуковнике Боривоја Јонића (брата Велибора Јонића) и Косту Мушицког.[9]

На службу Независној Држави Хрватској, ставио се 31 генерал Југословенске војске[10], међу којима је био и Милан Узелац.

Врховна команда[уреди | уреди извор]

Врховна команда
Фотографија Име и презиме Дужност Период
Peter II Karadordevic.jpg
Краљ Петар II Карађорђевић врховни командант оружане силе 1941-1944
Draza Mihailovic,1943 (cropped).jpg
Армијски генерал Драгољуб Дража Михаиловић министар војске, морнарице и ваздухопловства,


начелник штаба Врховне команде

11. јануар 1942 - 1. јун 1944.


11. јануар 1942 - 12. септембар 1944. (de iure)

General Zivorad Bozic.jpg
Дивизијски генерал Живорад Божић командант позадине Врховне команде од јула 1944.
Mirko Lalatovic.jpg
Потпуковник Мирко Лалатовић начелник Оперативног одељења

Врховне команде

Покрајински команданти[уреди | уреди извор]

Покрајински команданти
Фотографија Име и презиме Дужност
Trifunovic-portret.jpg
Дивизијски генерал Мирослав Трифуновић Командант Србије
Članovi Glavnog štaba Srbije sa četničkim majorom Đurićem 1944.jpg
Мајор Радослав Ђурић Командант Јужне Србије
Pukovnik-Karlo-Novak.jpg
Војвода генералштабни пуковник Карло Новак Командант Словеније и Истре
Миодраг Дамјановић.jpg
Бригадни генерал Миодраг Дамјановић Командант истакнутог дела штаба Врховне команде

у Словенији (1945)

Chetniks and Germans in Podgorica 1944.jpg
Потпуковник Ђорђије Лашић Командант Црне Горе и Старог Раса


(5. децембар 1943 - мај 1944)

(мај 1944 - 1945)

Pavle Durisic.jpg
Војвода потпуковник Павле Ђуришић
Petar Bacovic.jpg
Војвода мајор Петар Баћовић Командант Источне Босне и Херцеговине
Zaharije Ostojic1.jpg
Потпуковник Захарије Остојић Командант истакнутог дела штаба Врховне команде

- Команда Источне Босне

Мајор Славољуб Врањешевић Командант Западне Босне
Војвода потпуковник Војислав Лукачевић Командант Старог Раса
Мајор Драгиша Ђ. Ракић Командант Војводине
Потпуковник Драгомир Радовановић Командант Срема
Потпуковник Стојан Марковић Командант Вардарске војне области

Команданти група корпуса (од 1943)[уреди | уреди извор]

Команданти група корпуса (од 1943. године)
Фотографија Име и презиме Дужност Период
Kalabic1.jpg
Војвода потпуковник Никола Калабић Командант Прве групе корпуса Горске гарде

(Опленачки корпус) — Горски штаб 21А

1944-1945
Colonel Dragoslav Račić.jpg
Пуковник Драгослав Рачић Командант Церско-мајевичке групе корпуса 1943-1945
Dusansmiljanic.jpg
Потпуковник Душан Смиљанић Командант Шумадијске групе корпуса 1944-1945
Dragutin Keserovic.jpg
Војвода потпуковник Драгутин Кесеровић Командант Расинско-топличке (Копаоничке) групе корпуса 30. април 1944 - 1945
Aleksandar Vili Mihajlović.jpg
Мајор Александар Михајловић Вили Командант Београдске групе корпуса
Генералштабни потпуковник Милош Радојловић Командант Млавско-смедеревске групе корпуса март 1944 - 1945
Потпуковник Милутин Миловановић Командант Посавско-колубарске групе корпуса 11. новембар 1943-1945
Потпуковник Љубомир Михаиловић Командант Великоморавске групе корпуса 18. јануар - мај 1944.
Потпуковник Тодор Гогић мај 1944 - 1945
Мајор Младен Младеновић Командант Нишавске групе корпуса фебруар - 12. мај 1944.
Мајор Властимир Весић 12. мај 1944 - 1945
Капетан Боривоје Манић Командант Јужноморавске групе корпуса јун 1944 - 1945
Пуковник Петар Симић Командант Севернобосанске групе корпуса јесен 1944 - 1945

Истакнути команданти корпуса[уреди | уреди извор]

Истакнути команданти корпуса
Фотографија Име и презиме Дужност
General Mihailovic i kapetan Zvonko Vuckovic.jpg
Војвода капетан Звонимир Вучковић Командант Првог равногорског корпуса
Predrag Raković and Brigadier Charles Armstrong in Yugolavia, 1943.jpg
Војвода мајор Предраг Раковић Командант Другог равногорског корпуса
Пуковник Велимир Пилетић СУДБИНА СРПСКОГ ОФИЦИРА.jpg
Војвода генералштабни мајор Велимир Пилетић Командант Крајинског корпуса
Сергије Живановић.jpg
Потпуковник Сергије Живановић Командант Другог средњобосанског корпуса
Војвода Урош Дреновић Командант Босанско-крајишког корпуса
Milorad Popovic1.jpg
Поручник Милорад Поповић Командант Невесињског корпуса
Саво Божић.jpg
Саво Божић Командант Требавског корпуса
Vojislav Tufegdzic 1.png
Мајор Војислав Туфегџић Командант Церског корпуса
Мајор Цвијетин Тодић Командант Озренског корпуса

Ратни пут[уреди | уреди извор]

Команда четнички одреда[уреди | уреди извор]

На почетку Априлског рата 1941. године, пуковник Драгољуб Михаиловић се налазио на месту начелника Оперативног одељења Друге армије у Сарајеву. Негде на планини Озрен око 20. априла, сазнао је за капитулацију и изјавио да је не признаје. Пуковник Михаиловић је групом од 7 официра и 20 подофицира и војника стигао на Равну гору 11. маја 1941. године и ту основао Команду четничких одреда Југословенске војске, према предратној доктрини четничког (герилско) ратовања која је важила у Југословенској војсци. Дан раније, придружио му се стари пријатељ мајор Александар Мишић, син војводе Живојина Мишића. Капетан Божа Перовић, који је од тада све до краја 1946. године био уз Михаиловића, носио је заставу 41. пешадијског пука Друге армије Југословенске војске, која је постала његова ратна застава.

У наредним месецима су уследиле припреме за подизање оружаног устанка. Приступило се потрази и окупљању официра и подофицира Југословенске војске који нису заробљени након капитулације у Априлском рату и који су спремни да се боре против окупатора.

Устанак 1941. године[уреди | уреди извор]

ЈВуО никада није била хомогена формација, већ је обједињавала разне формације које су осниване и деловале под различитим околностима. Заједничко им је било да су сви признавали Драгољуба Михаиловића за свог номиналног вођу. Након предаје Југословенске војске (ЈВ) у Априлском рату 1941, неки од преосталих војника са пуковником Михаиловићем су се почетком маја 1941. повукли из Босне у западну Србију са циљем да тамо наставе борбу против непријатеља. Михаиловић је за своју базу одабран висораван Равну гору на планини Сувобор. Одустао је од непосредне борбе против Немаца и усредсредио се на омасовљење своје организације, очекујући да ступи у акцију када буде јасно да се Немци повлаче. Он је избегавао акције за које је ценио да су малог стратешког значаја. Главни разлог за ово је чињеница да је био искусан официр из Првог светског рата.

Немачка потерница за Дражом Михаиловићем из лета 1943. године

Истовремено са стварањем Михаиловићеве организације, организоване су и партизанске формације под вођством Комунистичке партије Југославије (КПЈ). За разлику од Михаиловићеве тактике, партизани су у лето 1941. повели активну борбу против окупатора и квислинга. Партизанском устанку у Србији прикључили су се и неке четнички командати, противно Михаиловићевим наређењима. Партизани су у Црној Гори на почетку имали великог успеха, али након гушења устанка почеле су се појављивати антикомунистичке групе под вођством официра бивше Југословенске војске и грађанских политичара који су нудили сарадњу Италијанима. На територији Независне Државе Хрватске (НДХ) близу италијанске окупационе зоне, још раније је дошло до поларизације између партизана и српских националистичких група.

Између 1941. и 1943, четнике су подржавали западни Савезници. Часопис Тајм је у чланку из 1942. уздизао успехе Михаиловићевих четника и означио их као једине борце за слободу у нацистичкој окупираној Европи. Међутим, и Титови партизани су се борили против нациста за то време. Немци су и Михаиловићеву и Титову главу уценили на 100.000 рајх марака.

Током Другог светског рата, четници су се сукобљавали са два главна непријатеља: немачким окупатором и усташама, фашистичким режимом НДХ, са једне стране и идеолошки супротстављеним комунистичким партизанима са друге стране.

Након устанка у лето 1941, герилске активности четника и партизана су се повећале, а снаге нацистичке Немачке су се оштро светиле над цивилним становништвом. Немци су увели казнене мере против герилских активности: 100 Срба би било стрељано Срба за сваког убијеног припадника Вермахта и 50 за сваког рањеног војника. Ривалски покрети, Титови партизани и Михаиловићеви четници су на почетку сарађивали, али су се касније окренули једни против других, па је у Србији избио грађански рат.

Припадници ЈВуО на насловној страни америчког часописа Њузвик, новембра 1943. Слева на десно: капетан Милоје Лазаревић, начелник штаба Невесињског корпуса и командант Прве невесињске бригаде, Томо Гузина, командант Јуришне гатачке бригаде, капетан Михаило Копривица, командант Гатачке бригаде и Јован Лазаревић, београдски новинар кога је Михаиловић упутио са терена у иностранство као прес аташеа

Четнички покрет је по духу био патриотски и ројалистички. Ипак, неки традиционални лидери попут Косте Пећанца већ током лета 1941. приклонили су се отвореној сарадњи са немачким окупатором.

Четнички покрет формиран под утицајем и под командом Драже Михаиловића у Србији, који је био основ за фурмирање ЈВуО, био је антинемачки по својој оријентацији. Међутим, у погледу дејства против немачке окупационе силе, Михаиловић је био резервисан. Сматрао је да је улажење у отворен сукоб са немачком окупационом силом неодговорно, јер би било безизгледно и да би само изазвало крваве репресалије. Прва детерминанта Михаиловићеве стратегије била је да у отворени сукоб са окупатором треба ући тек кад он буде пред колапсом, услед пораза на осталим фронтовима или савезничког искрцавања на Балкан. До тада је целокупна активност морала бити ограничена на организовање и евентуалне ситне диверзије које не би изазвале окупатора на снажнију реакцију.

Паралелно са Михаиловићем, КПЈ организовала је своје војне одреде под називом партизани (касније Народноослободилачка војска Југославије). Њихова стратегија састојала се у борби против окупатора одмах и свуда, без обзира на околности.

Активизам партизана, патриотизам народа и слабост окупатора крајем лета и почетком јесени 1941. навела је и неке Михаиловићеве снаге на сукобе са окупатором. На иницијативу комунистичког руководства, двојица лидера, Михаиловић и Тито, покушали су склопити споразум о сарадњи 27. октобра 1941.

Михаиловић је почетком лета 1941. успоставио и везе са квислиншким управом у Србији. Његов став према комесарској управи Милана Аћимовића и касније влади Милана Недића био је двојак: с једне стране, у њима је видео своју резерву коју треба придобијањем присталица тајно организовати за прелазак на његову страну у кључном тренутку. С друге стране, у њој је видео значајан извор за снабдевање док траје окупација. Отуда је са једне стране према квислиншкој управи водио пропагандни рат, а са друге стране подстицао свако локално и дискретно повезивање.

Сарадња са партизанима[уреди | уреди извор]

Највеће битке[уреди | уреди извор]

Немачки пропагандни плакат из 1942. у време када су јединице ЈВУО извели велики број диверзија и саботажа на железници, уништавајући оружје, муницију и ратну спрему које су Немци одвозили за своје трупе у Африци.

Битка за снабдевање[уреди | уреди извор]

Снаге генерала Михаиловића су током битке за Африку, уз координацију са савезничким мисијама, вршиле саботаже и ометање снабдевања немачких снага на афричком фронту, која су ишла железницом преко Балкана, односно окупиране Србије.

Ране активности[уреди | уреди извор]

Кључни елемент у формулисању Михаиловићеве стратегије био је страх од брзог ширења партизанског покрета под руководством КПЈ. Михаиловић је веровао да ће силе Осовине изгубити рат, да ће Савезници победити и да је према томе окупација привремена. Међутим, окупација је довела до јачања ривалског партизанског покрета под руководством КПЈ који би се на крају рата могао појавити као претендент на власт. Из овога је Михаиловић закључио да партизански покрет треба уништити што пре, а у сваком случају пре краја рата. То је довело до макијавелистичког става да се ЈВуО на крају рата мора појавити као доминантна просавезничка и патриотска организација, чак и по цену дискретне сарадње са окупатором на уништењу партизана до тада.

На овим основама Михаиловић је формулисао план по коме би његове трупе одржавале ред у Србији без присуства немачких трупа, уз дискретну немачку материјалну подршку. Тиме би Немцима био гарантован ред и мир док траје окупација, а ЈВуО би обезбедио премоћан положај на крају рата. Да би обезбедио повољну преговарачку позицију, Михаиловић је наредио општи напад на партизане почетком новембра 1941. На састанку Михаиловића са немачким представницима у селу Дивци 11. новембра 1941, Михаиловићу је саопштен став немачке окупационе управе по којем су он и његове снаге стављене ван закона и да немачка управа није заинтересована за преговоре.

Немачко саопштење 1942. године

Немачка окупациона управа била је обавештена о контактима између Михаиловићевих представника и квислиншке управе у Београду током лета 1941. и показала спремност да прихвати легализацију Михаиловићевих одреда и интеграцију у окупациони систем као што је прихваћена легализација Пећанчевих одреда.[тражи се извор] Међутим, након обавештења о споразуму ТитоМихаиловић и вести о учествовању Михаиловићевих одреда у нападима на немачке гарнизоне, немачка управа донела је одлуку да ликвидира оба покрета и да заведе мир драстичним репресивним мерама. Немци су повремено организовали рације против Михаиловићевих присталица.

Четници су се крајем августа увучени у устанак у Србији који је покренула КПЈ, супротно Михаиловићевим плановима.[11][12] Већ 31. августа Јадарски четнички одред, под командом потпуковника Веселина Мисите, успео је да ослободи Лозницу.[13] По први пут од почетка Другог светског рата у Југославији, један немачки гарнизон био је приморан на предају. После Лознице, борбе су настављене код Крупња и Бање Ковиљаче. У наредном периоду ослобођени су Ваљево, Шабац и Крушевац, а заједничким снагама комунисти и четници успели су да ослободе и Горњи Милановац 28. септембра. Заробљеници су упућени на Равну гору, а затим у логор у селу Планиници.

После напада партизана на српске жандарме у селу Карану, 29. октобра 1941. године, почиње грађански рат између партизана и четника. Уследила је немачка офанзива, а Михаиловић је тражио начин да се повуче из устанка, понудивши Недићу и Немцима заједничку борбу против партизана, коју је Михаиловић отпочео нападом на партизане крајем октобра 1941. Немци су ту одбили на састанку у Дивцима одбили Михаиловићеву понуду о борби против партизана сматрајући је неискреном и портуном. После операције Михаиловић коју су спровеле нацистичке снаге, са циљем да ухапсе генерала Михаиловића, морали да се повуку у источну Босну где су наставили борбу против окупатора и комуниста. У тим борбама нарочито се истакао мајор Јездимир Дангић. После гушења устанка у Србији Немци су стрељали блиске Михаиловићеве сараднике, мајоре Александра Мишића (сина војводе Живојина Мишића) и Ивана Фрегла 17. децембра у Ваљеву.

Под немачким притиском, Михаиловићеви одреди су се веома смањили и прешли у илегалу, осим оних који су се легализовали као припадници Недићевих снага. Сам Михаиловић је након неколико месеци скривања, јуна 1942. прешао у Црну Гору, у италијанску окупациону зону.

Михаиловићеве присталице и истомишљеници на територији коју је окупирала Италија од самог почетка успоставили су отворену и јавну сарадњу са окупационим властима, пошто су оне спречавале геноцид над Србима у НДХ и биле у отвореном сукобу са властима НДХ, након што је италијанско министарство спољних послова тражило померање демаркационе линије у НДХ ка северу. Италијани су своју политику у окупираној Југославији градили на три основна приндипа: предавање управне власти Србима у местима која они већински насељвају, повратак прогнаног српског становништва и разоружавање снага НДХ. На територији НДХ војвода Илија Трифуновић Бирчанин, Доброслав Јевђевић, поп Момчило Ђујић, мајор Бошко Тодоровић, Петар Баћовић и други почев од августа 1941. уз помоћ Италијана покушавали су да се наметну као вође српским устаницима.

Италија је имала територијалне претензије према Краљевини Југославији, па је стога подржавала и организационо помагала антијугословенски усташки покрет пре Априлског рата. Немачка и Италија су у априлу 1941. успоставили НДХ као савезничку државу и у њој устоличили усташку власт. Међутим, иако су према спољним непријатељима НДХ и Италија остале савезнице све до пада фашизма у Италији, Италија је гајила територијалне претензије према НДХ. Отуда су Италијани устанак Срба у НДХ изазван усташким злочинима видели као прилику и повод да ојачају своје војно присуство и ослабе утицај и присуство администрације НДХ на тим подручјима, што би у погодном тренутку могло резултовати анексијом. Одговарало им је присуство лојалних устаника који су истовремено вољни да спрече делатност устаничких формација непријатељских према Италијанима, односно партизана. На тој основи развили су отворену сарадњу са наведеним истакнутим српским личностима. Снабдевали су њихове снаге оружјем, опремом и новцем, омогућавале им смештај у гарнизонима и организовали заједничке акције против партизана.

Доласком генерала Марија Роате на место команданта италијанске 2. армије, јануара 1942. године, почиње отворена сарадња италијанских и четничких снага. Тако су Немци и усташе морали да трпе апсурдно понашање једног нацистичког генерала који је јавно наоружавао и сврставао у своје јединице људе њима непријатељски расположене, који ће чим им се буде пружила згодна прилика повести борбу против њих. Локалне српске вође почеле су да на Италијане гледају као најмање зло од свих окупатора и због тога пристајале на сарадњу са њима.

У Црној Гори Михаиловићеве присталице су Ђукановић, Ђуришић и други почетком 1942. повели борбу против партизана и одмах успоставили широку сарадњу са Италијанима.[14]

Раде Радић са немачким и домобранским официром

У немачкој окупационој зони у Босни Михаиловићеве присталице (Тешановић, Дреновић, Радић, Тодић, Керовић и други) током маја и јуна 1942. легализовали су своје одреде писменим споразумима са властима НДХ, и тиме, посредно, са немачком управом.[15]

С друге стране Бирчанин, Јевђевић, Ђујић, Ђуришић и остали истицали су своју верност краљу Петру II, избегличкој влади и Михаиловићу као њеном представнику у земљи. Са своје стране, Михаиловић је ове снаге сматрао делом ЈВуО и без резерви прихватио њихов квислиншки положај према Италијанима, сматрајући да се тако Италијани користе за српске националне циљеве.[14]

Осовинске офанзиве[уреди | уреди извор]

Територија под контролом ЈВуО 1942. године ("Михаиловићево острво слободе"), према магазину Тајм, јули 1942.
Четници стоје на застави нацистичке Немачке, коју су запленили у Бајиној Башти септембра 1943. године

Током 1942. године већина четничких снага била је под директном управом Италијанске војске, на италијанској окупационој зони. Од њих су добијали наоружање и храну. После 1942. западни Савезници су планирали искрцавање на тлу Европе, а као једна могућност била је далматинска обала. Због тога су југословенски покрети отпора добијали све већу пажњи и Савезника и Осовине. Бројни агенти Управе за специјалне операције (SOE) били су слани да на терену утврде која се страна бори против Немаца. У међувремену су Немци одлучили да униште партизанску слободну територују у западној Босни.

Јануара 1943. године генерал Михаиловић наредио је покрет свих четничких трупа ка партизанској слободној територији, са центром у Бихаћу јер је веровао да ће се западни савезници искрцати на Јадранску обалу и да је уништење комуниста главни циљ ЈВуО у том тренутку. После заузимања Грачаца у Лики и почетних успеха, ова операција против комуниста је морала бити прекинута због почетка нацистичке зимске офанзиве, која је названа операција Вајс. Четници су се повукли у италијанску окупациону зону, где су били легализовани одреди.

Почев од 25. јанара 1943. године долази до низа свакодневних крвавих сукоба између Експедиционог корпуса мајора Петра Баћовића и делова Ђујићеве Динарске дивизије са 2. пролетерском дивизијом Пеке Дапчевића и деловима јединица Главног штаба Хрватске. Велика немачко-италијанска офанзива се захуктавала. Међутим, комунисти нису знали за њу до последњег часа, а када је почела нису увидели њене размере. Зато, уместо благовременог извлачења у правцу супротном надирању немачких снага, према Херцеговини, они главнину својих јединица усмеравају на четнике у околини Книна. Када је 25. јануара 2. пролетерска дивизија кренула на четнике, истовремено Експедициони корпус креће на партизане, али на паралелном правцу па ове две највеће јединице се тог дана мимоилазе. Следи низ њихових борби. Паралелно са њима почиње немачка зимска офанзива.

Прва у низу антипартизанских операција била је операција Вајс. Четници су у овој операцији сарађивали са Италијанима, од којих су добијали оружје, муницију и друге потрепштине, али су се повлачили пред Немцима. Комунистичка главнина се повлачи пут Неретве, куда креће и Експедициони корпус Петра Баћовића. На тромеђи остаје Динарска четничка дивизија насупрот дивизијама Народноослободилачке војске Хрватске (НОВХ), ослабљеним за једну дивизију, коју је Јосип Броз Тито повео са собом на југ. Олакшавајућа околност за Динарску четничку дивизију био ја наслон на Италијане, а отежавајућа повремена сарадња усташа и НОВХ. Примере овакве сарадње војвода Момчило Ђујић навео је у радиограму Врховној команди од 3. марта 1943. године. Пет дана касније Ђујић извештава Врховну команду да су Немци заузели Дрвар, Гламоч, Ливно и Босанско Грахово, а да су се пред њима повукли и партизани и четници. Са јединицама Главног штаба Хрватске Динарска дивизија ће се носити до краја рата.

Експедициони корпус, који се повукао на југ, брзо је ступио у отворену сарадњу са Италијанима, не би ли се уништила главнина комунистичких снага која се кретала ка реци Неретви. План је био да око 10-20.000 четника помогне Италијанима у опкољавању партизана са истока, на обали реке Неретве. Међутим, партизани су успели да се пробију из обруча, пређу реку и нанесу четницима тежак пораз у бици на Неретви, после које су четници изгубили скоро сваки значај западно од Дрине.

Оваквом комунистичком успеху донекле су допринели Мартовски преговори са Немцима, после којих је на снагу ступио споразум о међусобном ненападању две стране. Дакле, Немци су после тих преговора престали да гоне комунисте даље на југ, па им је то омогућило да се пробију из обруча и нанесу четницима и Италијанима пораз великих размера. Партизани су се споразумом који су марта месеца потписали Едмунд Глез фон Хорстенау, генерал команде Југоистока, на страни Немаца и Милован Ђилас и Владимир Велебит на страни комуниста, обавезали да ће се у случају савезничког искрцавања на Јадранску обалу борити на страни Немаца. Овакав однос Немаца и комуниста довео је до уништења већине четничких снага у Херцеговини и Црној Гори.

У Црној Гори, око 3000 четника под командом мајора Павла Ђуришића било је потпуно поражено и разоружано а Ђуришић ухапшен од стране Немаца. Он је, међутим, после неколико месеци био пуштен на слободу и отворено се борио заједно са Недићевцима и Љотићевцима, који своју отворену сарадњу са Немцима и усташама нису крили.

Успех комуниста у бици на Неретви пресудно је допринео губитку савезничке подршке Југословенској војсци у отаџбини. Од лета 1943. године све већи број агената Управе за специјалне операције (SOE) ступа у контакт са Титовим партизанима.

После битке на Неретви, четници су уточиште нашли у италијанској окупационој зони на територији Црне Горе. Међутим, већ средином маја 1943. године почела је нова осовинска операција под називом Шварц у којој су се први пут за време Другог светског рата, под притиском Немаца и усташа, Италијани окренули против четника. Епилог такве одлуке био је уништење већине четничких снага у Црној Гори и Херцеговини.

Упориште Југословенске војске у отаџбини после операције Шварц постаје југозападна и западна Србија где се све више истичу генерал Мирослав Трифуновић, мајор Драгутин Кесеровић и капетан Предраг Раковић.

Четници после капитулације Италије[уреди | уреди извор]

Четници су за капитулацију Италије сазнали 8. септембра 1943. године у вестима радио Лондона у 18 часова. Они су очекивали да, у складу са претходним договорима који су постојали између Владе Краљевине Југославије у егзилу, на чијем челу се налазио Слободан Јовановић и владе Велике Британије Винстона Черчила, дође до дуго очекиваног савезничког искрцавања на Јадранску обалу. Британска влада је још почетком те 1943. године од југословенских власти тражила план за искрцавање савезничких снага на јадранску обалу, уз садејство четника. Војни кабинет владе Слободана Јовановића предао је Британцима 12. марта документ под називом „План за инвазију Југославије", који је предвиђао искрцавање на сектору од реке Бојане до Дубровника, са правцима продора ка долини Западне Мораве, Нишу и Београду.

По добијању докумената Дража Михаиловић је направио планове за акцију у целој земљи, против свих непријатеља, као и посебан план за разоружавање италијанских гарнизона у областима иза линије ушће Бојане – Дубровник. Према овом плану, сви четнички команданти Источне Босне, Херцеговине, Старог Раса и Црне Горе добили су текст ултиматума којим је требало затражити предају од Италијана. План је предвиђао две подваријанте. У случају да Италијани прихвате ултиматум, њихово оружје требало је предати сопственом ненаоружаном, а већ мобилисаном људству. У другом случају Италијани су морали били нападнути и савладани ако им гарнизони буду слаби, а блокирани ако им гарнизони буду јаки. После разоружавања Италијана јединице су имале задатак да фронт поставе на супротну страну, према долазећим немачким дивизијама и да га бране док не стигну савезничке трупе.

Истовремено, предају од Италијана требало је да затраже и јединице Динарске четничке дивизије и Гацке четничке зоне, али због чињенице да савезничка операција није очекивана на северном Јадрану, као и због веома јаких усташких снага у тој области, од тих дивизија нису ни тражене ни очекиване велике антиосовинске акције.

Генерал Михаиловић наредио је 12. септембра 1943. године општу мобилизацију и пуно ангажовање свих четничких јединица на територији окупиране Југославије, верујући да савезничка инвазија није далеко и да ће се рат на Балкану ускоро окончати. Он је свакодневно добијао обећања од британске војне мисије при Југословенској војсци у отаџбини, на чијем челу се налазио пуковник Вилијем Бејли, да ће Уједињено Краљевство сваког часа отпочети акцију искрцавања на Јадран, иако је сам знао да се то неће догодити.

Веће четничке снаге стигле су у зону очекиване савезничке инвазије знатно пре партизана и Немаца. За њих су најкритичнији били положаји 118. ловачке дивизије. Тако, са капитулацијом Италије четници крећу у офанзиву против Немаца на четири сектора: против мањих делова 118. ловачке дивизије остављених у долини Лима, против главнине 118. ловачке дивизије у залеђу Боке Которске, против осовинских снага у долини Дрине и против 369. дивизије усташа у правцу Сарајева.

Офанзивом у долини Лима командовао је капетан Војислав Лукачевић, командант Старог Раса. Од најбољег људства образовао је Летећи корпус, који је имао задатак да савлада Немце, разоружа Италијане и у садејству са јединицама Команде Црне Горе продужи према приморју, у сусрет очекиваним савезничким снагама. У ноћи између 11. и 12. септембра 1943. године Лукачевић је успео да заузме Пријепоље, изгубивши око 150 војника. Два дана по ослобођењу, град је бомбардовала немачка авијација. До 23. новембра заузети су Бијело Поље и Беране. Ове акције директно је надгладала британска војна мисија пуковника Бејлија.

До 25. октобра трајале су свакодневне борбе за Прибој. Поред великих губитака, четници су успели да освоје град, где је заплењена велика количина хране, наоружања и муниције.

Истовремено, у Црној Гори, четнички команданти Ђорђе Лашић и Бајо Станишић добијају наређење да образују Јуришни корпус, који је требало да са Лукачевићевим Летећим корпусом избије на приморје. Међутим, већих акција црногорских четника 1943. године није било. Већина Михаиловићевих замисли по питању Црне Горе није била остварена.

Истовремено са офанзивом Војслава Лукачевића у Југозападној Србији, почиње офанзива ЈВуО у Источној Босни. Операцијом је командовао мајор Петар Баћовић, командант Херцеговине. Он је 9. септембра 1943. године затражио предају Италијансих снага у Херцеговини, позивајући се на наредбу савезничког команданта Монтгомерија. Италијани су предали оружје и тражили одлазак назад у Италију, на шта су четници спремно одговорили и ставили им на расположење одређена пловна средства. Како су се Италијани повлачили према приморју, четници су у Источној Босни заузимали градове. У Гацко и Билећу ушли су 11. септембра, а по наводима Врховне команде до 17. октобра цела Источна Хецеговина изузев Требиња које су држали Немци, била је у рукама четника. У овим борбама се против Немаца борио и мањи број Италијана.

Једина област у којој су после пада Мусолинија италијанске снаге сурово наступиле према Србима била је Бока Которска. Которски четници успели да изведу делимично успешан противудар, али нису успели да заузму Котор. Приликом тих борби изгубили су велики број људи. До 1. новембра побуну четника у Боки Которској угушила је усташко-немачка офанзива. Тако су четници у овој области одустали од већих антиосовниских акција.

Под утиском слабљења осовинске коалиције, Михаиловић је прикупио знатне снаге из Србије (око 15.000 људи) и са њима извршио напад на изоловани немачко-домобрански гарнизон Вишеград. Према извештају америчког капетана Менсфилда, Вишеград је нападало 2.500 четника, а у граду се налазило 800 непријатељских војника. Напад је почео 5. октобра у 4 часа ујутру. Град Вишеград заузет је у 9,30 часова.

Иако је офанзивом ЈВуО у Источној Босни осварен велики почетни успех, губитак савезничке подршке и слање све већих количина медицинске помоћи и војне опреме партизанима од стране западних савезника, условили су прекид ове операције.

Губитак савезничке подршке[уреди | уреди извор]

Сарадња са Немцима[уреди | уреди извор]

Након капитулације Италије 1943, немачке трупе су окупирале италијанску окупациону зону. Након што се Савезници нису искрцали на далматинској обали, ове формације ЈВуО су врло брзо успоставиле са Немцима исте видове сарадње какве су имале са Италијанима.[16]

Током августа 1943. Немци су због повлачења Италије из рата комплетно реорганизовали своје снаге и своју политику на Балкану. 24. августа 1943. од стране немачког Министарства спољних послова именован је Херман Нојбахер на место опуномоћеника за Балкан.

У међувремену ЈВуО је реорганизовао и ојачао своје снаге на територији Србије. Нојбахер је показао разумевање за Михаиловићеву концепцију дискретне сарадње, па су почев од 19. новембра 1943. кад је Лукачевић у име Милешевског корпуса ЈВуО потписао споразум о сарадњи и примирју са немачким представницима[17][18][19], и остали важнији команданти ЈВуО током неколико следећих недеља потписали сличне споразуме. На тај начин су битку за Србију одсудну битку за Балкан практично све формације ЈВуО дочекале у положају било сарадника, било интегралног дела окупаторских снага.

Подручја команданата ЈВуО, према споразумима о примирју са Немцима (1943. године)

Савезници су на разним нивоима и из разних извора (пресретање радио-саобраћаја, окупаторска штампа, бројне савезничке војне мисије при ЈВуО и НОВЈ) били детаљно обавештени о сарадњи ЈВуО са окупатором. То је довело до затегнутости између савезника и Михаиловићеве команде и до одлуке о потпуном прекиду односа у децембру 1943.

Западни савезници су у почетку подржавали четнике јер су они били бољи избор по њих од потенцијално просовјетских комунистичких партизана. Савезници су планирали инвазију на Балканско полуострво и зато су југословенски покрети отпора били стратешки важни, па је постојала потреба да се донесе одлука коју од две стране подржати. Бројне мисије су слане на Балкан да утврде чињенице на терену. У међувремену су Савезници прекинули планирање инвазије на Балканско полуострво и коначно прекинули своју подршку четницима, због њихове сарадње са силама Осовине, а уместо тога су подржали партизане. На Техеранској конференцији 1943. и Јалтској конференцији 1945. Јосиф Стаљин и Винстон Черчил су одлучили да заједнички поделе свој утицај у Југославији.

На острву Вису 16. јуна 1944. потписан је споразум Тито—Шубашић између партизана и краљевске владе. Краљевска влада је признала партизане као регуларну југословенску армију. Документ је позивао све Словенце, Хрвате и Србе да се придруже партизанима, што су Михаиловић и многи четници одбили. Краљ Петар II Карађорђевић 29. августа је сменио генерала Михаиловића са места начелника штаба ЈВуО и 12. септембра именовао Тита на његово место.

Спасавање америчких пилота[уреди | уреди извор]

Почетком 1944. године ваздушне снаге САД дејствовале су из ваздуха на непријатељске циљеве у Бугарској, а нарочито у Румунији. Трпећи ударе,били су принуђени да напуштају погођене авионе. Трудили су се да колико год је то могуће напуштање летилица изврше изнад Србије. Мали број посада који је имао несрећу да падне у руке Румуна, Бугара, Хрвата или Немаца, био је одмах ликвидирана или отпремљен у заробљеничке логоре у Немачкој. Први амерички пилоти пали су у Србију под немачком окупацијом, 24. јануара 1944. Тог дана оборена су два „либератора“, један на Златибору, и један у Топлици. Један бомбардер, којег су немачки ловци оштетили је принудно слетео између Плочника и Белољина. Групу од 10 пилота спасили су четници Топличког корпуса под командом Милана Стојановића. Други бомбардер су тог истог дана погодили немачки ловци, пилоти су искочили уз помоћ падобрана изнад Златибора. Ову групу пилота су пронашли припадници Златиборског корпуса. Спасавање америчких авијатичара и других савезника, трајало је од јануара 1944. године до фебруара 1945. године.

Немачке снаге у Србији, видевши оштећене авионе и отворене падобране дале су се у потеру за пилотима. Међутим, припадници Југословенске краљевске војске у Отаџбини су стизали пре њих. Немци су уценили све савезничке пилоте, нудећи новчану награду. Али ниједан није продан Немцима. Под спасавањем се подразумевало њихово прихватање и спречавање непријатеља да их зароби, вишемесечни смештај код сељака и исхрана без икакве савезничке помоћи. Генерал Драгољуб Михаиловић је почетком 1944. године издао наредбу свим својим јединицама, да у сарадњи са народом организују прихватање, смештај и склањања на сигурно америчких авијатичара. На основу те наредбе, формирано је више сабирних центара у Источној Србији, Поморављу и Западној Србији. Касније је у селу Прањани основана болница за повређене и болесне пилоте.

Улазак Црвене армије у Србију[уреди | уреди извор]

Очекујући улазак Црвене армије на подручје окупиране Србије, у сусрет јој са територије Независне Државе Хрватске креће главнина партизанских снага. Средино марта 1944. године, Оперативна група дивизија Народноослободилачке војске Југославије је започела продор у Србију, током којег долази до неколико већих сукоба са снагама Југословенске војске у Отаџбини.

По уласку Црвене армије на подручје окупиране Србије у јесен 1944. године, срдачно је сачекују бројни команданти Југословенске војске у Отаџбини. Први међу њима је био командант Крајинског корпуса генералштабни пуковник Велимир Пилетић. ЈВуО наставља активне антиосовинске операције, па је тако Поречка бригада Крајинског корпуса 26. августа ослободила Мајданпек[20], затим Кучево, Петровац на Млави и Жагубицу.[21] Руднички корпус је током септембра 1944. године ослободио неколико шумадијских градова и села надомак Београда, као што су Лазаревац, Љиг, Белановица и Кадина Лука.

Пошто је добио обавештење о распуштању Владе народног спаса, Милан Недић је 2. октобра одржао састанак са шефом кабинета генералом Миодрагом Дамјановићем, командантом Српске државне страже генералом Боривојем Јонићем, командантом Српског добровољачког корпуса генералом Костом Мушицким и командантом Српске граничне страже пуковником Људевитом Погачаром, на којем им је саопштио да све снаге треба да придруже Југословенској војсци у Отаџбини, јер: „од почетка припадају њима.“[22] Ове снаге се пребацују у Јагодину, где их дочекује командант Србије дивизијски генерал Мирослав Трифуновић и од њих формира Српски ударни корпус под командом бригадног генерала Стевана Радовановића.

Пуковник Драгутин Кесеровић са савезничким официрима 14. октобра 1944. године у Крушевцу

Расинско-топличка група корпуса под командом војводе мајора Драгутина Кесеровића је 14. октобара разоружала немачки гарнизон (у којем су се налазили и припадници Руског заштитног корпуса) и ослободила Крушевац, а затим је на градском тргу приређен дочек Црвеноармејцима. Међутим, на интервенцију партизанског Главног штаба, Црвена армија прекида сарадњу са ЈВуО и почиње да заробљава и убија њене припаднике. То се десило са припадницима Крајинског корпуса, док је командант корпуса пуковник Пилетић одведен у затвор НКВДЛубјанка, одакле бежи и одлази у емиграцију, где је сведочио да његове војнике заправо нису заробили Црвеноармејци, него некадашњи припадници 369. појачане пјешачке пуковније НДХ на челу са Марком Месићем, која је након заробљавања у Стаљинградској бици прешла на страну Црвене армије, па је од ње формирана Прва југословенска бригада.[23]

Босанска голгота[уреди | уреди извор]

Битка на Зеленгори и слом главнине ЈВуО[уреди | уреди извор]

Кретање снага ЈВуО 1945. године

До краја рата, четници су још увек били важни због своје бројности. Неки су се повукли са немачким снагама на север да би се предали британско-америчким снагама; Михаиловић и неколицина његових следбеника (укључујући и оца Радована Караџића) покушали су да се пробију до Равне горе, али су их заробили Титови партизани. Марта 1946, Михаиловић је доведен у Београд, где му је суђено и погубљен је у јулу по основу оптужбе за издају.

Савезници и ЈВуО[уреди | уреди извор]

Однос са Савезницима током рата[уреди | уреди извор]

Западни савезници су од првих контаката са Михаиловићем, макар морално били уз Југословенску војску у отаџбини и препознавали су је као легитимну војну формацију Краљевине Југославије, али и као носиоца југословенског антиосовинског отпора до 1943. године.

Бригадни генерал Шарл де Гол, вођа Слободне Француске, јесте 2. фебруара 1943. године Ратним крстом одликовао генерала Михаиловића.[24] Пољски генерал Владислав Сикорски је 14. јуна исте године, Михаиловића одликовао орденом Војничке врлине (пољ. Virtuti Militari).[24]

Британски бригадир Чарлс Армстронг у обиласку Другог равногорског корпуса у околини Чачка 1943. године, заједно са командантом корпуса капетаном Предрагом Раковићем

Савезничке мисије у Михаиловићевом штабу[уреди | уреди извор]

Прва савезничка мисија на територији окупиране Југославије је била мисија Булсај. Предводио ју је британски капетан Бил Хадсон, а у њој су се још налазили мајор Мирко Лалатовићо, мајор Захарије Остојиће и радиотелеграфиста наредник Вељко Драгићевић. Посада мисије се искрцала 20. септембра 1941. године код Петровца на Млави и најпре ступила у контакт са партизанима, али је по наређењу штаба из Каира отишла у Михаиловићев штаб.

Америчка мисија: пуковник Роберт Макдауел, капетан Џорџ Мусулин, капетан Ник Лалић, генерал Драгољуб Михаиловић и поручник Мајкл Рајачић

Мисији се 25. децембра 1942. године придружио и британски пуковник Вилијам Бејли, који је искочио из авиона падобраном код Колашина. Средином априла 1943. године, британски официр Џаспер Рутем се падобраном спустио на Хомољске планине и био је распоређен у штабу Крајинског корпуса под командом генералштабног мајора Велимира Пилетића. Касније је пребачен у партизански штаб, што је сматрао савезничком издајом Михаиловића.

Око 23. септембра 1943. године, у штаб генерала Михаиловића стиже бригадир Чарлс Армстронг из Управе за специјалне операције, заједно са америчким обавештајцем Албертом Сајцом из Канцеларије за стратешке услуге. Обојица су са припадницима ЈВУО учествовала у ослобођењу Вишеграда 1943. године, али је BBC заслуге за ту операцију приписао Титовим партизанима.[25] Због Михаиловићевог одбијања да настави са саботажама, што из разлога страха од репресалија окупатора над цивилима, што због константних приписивања његових заслуга партизанима у савезничким медијима, бригадир Армстронг је одбио да учествује на Светосавском конгресу у јануару 1944. године.

Средином октобра 1943. године, код Михаиловића стиже амерички потпуковник Џорџ Мусулин. У Михаиловићевом штабу, мисија Булсај је остала до раног пролећа 1944. године. Најпре је евакуисан Бејли са јадранске обале током ноћи између 14. и 15. фебруара, а 28. марта је евакуисан и Хадсон. Пар месеци касније је отишао и Армстронг.

Августа 1944. године, код Михаиловића пристиже америчка специјална група "Ренџер" коју чине пуковник Роберт Макдауел, капетан Џон Милодраговић, поручник Мајкл Рајачић и редов прве класе Мајк Дивјак. Учествовали су у операцији Халијард, односно евакуисању оборених америчких ваздухопловаца уз помоћ Југословенске војске у отаџбини, а са генералом Михаиловићем су се кретали по источној Босни. Са аеродрома у Бољанићу су 1. новембра 1944. године, евакуисани пуковник Макдауел, капетан Милодраговић и потпоручник Рајачић. Њихов одлазак је означио крај савезничких мисија код Михаиловића у штабу.

Мајору Џорџу Вујновићу је Михаиловић поклонио свој официрски бодеж за успомену. Капетан Ник Лалић се више пута сусрео са генералом Михаиловићем током мисије Халијард. На њиховом последњем сусрету на импровизованом аеродрому у Бољанићу 27. децембра 1944. године, Лалић је позвао Михаиловића да се са њим авионом пребаци код савезника у Италију, али је он то одбио.

Сарадња ЈВуО са снагама Осовине и колаборационистима[уреди | уреди извор]

Најистакнутије четничке вође су сарађивале са Италијанима и Немцима, уз Михаиловићево знање. У окупираној Србији, нацисти су поставили за вођу Милана Аћимовића, а касније бившег министра војног, генерала Милана Недића, који је владао до 1944. Мала група четника је имала огроман утицај на ову владу и сарађивала са немачком окупационом управом од почетка, а касније су усмерили све своје напоре на уништење комуниста и усташа, у које су уврштавали Хрвате и Муслимане (који су сматрани Хрватима у НДХ).

Многе независне групе су се називале четницима. Једна таква група је остала под командом предратног вође Четничке организације Костом Миловановићем Пећанцем и сарађивала је са Немцима против партизана. Команда ЈВуО га је 1944. осудила на смрт и стрељала. Знатан део Михаиловићевих четника легализовао се код Недића и учествовао у терору и прогонима симпатизера НОП.[26][27] У НДХ, четници под командом војводе и свештеника Момчила Ђујића су се организовали уз подршку Италијана као одговор на усташке нападе на српска села. Већина четничких одреда у италијанској окупационој зони легализовала се код Италијана у облику Добровољачке антикомунистичке милиције, и од њих била снабдевана и употребљавана у нападима на НОВЈ[28] Бројно стање легализованих четника било је према команданту италијанске друге армије Роати око 30.000 бораца.[29]

Већина четника се сврстала уз Драгољуба Михаиловића, 48-годишњег армијског официра којег је Недић осудио на војном суду и за кога се знало да има блиске везе са Британцима. На почетку рата Михаиловић је пружио отпор италијанским и немачким снагама. До 22. јула 1941. југословенска влада у изгнанству је објавила да је непрекидан отпор немогућ. Касније током рата, како су партизанске снаге јачале, четници су покушали да избегну вишеструке линије фронта избегавањем сукоба са Немцима, а уместо тога су усмерили своје напоре према уништавању комуниста (и цивила за које су веровали да помажу или скривају партизане). Четници су видели своју идеолошку борбу против партизана важнијом од борбе против Немаца. На свом врхунцу Михаиловићеви четници су тврдили да имају 300.000 бораца.

Такође, релевантне групе четника су се у појединим фазама рата бориле против Немаца, као што је битка у Краљеву 28. октобра 1941, у којој је погинуло око 250 четника и још хиљаде цивила[тражи се извор]. У октобру 1944. дошло је до сарадње између јединица Д. Михаиловића и Црвене армије, прекинуте на захтев партизана.[30]

Четничка идеологија[уреди | уреди извор]

Четници су били ројалисти, а њихов поздрав је био "За краља и отаџбину". Били су присталице монархије, породичних вредности и приватне својине и зато су били идеолошки супротстављени комунистима, који су се залагали за републику и друштвену својину. Иако четнички покрет није имао јасну политичку оријентацију, у почетку је био под утицајем чланова Српског културног клуба Драгише Васића и Стевана Мољевића. Мољевић је створио план „Хомогена Србија“, који је заговарао стварање Велике Југославије (са проширењем на штету окупаторских држава) и оквиру ње Велике Србије и Велике Словеније и исељавање муслиманског становништва у Турску или Албанију.[31][32]

Будућа Велика Југославија и Велика Србија према пројекту Стевана Мољевића (1941. година).

Отклон од ове политике је био Светосавски конгрес у селу Ба јануара 1944. који је означавао победу умеренијих снага.[33] По том конгресу Југославија је замишљена као федерација Србије, Хрватске и Словеније на челу са династијом Карађорђевић. Светосавски конгрес је представљао одговор на Друго заседање АВНОЈ-а у тренутку када су се Британци после Техеранске конференције већ определили да сву помоћ преусмере партизанима.

Многи четници су пуштали браде током рата, што је традиционални православни начин да се искаже туга. На овај начин су показивали своју тугу због окупиране отаџбине која је била разрушена ратом. Говорили су да ће држати своје браде док се не врати краљ.

Статистике[уреди | уреди извор]

Статистика смртности припадника и присталица ЈВуО за време Другог светског рата долази одмах после смртности припадника и присталица НОВЈ, односно Југословенске армије. За време читаве окупације близу 250.000 бораца је учествовало у борбама на страни Војно-четничких одреда, а касније и ЈВуО. Војно-четнички одреди су у првој устаничкој години располагали са 50.000 наоружаних војника у читавој земљи. Годину дана касније, тај број се и повећавао и смањивао, па је тешко утврдити тачно бројно стање. У тај број су улазили и некадашњи устаници из 1941. године који су избегли заробљавање или уништење. У времену расплета грађанског и националног рата, појачаним мобилизацијским позивима снаге ЈВуО су средином 1944. бројале око 80.000 војника, а у времену Михаиловићеве опште мобилизације у септембру 1944. број војника је нарастао на приближно 150.000 у читавој земљи, али су многи били само уврштени у мобилизацијске спискове без обзира да ли поседовали оружје или не. По слому војних снага у Србији, снаге ЈВуО су после повлачења за Босну бројале према једном Михаиловићевом податку 50.000 војника, од тога 20.000 из Србије. У време напада на ослобођену Тузлу, епидемије тифуса-пегавца, борби са 2. југословенском армијом у области долине реке Босне, те сталних прогона снага ЈА, бројност је драстично спала. Велике губитке су снаге ЈВуО претрпеле у време борби у Лијевче пољу априла 1945, а само су за време борби на Зеленгори и долини Сутјеске у мају 1945. губици ЈВуО износили 10.150 војника, што су били ненадокнадиви губици. Велики број бораца је заробљен у покушају да се преко Словеније домогне Италије, један број је заробљен и приликом акција снага Корпуса народне одбране Југославије, Одељења за заштиту народа, и народне милиције, док је један већи број послушао септембарски позив Петра и прикључио се снагама ЈА од којих је добар део страдао у завршним борбама са Немцима на Сремском фронту, у Босни, у Хрватској итд. Тако коначна статистика губитака снага Војно-четничких одреда и касније ЈВуО за време читаве окупације у Југославији износи:

Укупно учествовало у Другом светском ратуоко 250.000
Погинуло у борбама против окупатораоко 10.000
Погинуло или убијено у нацистичким логорима широм Европеоко 16.000
Погинуло и стрељано од снага НОВЈ и стрељано од окупатора на стратиштима (присталица и припадника) око 140.000
УКУПНИ ГУБИЦИ око 166.000

Национални састав[уреди | уреди извор]

Владимир Предавец, у зиму 1943/44. године у области Равне горе

Убедљиво највећи број припадника Југословенске војске у отаџбини су чинили православни Срби. Ипак, значајан део ЈВУО су чинили и припадници других народа и вероисповести.

У редовима Југословенске војске у отаџбини, према неким проценама је било око 2.000 Хрвата. Углавном се радило о присталицама југословенства из редова хрватског народа и некадашњим члановима Организације југословенских националиста (ОРЈУНА) из Далмације. Најпознатији међу њима су били капетан Звонимир Вучковић (мада рођен у хрватској породици, подизан је од очуха Србина и касније се сам изјашњавао као Србин), Владимир Предавец (син потпредседника Хрватске сељачке странке), адвокат Звонимир Бегић, књижевник Нико Бартуловић, римокатолички свештеник Ђуро Виловић, генерал Матија Парац и генерал Драгутин Кузмић. Вучковић је био командант Првог равногорског корпуса, Предавец и Бегић су били чланови Централног националног комитета, а Бартуловић је учествовао као делегат на Светосавском конгресу у селу Ба, 27. и 28. јануара 1944. године. Бегић је осуђен на Београдском процесу на три године затвора.

Од муслимана који су били уз Југословенску војску у отаџбини, најпознатији су Мустафа Мулалић (члан Централног националног комитета и један од најближих Михаиловићевих сарадника), мајор Фехим Мусакадић, Исмет Поповац и Алија Коњхоџић. Перо Симић је изнео податак да је у редовима ЈВУО било око 4.000 муслимана.[34] Постојала је и Муслиманска национална војна организација.

Око 600 Словенаца је узело учешће у Југословенској војсци у отаџбини и они су често називани Плава гарда. Ту се радило о предратним официрима Југословенске војске који су избегли да буду заробљени. На њиховом челу се налазио војвода потпуковник Карло Новак, док су међу познатијима пуковник Владимир Ваухник и генералштабни мајор Иван Фрегл. Урош Шуштерич је као младић постао припадник ЈВУО, а последњих деценија живота је у Словенији основао ветеранску организацију Равногорско гибање. Предратни коњички потпуковник Југословенске војске и послератни генерал-пуковник Југословенске народне армије Јакоб Авшич је почетак рата провео са словеначким четницима.

Генерали Југословенске војске у Отаџбини[уреди | уреди извор]

Приликом оснивања Команде четничких одреда у мају 1941. године, Михаиловић је носио чин пуковника, а у чин бригадног генерала је унапређен 7. децембра.

Иако пензионисан, генерал Светомир Ђукић се придружио Југословенској војсци у Отаџбини и обављао обавештајне активности у оквиру Врховне команде. Након рата је отишао у емиграцију, где је и умро. Предратни командант Личке дивизије генерал Живорад Божић је најпре заробљен у Априлском рату, али је пуштен из заробљеништва 1944. године због болести и по повратку у земљу се придружује Југословенској војсци у Отаџбини, где је именован за команданта позадине.

Бригадни генерал Панта Драшкић је до 1943. године био министар рада у Влади народног спаса, када прелази у Југословенску војску у Отаџбини. По престанку рада Владе народног спаса Милана Недића, почетком октобра 1944. године, Српска државна стража је по наређењу генерала Миодрага Дамјановића стала под команду генерала Михаиловића, а генерал Стеван Радовановић је именован за команданта Српског ударног корпуса, састављеног од припадника СДС-а.

Предратни командант пешадије Дравске дивизије генерал Матија Парац је по капитулацији 1941. године ступио у Хрватско домобрантсво, али га напушта већ наредне године и прелази у Београд. Касније се придружио Михаиловићу на Равној гори и именован је за команданта фиктивне Хрватске армије у саставу Југословенске војске у Отаџбини. Из Хрватског домобранства је у редове ЈВуО прешао и генерал Драгутин Кузмић.

Симпатизери Југословенске војске у отаџбини[уреди | уреди извор]

Пензионисани војвода Петар Бојовић је 10. децембра 1942. године упутио писмо генералу Михаиловићу, у којем је написао:[35]

Сазнањем да сте Ви, драги Србине и ђенералу, развили ослободилачку заставу, са онога места одакле је мој ратни друг Петар Мишић  започео, пре двадесет и осам година, и протерао непријатеља из наше отаџбине, изазвало је у мени велику радост и до максимума појачало жељу за личним учешћем у данашњој борби. У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу овог великог дела нације, ја сам Вам, драги и велики сине српског рода, ставио на расположење моје име и моју децу уз очински поздрав и војничку заповест: Напред у победу, за краља и отаџбину!

Према мемоарским записима високог владиног чиновника Косте Ст. Павловића, симпатије за генерала Михаиловића имао је и др Иво Андрић, књижевник и предратни југословенски посланик у Берлину. Он наводи да се Андрић тајно састајао са чланом Централног националног комитета др Младеном Жујовићем, као и да је сам припадао београдском комитету. У књизи Ожиљци и опомене, проф. др Димитрије Ђорђевић се присећа да се Андрић током рата састајао са Драгославом Страњаковићем, такође чланом Централног националног комитета.[36] Андрићев пријатељ из младости Нико Бартуловић, који је 1918. године написао предговор за прво издање његове књиге Ex Ponto, налазио се у редовима Југословенске војске у отаџбини и био делегат на Светосавском конгресу у селу Ба. Михаиел Мартенс у својој књизи У пожару светова, пише да је Андрићу приликом пријема у Савез комуниста Југославије, замерено што је на почетку рата 1941. године симпатисао Михаиловићев рад.[37] Иако је реч о сасвим посредним изворима, остаје чињеница да је Андрић одбио да потпише Апел српском народу.

Послератно доба[уреди | уреди извор]

Судбина припадника ЈВУО у земљи[уреди | уреди извор]

Читање пресуде на Београдском процесу (15. јул 1946)

Прогони и суђења[уреди | уреди извор]

Југословенска војска у отаџбини, као и југословенска краљевска влада у емиграцији, посматрани су од стране комунистичких југословенских власти као непријатељске формације. У потерама ОЗНЕ и КНОЈ-а, убијени су потпуковник Душан Дуја Смиљанић, мајор Александар Михајловић Вили, војвода Радивоје Керовић, војвода Петар Самарџић...

Прво значајније суђење командантима ЈВУО, одржано је на Правном факултету Универзитета у Београду од 2. јула до 8. августа 1945. године. Тада је Војни суд Прве армије судио команданту Расинско-топличке групе корпуса војводи потпуковнику Драгутину Кесеровићу и потпуковнику Војиславу Лукачевићу. Обојица су осуђени на смрт и стрељани средином августа на непознатој локацији. У истом поступку, суђено је и Ђури Ђуровићу, првом председнику Југословенске равногорске омладине, који је осуђен на 10 година затвора.

У Београдском процесу 1946. године, на смрт су осуђени генерал Драгољуб Михаиловић, др Младен Жујовић (у одсуству), Раде Радић и генерал Петар Живковић (у одсуству). На 20 година робије су осуђени проф. др Слободан Јовановић (у одсуству), мајор Славољуб Врањешевић (командант Западне Босне) и чланови Централног националног комитета др Стеван Мољевић и др Живко Топаловић (у одсуству). Божидар Пурић је у одсуству осуђен на 16 година затвора, а Ђуро Виловић је осуђен на 7 година затвора. Њима је суђено заједно са члановима Владе народног спаса Милана Недића и командантом Српског добровољачког корпуса генералом Костом Мушицким.

На издржавању затворске казне, преминули је др Стеван Мољевић.

Касније познати припадници ЈВУО[уреди | уреди извор]

Командант Првог личког корпуса потпуковник Славко Бјелајац је у емиграцији примљен у Оружане снаге САД, где је унапређен у чин резервног пуковника.

Професор европске историје на Универзитету Калифорније у Санта Барбари историчар др Димитрије Мита Ђорђевић је заробљен током рата као припадник ЈВУО и депортован у Концентрациони логор Маутхаузен-Гусен. Након рата је хапшен од југословенских комунистичких власти као бивши припадник ЈВУО. Од 1985. године је примљен за члана Српске академије наука и уметности ван радног састава. Његов доживотни пријатељ са којим се упознао у редовима ЈВУО, био је др Милорад М. Драшковић, син министра унутрашњих послова Милорада Драшковића који је убијен 1921. године од Алије Алијагића, припадника комунистичке организације Црвена правда. У емиграцији је Милорад М. Драшковић радио као предавач на Универзитету Калифорније у Берклију, сарадник Универзитета Харвард и емеритус Хуверовог института.

Никола Пашић, унук српског и југословенског политичара Николе Пашића, налазио се у редовима ЈВУО. Умро је 9. јануара 2015. године у Торонту.

Дугогодишњи генерални секретар Међународне кошаркашке федерације и југословенски кошаркаш Борислав Бора Станковић је био припадник Штаба 501 Југословенске равногорске омладине (ЈУРАО), док је његов отац био припадник ЈВУО. Заробљени су од Црвене армије, а његов отац је стрељан 5. јануара 1945. године на непознатој локацији.[38]

Фудбалер и фудбалски тренер Љубиша Броћић је био припадник ЈВУО. Током гостовања са југословенском репрезентацијом у Бразилу 1953. године, ступио је у контакт са четничком емиграцијом и остао у иностранству.

Знак Удружења Бораца Краљевске Југословенске Војске “ДМ”

Четничка емиграција[уреди | уреди извор]

Неколико хиљада припадника Југословенске војске у отаџбини је успело да се крајем рата 1945. године, преда западним савезницима у Италији. Они су били размештени по бројним логорима, од којих је најпознатији био у месту Еболи. У логорима је организована Југословенска војска ван отаџбине под командом генерала Миодрага Дамјановића. Савезници су касније расформирали логоре, тако да су емигранти најпре отишли у европске земље (Велика Британија, Француска и Западна Немачка), а касније Сједињене Америчке Државе, Канаду и Аустралију. У свим овим државама, основане су јаке организације четничке емиграције.

Генерал Миодраг Дамјановић је 1948. године основао Удружења бораца Краљевске Југословенске Војске „Драгољуб Михаиловић" и био његов председник до смрти 1956. године у Хановеру.

Војвода Момчило Ђујић у Канади (21. јул 1991)

Међу најпознатијим емигрантима су били војвода Момчило Ђујић и војвода Доброслав Јевђевић. Јевђевић је умро 2. октобра 1962. године у Риму, где је и сахрањен. Ђујић је до своје смрти 11. септембра 1999. године, важио за највећи ауторитет у четничкој емиграцији и био је изузетно активан у њеном раду. У време Брозове посете Сједињеним Државама, Ђујић је предводио демонстрације.

Командант Крајинског корпуса мајор Велимир Пилетић је умро 23. јула 1972. године у Паризу. Командант Првог равногорског корпуса ЈВУО војвода капетан Звонимир Вучковић је умро 21. децембра 2004. године у Охају. Командант београдских илегалаца генералштабни мајор Жарко Тодоровић Валтер је умро у Паризу 2004. године.

Служба државне безбедности је под "непријатељском емиграцијом" сматрала и бивше припаднике Југословенске војске у отаџбини, али и млађе емигранте који су били укључени у њихове емигрантске организације. Агенти СДБ-а су се деценијама инфилтрирали у редове емигрантских организација и вршили убиства најистакнутијих емиграната. Тако је 1977. године у Чикагу убијен публициста и новинар Драгиша Кашиковић, познат по антикомунистичким ставовима.

На темељима четничке традиције, млађи емигранти су основали Српски ослободилачки покрет Отаџбина (СОПО), уз подршку Велимира Пилетића. У пар наврата су се састајали и са краљем Петром II. СОПО је покушао да извршни атентат на Јосипа Броза приликом његове посете Сједињеним Државама. Најпознатији члан СОПО-а је био Никола Каваја, који је 20. јуна 1979. године отео авион Американ ерлајнс лет 293 са намером да се њиме обруши на зграду Централног комитета Савеза комуниста Југославије и убије Јосипа Броза Тита.

Садашњост[уреди | уреди извор]

Политика и четништво 90-их година[уреди | уреди извор]

У време распада Југославије, заједно са порастом антикомунизма дошло је и до јавних заговарања традиција и идеја Југословенске војске у отаџбини, односно четничког покрета, што је до тада законски било кажњиво. Најпре су са тим почели Мирко Јовић, Вук Драшковић () и др Војислав Шешељ, који су основали Српски покрет обнове. Након унутарстраначког сукоба, Шешељ оснива нову политичку странку и даје јој име Српски четнички покрет, који се 23. фебруара 1991. године ујединио са деловима Народне радикалне странке у нову Српску радикалну странку. СРС је за страначку химну изабрала песму Спрем'те се спрем'те четници.

Приликом држања предавања по четничком емиграцији, Шешељ се 1989. године сусрео са војводом Момчилом Ђујићем, који му је дао титулу четничког војводе. На Романији 13. маја 1993. године, Шешељ је за четничке војводе прогласио Томислава Николића (председник Републике Србије 2012-2017), Славка Алексића, Мирка Благојевића, Митра Максимовића Манду и још неколико својих присталица. Наредне године је за четничке војводе још прогласио проф. др Николу Поплашена (председник Републике Српске 1998-1999) и Радована Радета Радовића.

Четничка обележја и иконографију су током ратова у бившој Југославији, користиле многобројне паравојне формације, попут Српске гарде под командом Ђорђа Божовића Гишке и Бранислава Матића Белог, Српске добровољачке гарде Жељка Ражнатовића Аркана...

Ваздухопловни капетан Мило Ракочевић, ветеран ЈВУО, прогласио је 2007. године за четничке војводе 15 истакнутих јавних личности, а међу њима српског политичара из Црне Горе Андрију Мандића и Уроша Шуштерича, словеначког ветерана ЈВУО.

Србија и традиција ЈВУО[уреди | уреди извор]

Изједначавање права припадника ЈВУО и НОВЈ[уреди | уреди извор]

У Београду је 17. новембра 1992. године, од стране 12 бивших припадника ЈВуО, основано Удружење војника Југословенске војске у Другом светском рату, чију је регистрацију тачно месец дана касније одобрило Савезно министарство правде СР Југославије. Ово удружење је 15. јануара 2002. године променило име у Удружење припадника Југословенске војске у отаџбини 1941-1945.[39] Председник удружења је до своје смрти био др Душан Ђукић, ветеран ЈВуО и син генерала Светомира Ђукића.

На предлог Српског покрета обнове, Народна скупштина Републике Србије је 24. децембра 2004. усвојила закон који је изједначио права припадника Југословенске војске у отаџбини са правима припадника Народноослободилачке војске, укључујући право на ратне пензије.[40] Права су заснована на тези да су оба била антифашистичка покрета која су се борила против окупатора и ова формулација је ушла у закон. За је гласало 176, против 24 и 4 уздржана. Социјалистичка партија Србије и Социјалдемократска партија су биле против ове одлуке. Пензију по овом основу до 2013. године није добио нико од више од три хиљаде пријављених четника.[41]

Ово је изазвало различите реакције у српској јавности. Многи су одлуку оценили исправном и дуго очекиваном, укључујући престолонаследника Александра Карађорђевића, као и већина политичких партија. Међу онима који су протестовали против ове одлуке су били Савез удружења бораца Народноослободилачког рата, Хелсиншки одбор за људска права у Србији и Хрватски антифашистички покрет.

Судске рехабилитације[уреди | уреди извор]

Државни однос према ЈВУО[уреди | уреди извор]

Делегација Војске Србије је 6. маја 2018. године, први пут положила венац на споменик генералу Михаиловићу на Равној гори.[42]

На обележавању 76. годишњице операције Халијард на Галовића пољу у Прањанима, 26. септембра 2020. године, по први пут су били присутни представници највиших органа извршне власти у Републици Србији. Међу присутнима су били председник Републике Србије Александар Вучић, члан Предсједништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, председница Владе Републике Србије Ана Брнабић и потпредседница Владе Зорана Михајловић.[43] У свом говору, председник Републике Србије Александар Вучић је рекао:

Ово вам је пример како се војска у отаџбини, краљева војска 1944. године, жестоко супротставила фашистичком непријатељу и помогла нашим савезницима.

Легија за заслуге којим је амерички председник Труман одликовао генерала Михаиловића

Савремени однос САД према ЈВУО[уреди | уреди извор]

Амерички председник Хари Труман је 1948. године постхумно одликовао генерала Михаиловића орденом Легије за заслуге. Због специфичности међународних односа и чињенице да је у Југославији на власти била Комунистичка партија, одликовање није могло да буде уручено његовим потомцима. На Дан победе над фашизмом 9. маја 2005. године, у амбасади САД у Београду је организована свечаност на којој је амерички сенатор српског порекла Џорџ Војнович уручио Легију за заслуге ћерки генерала Михаиловића, Гордани Михаиловић. Међу присутнима су били пуковник Чарлс Дејвис и Артур Џибилијан, који су спашени из окупиране Југославије захваљујући снагама генерала Михаиловића у мисији Халијард. Гордана Михаиловић је медаљу завештала Богородичиној цркви Ружици на Београдској тврђави, а она се данас налази у спомен-дому Спомен-комплекса „Равна гора”.

Амбасада САД у Србији је годинама организовала обележавање годишњице операције Халијард. Амбасадор Кајл Скот је 18. новембра 2016. године на Галовића пољу у Прањанима, где се налазио импровизовани аеродром са којег су припадници ЈВУО организовали евакуацију америчких ваздухопловаца, открио спомен плочу.[44]

У Вашингтону је основана Фондација Мисије Халијард (енгл. Halyard Mission Foundation), која чува сећање на операцију спашавања 500 америчких ваздухопловаца од стране Југословенске војске у отаџбини. На челу фондације је Џон Капело, пензионисани официр Америчког ратног ваздухопловства.[45] Ова фондација, заједно са Владом Републике Србије, организовала је изградњу спортског аеродрома и спомен-комплекса на Галовића пољу.

Меморијали[уреди | уреди извор]

Споменик генералу Михаиловићу у Канади

Неколико десетина споменика посвећених командантима и припадницима Југословенске војске у отаџбини, подигнуто је у Србији, Републици Српској, Црној Гори, као и Сједињеним Америчким Државама, Канади, Аустралији...

Најзначајнији међу меморијалним комплексима посвећеним ЈВУО, јесте Спомен-комплекс „Равна гора” на Равној гори у селу Коштунићи, у оквиру којег се налазе споменик генералу Драгољубу Михаиловићу, црква Светог Георгија и спомен-дом.

Споменици генералу Михаиловићу су подигнути у Ивањици, Нишу, Билећи[46], Чикагу[47], Канбери, Сиднеју...

У популарној култури[уреди | уреди извор]

Стрип "Black Cat No 1"
  • У САД 1943. снимљен је филм који говори о Михаиловићевим Четницима и њиховој борби за слободу Четници — борбена герила.
  • У САД 1943. издане су поштанске марке с ликом Драгољуба Михаиловића, у серији поштанских марака о окупираним земљама.
  • Такође у САД за вријеме Другог светског рата су водећи издавачи стрипова издавали приче о четницима:
    • DC Comics: Master Comics, no. 36 (Feb. 1943): "Liberty for the Chetniks" (Captain Marvel Jr.)
    • Timely (касније Marvel): Kid Komics #3 (septembar 1943)
    • Black Cat No 1 (необјављен) 7. septembar 1945.

Филмови и серије[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Симић, Перо (2012). Дража - смрт дужа од живота. Београд: Службени гласник. стр. 111. ISBN 978-86-519-1418-1. 
  2. ^ Tomasevich 1975.
  3. ^ Milazzo 1975.
  4. ^ Pavlowitch 2008.
  5. ^ „Novi ministar vojske”. Službene novine Kraljevine Jugoslavije. London. 4: 3. 16. januar 1942. 
  6. ^ „Kraljev ukaz”. Službene novine Kraljevine Jugoslavije. London. 7: 8. 18. jun 1942. 
  7. ^ „Закон о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица”. Народна скупштина Републике Србије. 24. децембар 2004. 
  8. ^ „Закон о рехабилитацији” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 20. 01. 2021. Приступљено 27. 02. 2021. 
  9. ^ Bjelajac, Mile (2004). Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije : 1918-1941: studija o vojnoj eliti i biografski leksikon. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. ISBN 86-7005-039-0. 
  10. ^ Симић, Перо (2012). Дража - смрт дужа од живота. Београд: Службени гласник. стр. 98—99. ISBN 978-86-519-1418-1. 
  11. ^ Petranović 1992, стр. 185–186.
  12. ^ Tomasevich 1975, стр. 140.
  13. ^ Petranović 1992, стр. 182.
  14. ^ а б Petranović 1992, стр. 393.
  15. ^ Petranović 1992, стр. 398–399.
  16. ^ Tomasevich 1975, стр. 352.
  17. ^ Petranović 1992, стр. 410.
  18. ^ Споразум између Команданта Југоистока и мајора Војислава Лукачевића од 19. новембра 1943. зборник докумената војноисторијског института: том XIV - документи четничког покрета драже Михаиловића - књига 3 прилог IV - документи немачког Рајха 1943. и 1944. Архивирано на сајту Wayback Machine (1. новембар 2009), Приступљено 9. 4. 2013.
  19. ^ Споразуми између ЈВуО и команде Југоистока ⋅
  20. ^ „Ослобођење Мајданпека”. Борски управни округ. 
  21. ^ „Potopili brodove zbog četnika”. 3. 10. 2014. 
  22. ^ Стамболија, Небојша (2019). Српска државна стража 1942-1944. Докторска дисертација. Београд: Филозофски факултет Универзитета у Београду. стр. 263. 
  23. ^ Мекдауел, Роберт (2012). Стрељање историје. стр. 6. ISBN 978-86-86863-99-7. 
  24. ^ а б Димић, Љубодраг (2014). „Михаиловић, Драгољуб”. Српски биографски речник. Нови Сад: Матица српска. 6. 
  25. ^ Charters, David; Tugwell, Maurice (1990). Deception Operations: Studies in the East-West Context. ISBN 978-0-08-036706-4. 
  26. ^ Извештај поручника Предрага Раковића из прве половине децембра 1942. Дражи Михаиловићу о раду од децембра 1941. до децембра 1942. године Архивирано на сајту Wayback Machine (7. март 2012), Зборник докумената војноисторијског института: том XIV - документи четничког покрета Драже Михаиловића - књига 1, документ 209
  27. ^ Злочини четника у чачанском крају
  28. ^ Операција Алфа
  29. ^ Tomasevich 1975, стр. 216.
  30. ^ Тимофејев 2011.
  31. ^ Tomasevich 1975, стр. 167.
  32. ^ Petranović 1992, стр. 383.
  33. ^ Petranović 1992, стр. 387.
  34. ^ Simić, Pero (28. 05. 2015). „Hiljade Hrvata u četnicima”. Večernje novosti. 
  35. ^ „Писмо војводе Петра Бојовића упућено генералу Михаиловићу”. Архивирано из оригинала на датум 26. 05. 2013. Приступљено 27. 02. 2021. 
  36. ^ „Сусрет са историјом: Андрић био члан Дражиног покрета”. Јадовно 1941. 
  37. ^ Martens, Mihael (2020). U požaru svetova. Beograd: Laguna. стр. 188. ISBN 978-86-521-3573-8. 
  38. ^ „Филмска биографија Боре Станковића: Отац четник стрељан 1945. године...”. Спортски журнал. 21. март 2020. 
  39. ^ Равногорска омладина у рату 1941-1945. Београд: Војна штампарија. 2008. стр. 10—14. ISBN 978-86-911441-0-4. 
  40. ^ „ЗАКОН О ИЗМЕНАМА И ДОПУНАМА ЗАКОНА О ПРАВИМА БОРАЦА, ВОЈНИХ ИНВАЛИДА И ЧЛАНОВА ЊИХОВИХ ПОРОДИЦА” (PDF). Службени гласник. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 4. 3. 2016. Приступљено 1. 10. 2015. 
  41. ^ Равногорци далеко од Стразбура („Вечерње новости“, 6. новембар 2013)
  42. ^ „Војска скренула с пута, па салутирала Дражи”. Политика. 10. мај 2018. 
  43. ^ „Председник Вучић присуствовао обележавању 76. годишњице операције "Халијард. Председник Републике Србије. 26. 09. 2020. 
  44. ^ „Амбасадор Скат открива спомен табле посвећене Мисији Халијард у Прањанима”. Амбасада Сједињених Америчких Држава у Републици Србији. 17. новембар 2016. 
  45. ^ „Halyard Mission Foundation”. 
  46. ^ „U Bileći otkriven spomenik četničkom generalu Draži Mihailoviću”. N1. 1. jun 2019. 
  47. ^ „Нови споменик ђенералу Дражи код Чикага”. Српска народна одбрана. 10. септембар 2009. [мртва веза]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]