Југословенска војска у отаџбини

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Четници (вишезначна одредница).
Уколико сте тражили војску у избеглиштву, погледајте чланак Југословенска војска ван отаџбине.
Југословенска војска у отаџбини
Naval Ensign of the Kingdom of Yugoslavia.svg
Застава Југословенске војске у отаџбини
Основана 1941.
Датум стања 11. мај 1941.
Распуштена 1945—1946. (расформирана последња јединица)
Главни штаб Равна гора
Вођство
Армијски генерал Драгољуб Михаиловић
Дивизијски генерал Мирослав Трифуновић
Начелник штаба Момчило Ђујић
Павле Ђуришић
Илија Трифуновић-Бирчанин
Доброслав Јевђевић
Миодраг Дамјановић
Бројно стање
Активни састав око 70.000 (1943)
Сродни чланци
Историја Југословенска војска у отаџбини је представљала једину регуларну оружану формацију на територији Краљевине Југославије за време окупације од стране нацистичке Немачке.

Југословенска војска у отаџбини или Равногорски покрет (чији су припадници познати као четници) је била југословенска (већински српска), националистичка и ројалистичка герилска организација у Другом светском рату коју је 11. маја 1941. на Равној гори основао пуковник Драгољуб Михаиловић,[1] као снагу одану југословенској краљевској влади у избеглиштву. У Другом светском рату четници су укључивали највише Срба.

Након неколико почетних окршаја са окупаторским силама Осовине, четници су се преоријентисали на на борбу против комунистичких партизана, понекад сарађујући са Италијанима (који су понудили заштиту од усташких злочина), а понекад чак и са немачким и усташким снагама. Након Техеранске конференције 1943, Савезници, који су подржавали четнике, су преусмерили своју подршку ривалским партизанима. Од тада покрет Драгољуба Михаиловића сарађује са немачким властима. Краљевска влада је 1944. признала партизане као легитимну југословенску оружану снагу и наредила четницима да се придруже новооснованој Југословенској Армији. Неки четници су то одбили и у априлу и мају 1945, док је Југословенска Армија ослобађала земљу, они су се повукли према Италији, док се мања група повукла у Аустрију. Многи су заробљени од стране партизана или су враћени у Југославију од стране британских снага. Некима је суђено за издају и они су ослобођени, осуђени на затворску казну или смрт. Многи су погубљени без суђења, посебно у првим месецима након краја рата.[2] Последње четничке јединице под командом Драгољуба Михаиловића су заробљене у источној Босни и Херцеговини. Њему је суђено, проглашен је кривим за велеиздају и ратне злочине[3] и погубљен је.

Након Другог светског рата, избегли четници и други српски емигранти су основали национална удружења у земљама као што су Сједињене Америчке Државе, Уједињено Краљевство и Аустралија и наставили су да подржавају четничку идеологију, која је била противзаконита и прогоњена у новој социјалистичкој Југославији.[тражи се извор]

Крајем 1980их, припадници ЈВуО су незванично рехабилитовани[тражи се извор] и прогон њихове литературе и иконографије је прекинут. Неке (Српска радикална странка и Српски покрет обнове) опозиционе странке су отворено подржавале улогу четника у Другом светском рату, тврдећи да је званична историја фалсификована.

Пресудом Вишег суда у Београду 14. маја 2015. године, командант Југословенске војске у отаџбини, генерал Драгољуб Михаиловић је рехабилитован и враћена су му грађанска права која су му била одузета у судском процесу 1946. године. Суд је утврдио да је Михаиловићу суђено из идеолошких разлога, те да није имао фер суђење, да није имао права на одбрану и да није видео адвоката до почетка суђења.

Други светски рат[уреди]

Оснивање[уреди]

Југословенска војска у отаџбини никада није била хомогена формација, већ је обједињавала разне формације које су осниване и деловале под различитим околностима. Заједничко им је било да су сви признавали Драгољуба Михаиловића за свог номиналног вођу. Након предаје Југословенске војске у Априлском рату 1941, неки од преосталих војника са пуковником Драгољубом Михаиловићем су се повукли из Босне у западну Србију са циљем да тамо наставе борбу против непријатеља. Михаиловић је за своју базу одабран висораван Равну гору на планини Сувобор. Одустао је од борбе против Немаца и усредсредио се на омасовљење своје организације, очекујући да ступи у акцију када буде јасно да се Немци повлаче. Он је избегавао акције за које је ценио да су малог стратешког значаја. Главни разлог за ово је чињеница да је био типичан официр из Првог светског рата.

Истовремено са стварањем Михаиловићеве организације, организоване су и партизанске формације под вођством КПЈ. За разлику од Михаиловићеве тактике чекања, партизани су у лето 1941. повели активну борбу против окупатора и квислинга. Партизанском устанку у Србији прикључили су се и неке четнички командати, противно Михаиловићевим наређењима. Партизани су у Црној Гори на почетку имали великог успеха, али након гушења устанка почеле су се појављивати антикомунистичке групе под вођством официра бивше Југословенске војске и грађанских политичара који су нудили сарадњу Италијанима. На територији НДХ близу италијанске окупационе још раније је дошло до поларизације између партизана и српских националистичких група, које за разлику од партизана нису водиле борбу против Италијана, већ су од њих тражили заштиту од усташа.

Између 1941. и 1943, четнике су подржавали западни савезници. Магазин Тајм је у чланку из 1942. уздизао успехе Михаиловићевих четника и означио их као једине борце за слободу у нацистичкој окупираној Европи. Међутим, и Титови партизани су се борили против нациста за то време. Немци су и Титову и Михаиловићу главу уценили на 100.000 рајх марака.

Током Другог светског рата, четници су се сукобљавали са два главна непријатеља: немачким окупатором и усташама, фашистичким режимом Независне Државе Хрватске, са једне стране и идеолошки супротстављеним комунистичким партизанима са друге стране.

Након устанка у лето 1941, герилске активности четника и партизана су се повећале, а снаге нацистичке Немачке су се оштро светиле над цивилним становништвом. Немци су увели казнене мере против герилских активности: 100 би било стрељано Срба за сваког убијеног припадника Вермахта и 50 за сваког рањеног војника. Ривалски покрети, Титови партизани и Михаиловићеви четници су на почетку сарађивали, али су се касније окренули једни против других, па је у Србији избио грађански рат.

Четнички покрет је по духу био патриотски и ројалистички. Ипак, неки традиционални лидери попут Косте Пећанца већ током лета 1941. приклонили су се отвореној сарадњи са немачким окупатором.

Четнички покрет формиран под утицајем и под командом Драже Михаиловића у Србији, који је био основ за фурмирање ЈВуО, био је антинемачки по својој оријентацији. Међутим, у погледу дејства против немачке окупационе силе, Михаиловић је био резервисан. Сматрао је да је улажење у отворен сукоб са немачком окупационом силом неодговорно, јер би било безизгледно и да би само изазвало крваве репресалије. Прва детерминанта Михаиловићеве стратегије била је да у отворени сукоб са окупатором треба ући тек кад он буде пред колапсом, услед пораза на осталим фронтовима или савезничког искрцавања на Балкан. До тада је целокупна активност морала бити ограничена на организовање и евентуалне ситне диверзије које не би изазвале окупатора на снажнију реакцију.

Паралелно са Михаиловићем, Комунистичка партија Југославије организовала је своје војне одреде под називом партизани (касније Народноослободилачка војска Југославије). Њихова стратегија састојала се у борби против окупатора одмах и свуда, без обзира на околности.

Немачка потерница за Дражом Михаиловићем из лета 1943.

Активизам партизана, патриотизам народа и слабост окупатора крајем лета и почетком јесени 1941. навела је и неке Михаиловићеве снаге на сукобе са окупатором. На иницијативу комунистичког руководства, двојица лидера, Михаиловић и Тито, склопили су споразум о сарадњи 26. октобра 1941.

Припадници ЈВуО на насловној страни америчког часописа Њузвик, новембра 1943.

Михаиловић је почетком лета 1941. успоставио и везе са квислиншким управним апаратом у Србији. Његов став према комесарској управи Милана Аћимовића и касније влади Милана Недића био је двојак: с једне стране, у њима је видео своју резерву коју треба придобијањем присталица тајно организовати за прелазак на његову страну у кључном тренутку. С друге стране, у њој је видео значајан извор за снабдевање док траје окупација. Отуда је са једне стране према квислиншкој управи водио пропагандни рат, а са друге стране подстицао свако локално и дискретно повезивање.

Ране активности[уреди]

Кључни елемент у формулисању Михаиловићеве стратегије био је страх од брзог ширења партизанског покрета под руководством КПЈ. Михаиловић је веровао да ће силе Осовине изгубити рат, да ће савезници победити и да је према томе окупација привремена. Међутим, окупација је довела до јачања ривалског партизанског покрета под руководством КПЈ који би се на крају рата могао појавити као претендент на власт. Из овога је Михаиловић закључио да партизански покрет треба уништити што пре, а у сваком случају пре краја рата. То је довело до макијавелистичког става да се ЈВуО на крају рата мора појавити као доминантна просавезничка и патриотска организација, чак и по цену дискретне сарадње са окупатором на уништењу партизана до тада.

На овим основама Михаиловић је формулисао план по коме би његове трупе одржавале ред у Србији без присуства немачких трупа, уз дискретну немачку материјалну подршку. Тиме би Немцима био гарантован ред и мир док траје окупација, а ЈВуО би обезбедио премоћан положај на крају рата. Да би обезбедио повољну преговарачку позицију, Михаиловић је наредио општи напад на партизане почетком новембра 1941. На састанку Михаиловића са немачким представницима у селу Дивци 11. новембра 1941, Михаиловићу је саопштен став немачке окупационе управе по којем су он и његове снаге стављене ван закона и да немачка управа није заинтересована за преговоре.

Немачко саопштење 1942. године

Немачка окупациона управа била је обавештена о контактима између Михаиловићевих представника и квислиншке управе у Београду током лета 1941. и показала спремност да прихвати легализацију Михаиловићевих одреда и интеграцију у окупациони систем као што је прихваћена легализација Пећанчевих одреда.[тражи се извор] Међутим, након обавештења о споразуму Тито-Михаиловић и вести о учествовању Михаиловићевих одреда у нападима на немачке гарнизоне, немачка управа донела је одлуку да ликвидира оба покрета и да заведе мир драстичним репресивним мерама. Немци су повремено организовали рације против Михаиловићевих присталица.

Четници су се крајем августа увучени у устанак у Србији који је покренула КПЈ, супротно Михаиловићевим плановима.[4][5] Већ 31. августа Јадарски четнички одред, под командом потпуковника Веселина Мисите, успео је да ослободи Лозницу.[6] По први пут од почетка Другог светског рата у Југославији, један немачки гарнизон био је приморан на предају. После Лознице, борбе су настављене код Крупња и Бање Ковиљаче. У наредном периоду ослобођени су Ваљево, Шабац и Крушевац, а заједничким снагама комунисти и четници успели су да ослободе и Горњи Милановац 28. септембра. Заробљеници су упућени на Равну Гору, а затим у логор у селу Планиници.

После напада комуниста на српске жандарме у селу Карану, 29.октобра 1941. године, почиње грађански рат између комуниста и ЈВуО. Уследила је немачка офанзива, а Михаиловић је тражио начин да се повуче из устанка, понудивши Недићу и Немцима заједничку борбу против партизана, коју је Михаиловић отпочео нападом на партизане крајем октобра 1941. Немци су ту одбили на састанку у Дивцима одбили Михаиловићеву понуду о борби против партизана сматрајући је неискреном и портуном. После операције Михаиловић коју су спровеле нацистичке снаге, са циљем да ухапсе генерала Михаиловића, морали да се повуку у источну Босну где су наставили борбу против окупатора и комуниста. У тим борбама нарочито се истакао мајор Јездимир Дангић. После гушења устанка у Србији Немци су стрељали блиске Михаиловићеве сараднике, мајоре Александра Мишића (сина војводе Живојина Мишића) и Ивана Фрегла 17. децембра у Ваљеву.

Под немачким притиском, Михаиловићеви одреди су се веома смањили и прешли у илегалу, осим оних који су се легализовали као припадници Недићевих снага. Сам Михаиловић је након неколико месеци скривања, јуна 1942. прешао у Црну Гору, у италијанску окупациону зону.

Михаиловићеве присталице и истомишљеници на територијама окупираним од Италије од самог почетка успоставили су отворену и јавну сарадњу са италијанским окупационим властима зато што су оне спречавала геноцид над српским народом у НДХ и биле у отвореном сукобу са властима Независне Државе Хрватске, након што је италијанско министарство спољних послова тражило померање демаркационе линије у НДХ ка северу. Италијани су своју политику у окупираној Југославији градили на три основна приндипа: предавање управне власти Србима у местима која они већински насељвају, повратак прогнаног српског становништва и разоружавање снага НДХ. На територији НДХ војвода Илија Трифуновић-Бирчанин, Доброслав Јевђевић, поп Момчило Ђујић, мајор Бошко Тодоровић, Петар Баћовић и други почев од августа 1941. уз помоћ Италијана покушавали су да се наметну као вође српским устаницима.

Италија је имала територијалне претензије према Краљевини Југославији, па је стога подржавала и организационо помагала антијугословенски усташки покрет пре Априлског рата. Немачка и Италија су у априлу 1941. успоставили Независну Државу Хрватску као савезничку државу и у њој устоличили усташку власт. Међутим, иако су према спољним непријатељима НДХ и Италија остале савезнице све до пада фашизма у Италији, Италија је гајила територијалне претензије према НДХ. Отуда су италијани устанак Срба у НДХ изазван усташким злочинима видели као прилику и повод да ојачају своје војно псисуство и ослабе утицај и присуство администрације НДХ на тим подручјима, што би у погодном тренутку могло резултовати анексијом. Одговарало им је присуство лојалних устаника који су истовремено вољни да спрече делатност устаничких формација непријатељских према Италијанима, односно партизана. На тој основи развили су отворену сарадњу са наведеним истакнутим српским личностима. Снабдевали су њихове снаге оружјем, опремом и новцем, омогућавале им смештај у гарнизонима и организовали заједничке акције против партизана.

Доласком генерала Марија Роате на место команданта италијанске 2. армије, јануара 1942. године, почиње отворена сарадња италијанских и четничких снага. Тако су Немци и усташе морали да трпе апсурдно понашање једног нацистичког генерала који је јавно наоружавао и сврставао у своје јединице људе њима непријатељски расположене, који ће чим им се буде пружила згодна прилика повести борбу против њих. Локалне српске вође почеле су да на Италијане гледају као најмање зло од свих окупатора и због тога пристајале на сарадњу са њима.

У Црној Гори су Михаиловићеве присталице Ђукановић, Ђуришић и други почетком 1942. повели борбу против партизана и одмах успоставили широку сарадњу са Италијанима.[7]

Раде Радић са немачким и домобранским официром

У немачкој окупационој зони у Босни Михаиловићеве присталице (Тешановић, Дреновић, Радић, Тодић, Керовић и други) током маја и јуна 1942. легализовали су своје одреде писменим споразумима са властима НДХ, и тиме, посредно, са немачком управом.[8]

С друге стране Бирчанин, Јевђевић, Ђујић, Ђуришић и остали истицали су своју верност краљу Петру II, избегличкој влади и Михаиловићу као њеном представнику у земљи. Са своје стране, Михаиловић је ове снаге сматрао делом ЈВуО и без резерви прихватио њихов квислиншки положај према Италијанима, сматрајући да се тако Италијани користе за српске националне циљеве.[7]

Осовинске офанзиве[уреди]

Територија под контролом Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) 1942. године ("Михаиловићево острво слободе"), према магазину Тајм, јули 1942.

Током 1942. године већина четничких снага била је под директном управом Италијанске војске, на италијанској окупационој зони. Од њих су добијали наоружање и храну.

Четници стоје на застави нацистичке Немачке, коју су запленили у Бајиној Башти септембра 1943. године

После 1942. западни Савезници су планирали искрцавање на тлу Европе, а као једна могућност била је далматинска обала. Због тога су југословенски покрети отпора добијали све већу пажњи и Савезника и Осовине. Бројни агенти Управе за специјалне операције (SOE) су били слани да на терену утврде која се страна бори против Немаца. У међувремену су Немци одлучили да униште партизанску слободну територују у западној Босни.

Јануара 1943. године генерал Михаиловић наредио је покрет свих четничких трупа ка партизанској слободној територији, са центром у Бихаћу јер је веровао да ће се западни савезници искрцати на Јадранску обалу и да је уништење комуниста главни циљ Југословенске војске у отаџбини у том тренутку. После заузимања Грачаца у Лики и почетних успеха, ова операција против комуниста је морала бити прекинута због почетка нацистичке зимске офанзиве, која је названа операција Вајс. Четници су се повукли у италијанску окупациону зону, где су били легализовани одреди.

Почев од 25. јанара 1943. године долази до низа свакодневних крвавих сукоба између Експедиционог корпуса мајора Петра Баћовића и делова Ђујићеве Динарске дивизије са 2. пролетерском дивизијом Пеке Дапчевића и деловима јединица Главног штаба Хрватске. Велика немачко-италијанска офанзива се захуктавала. Међутим, комунисти нису знали за њу до последњег часа, а када је почела нису увидели њене размере. Зато, уместо благовременог извлачења у правцу супротном надирању немачких снага, према Херцеговини, они главнину својих јединица усмеравају на четнике у околини Книна. Када је 25. јануара 2. пролетерска дивизија кренула на четнике, истовремено Експедициони корпус креће на комунисте, али на паралелном правцу па ове две највеће јединице се тог дана мимоилазе. Следи низ њихових борби. Паралелно са њима почиње немачка зимска офанзива.

Прва у низу антипартизанских операција била је операција Вајс. Четници су у овој операцији сарађивали са Италијанима, од којих су добијали оружје, муницију и друге потрепштине, али су се повлачили пред Немцима. Комунистичка главнина се повлачи пут Неретве, куда креће и Експедициони корпус Петра Баћовића. На тромеђи остаје Динарска четничка дивизија насупрот дивизијама Народноослободилачке војске Хрватске, ослабљеним за једну дивизију, коју је Јосип Броз Тито повео са собом на југ. Олакшавајућа околност за Динарску четничку дивизију био ја наслон на Италијане, а отежавајућа повремена сарадња усташа и Народноослободилачке војске Хрватске. Примере овакве сарадње војвода Момчило Ђујић навео је у радиограму Врховној команди од 3. марта 1943. године. Пет дана касније Ђујић извештава Врховну команду да су Немци заузели Дрвар, Гламоч, Ливно и Босанско Грахово, а да су се пред њима повукли и комунисти и четници. Са јединицама Главног штаба Хрватске Динарска дивизија ће се носити до краја рата.

Експедициони корпус, који се повукао на југ, брзо је ступио у отворену сарадњу са Италијанима, не би ли се уништила главнина комунистичких снага која се кретала ка реци Неретви. План је био да око 10-20.000 четника помогне Италијанима у опкољавању партизана са истока, на обали реке Неретве. Међутим, партизани су успели да се пробију из обруча, пређу реку и нанесу четницима тежак пораз, после које су четници изгубили скоро сваки значај западно од Дрине.

Оваквом комунистичком успеху донекле су допринели Мартовски преговори са Немцима, после којих је на снагу ступио споразум о међусобном ненападању две стране. Дакле, Немци су после тих преговора престали да гоне комунисте даље на југ, па им је то омогућило да се пробију из обруча и нанесу четницима и Италијанима пораз великих размера. Партизани су се споразумом који су марта месеца потписали Едмунд Глез фон Хорстенау, генерал команде Југоистока, на страни Немаца и Милован Ђилас и Владимир Велебит на страни комуниста, обавезали да ће се у случају савезничког искрцавања на Јадранску обалу борити на страни Немаца. Овакав однос Немаца и комуниста довео је до уништења већине четничких снага у Херцеговини и Црној Гори.

У Црној Гори, око 3000 четника под командом мајора Павла Ђуришића било је потпуно поражено и разоружано а Ђуришић ухапшен од стране Немаца. Он је, међутим, после неколико месеци био пуштен на слободу и отворено се борио заједно са Недићевцима и Љотићевцима, који своју отворену сарадњу са Немцима и усташама нису крили.

Успех комуниста у битки на Неретви пресудно је допринео губитку савезничке подршке Југословенској војсци у отаџбини. Од лета 1943. године све већи број агената Управе за специјалне операције (SOE) ступа у контакт са Титовим комунистима.

После битке на Неретви, четници су уточиште нашли у италијанској окупационој зони на територији Црне Горе. Међутим, већ средином маја 1943. године почела је нова осовинска операција под називом Шварц у којој су се први пут за време Другог светског рата, под притиском Немаца и усташа, Италијани окренули против четника. Епилог такве одлуке био је уништење већине четничких снага у Црној Гори и Херцеговини.

Упориште Југословенске војске у отаџбини после операције Шварц постаје југозападна и западна Србија где се све више истичу генерал Мирослав Трифуновић, мајор Драгутин Кесеровић и капетан Предраг Раковић.

Четници после капитулације Италије[уреди]

Четници су за капитулацију Италије сазнали 8. септембра 1943. године у вестима радио Лондона у 18 часова. Они су очекивали да, у складу са предходним договорима који су постојали између Владе Краљевине Југославије у егзилу, на чијем челу се налазио Слободан Јовановић и владе Велике Британије Винстона Черчила, дође до дуго очекиваног савезничког искрцавања на Јадранску обалу. Британска влада је још почетком те 1943. године од југословенских власти тражила план за искрцавање савезничких снага на јадранску обалу, уз садејство четника. Војни кабинет владе Слободана Јовановића предао је Британцима 12. марта документ под називом „План за инвазију Југославије", који је предвиђао искрцавање на сектору од реке Бојане до Дубровника, са правцима продора ка долини Западне Мораве, Нишу и Београду.

По добијању докумената Дража Михаиловић је направио планове за акцију у целој земљи, против свих непријатеља, као и посебан план за разоружавање италијанских гарнизона у областима иза линије ушће Бојане – Дубровник. Према овом плану, сви четнички команданти Источне Босне, Херцеговине, Старог Раса и Црне Горе добили су текст ултиматума којим је требало затражити предају од Италијана. План је предвиђао две подваријанте. У случају да Италијани прихвате ултиматум, њихово оружје требало је предати сопственом ненаоружаном, а већ мобилисаном људству. У другом случају Италијани су морали били нападнути и савладани ако им гарнизони буду слаби, а блокирани ако им гарнизони буду јаки. После разоружавања Италијана јединице су имале задатак да фронт поставе на супротну страну, према долазећим немачким дивизијама и да га бране док не стигну савезничке трупе.

Истовремено, предају од Италијана требало је да затраже и јединице Динарске четничке дивизије и Гацке четничке зоне, али због чињенице да савезничка операција није очекивана на северном Јадрану, као и због веома јаких усташких снага у тој области, од тих дивизија нису ни тражене ни очекиване велике антиосовинске акције.

Генерал Михаиловић наредио је 12. септембра 1943. године општу мобилизацију и пуно ангажовање свих четничких јединица на територији окупиране Југославије, верујући да савезничка инвазија није далеко и да ће се рат на Балкану ускоро окончати. Он је свакодневно добијао обећања од британске војне мисије при Југословенској војсци у отаџбини, на чијем челу се налазио пуковник Вилијем Бејли, да ће Уједињено Краљевство сваког часа отпочети акцију искрцавања на Јадран, иако је сам знао да се то неће догодити.

Веће четничке снаге стигле су у зону очекиване савезничке инвазије знатно пре комуниста и Немаца. За њих су најкритичнији били положаји 118. ловачке дивизије. Тако, са капитулацијом Италије четници крећу у офанзиву против Немаца на четири сектора: против мањих делова 118. ловачке дивизије остављених у долини Лима, против главнине 118. ловачке дивизије у залеђу Боке Которске, против осовинских снага у долини Дрине и против 369. дивизије усташа у правцу Сарајева.

Офанзивом у долини Лима командовао је капетан Војислав Лукачевић, командант Старог Раса. Од најбољег људства образовао је Летећи корпус, који је имао задатак да савлада Немце, разоружа Италијане и у садејству са јединицама Команде Црне Горе продужи према приморју, у сусрет очекиваним савезничким снагама. У ноћи између 11. и 12. септембра 1943. године Лукачевић је успео да заузме Пријепоље, изгубивши око 150 војника. Два дана по ослобођењу, град је бомбардовала немачка авијација. До 23. новембра заузети су Бијело Поље и Беране. Ове акције директно је надгладала британска војна мисија пуковника Бејлија.

До 25. октобра трајале су свакодневне борбе за Прибој. Поред великих губитака, четници су успели да освоје град, где је заплењена велика количина хране, наоружања и муниције.

Истовремено, у Црној Гори, четнички команданти Ђорђе Лашић и Бајо Станишић добијају наређење да образују Јуришни корпус, који је требао да са Лукачевићевим Летећим корпусом избије на приморје. Међутим, већих акција црногорских четника 1943. године није било. Већина Михаиловићевих замисли по питању Црне Горе није била остварена.

Истовремено са офанзивом Војслава Лукачевића у Југозападној Србији, почиње офанзива ЈВуО у Источној Босни. Операцијом је командовао мајор Петар Баћовић, командант Херцеговине. Он је 9. септебра 1943. године затражио предају Италијансих снага у Херцеговини, позивајући се на наредбу савезничког команданта Монтгомерија. Италијани су предали оружје и тражили одлазак назад у Италију, на шта су четници спремно одговорили и ставили им на расположење одређена пловна средства. Како су се Италијани повлачили према приморју, четници су у Источној Босни заузимали градове. У Гацко и Билећу ушли су 11. септебра, а по наводима Врховне команде до 17. октобра цела Источна Хецеговина изузев Требиња које су држали Немци, била је у рукама четника. У овим борбама се против Немаца борио и мањи број Италијана.

Једина област у којој су после пада Мусолинија италијанске снаге сурово наступиле према Србима била је Бока Которска. Которски четници успели да изведу делимично успешан противудар, али нису успели да заузму Котор. Приликом тих борби изгубили су велики број људи. До 1. новембра побуну четника у Боки Которској угушила је усташко-немачка офанзива. Тако су четници у овој области одустали од већих антиосовниских акција.

Под утиском слабљења осовинске коалиције, Михаиловић је прикупио знатне снаге из Србије (око 15.000 људи) и са њима извршио напад на изоловани немачко-домобрански гарнизон Вишеград. Према извештају америчког капетана Менсфилда, Вишеград је нападало 2.500 четника, а у граду се налазило 800 непријатељских војника. Напад је почео 5. октобра у 4 часа ујутру. Град Вишеград заузет је у 9,30 часова.

Иако је офанзивом ЈВуО у Источној Босни осварен велики почетни успех, губитак савезничке подршке и слање све већих количина медицинске помоћи и војне опреме партизанима од стране западних савезника, условили су прекид ове операције.

Губитак савезничке подршке[уреди]

До краја 1942. Британци су стекли јаснију слику шта се заправо догађа на југословенском ратишту, укључујући да Михаиловићеви четници сарађују са Италијанима у италијанској окупационој зони, са Недићевим режимом у Србији и са делом снага НДХ у немачкој окупационој зони и тако посредно са Немцима.[9] Све више се учвршћивао став да се Михаиловић натера да престане да сарађује са Италијанима и квинслишким режимима, да прекине сукобе са партизанима и да започне борбу против окупатора.

У децембру 1942. у Михаиловићев штаб у Горњем Липову дошла је британска мисија под командом пуковника Вилијам Бејли да издејствује промену Михаиловићевог става. Односи између Британаца и југословенска избегличка владајугословенске избегличке владе су због Михаиловића били затегнути. Након низа разговора о овој теми између британских и југосленских представника, премијер Слободан Јовановић је 31. децембра подено оставку. Међутим, већ 3. јануара је саставио нову владу у којој је Михаиловић и даље био министар војске и морнарице, па су односи између Британаца и југословенске владе остали затегнути. Нови ударац односима Британаца са југословенскм владом и четницима је дошло након прославе 28. фебруара 1943. у Горњем Липову, када је Михаиловић у припитом стању, пред Бејлијем изјавио да све док Италијани остану његов једини одговарајући извор потпоре, ништа што би савезници рекли неће променити његов став.[9] Због тога је Черчил Јовановићу 29. фебруара уручио протестну ноту.

Михаиловић је био у тешком стању када су партизани половином марта нанели четницима тежак пораз на Неретви и продрли у Црну Гору. Пред битку на Сутјесци, Немци и делимично Италијани, оценивши четнике неефикасним против партизана и потенцијалном претњом у случају инвазије на јадранску обалу, разоружали црногорске четнике.

Сарадња са Немцима[уреди]

Након капитулације фашистичке Италије 1943, немачке трупе су окупирале италијанску окупациону зону. Након што се Савезници нису искрцали на далматинској овали, ове формације ЈВуО су врло брзо успоставиле са Немцима исте видове сарадње какве су имале са Италијанима.[10]

Током августа 1943. Немци су због повлачења Италије из рата комплетно реорганизовали своје снаге и своју политику на Балкану. 24. августа 1943. од стране немачког Министарства спољних послова именован је Херман Нојбахер на место опуномоћеника за Балкан.

У међувремену ЈВуО је реорганизовао и ојачао своје снаге на територији Србије. Нојбахер је показао разумевање за Михаиловићеву концепцију дискретне сарадње, па су почев од 19. новембра 1943. кад је Лукачевић у име Милешевског корпуса ЈВуО потписао споразум о сарадњи и примирју са немачким представницима[11][12][13], и остали важнији команданти ЈВуО током неколико следећих недеља потписали сличне споразуме. На тај начин су битку за Србију одсудну битку за Балкан практично све формације ЈВуО дочекале у положају било сарадника, било интегралног дела окупаторских снага.

У међувремену, Савезници су прекинули планове о искрцавању на Балкан и одлучили се да убудуће снабдевају партизане. На конференцијама у Техерану и Јалти, Черчил и Стаљин су се договорили да поделе свој утицај у Југославији.

Подручја команданата ЈВуО, према споразумима о примирју са Немцима (1943. године)

Савезници су на разним нивоима и из разних извора (пресретање радио-саобраћаја, окупаторска штампа, бројне савезничке војне мисије при ЈВуО и НОВЈ) били детаљно обавештени о сарадњи ЈВуО са окупатором. То је довело до затегнутости између савезника и Михаиловићеве команде и до одлуке о потпуном прекиду односа у децембру 1943.

Западни савезници су у почетку подржавали четнике јер су они били бољи избор по њих од потенцијално просовјетских комунистичких партизана. Савезници су планирали инвазију на Балканско полуострво и зато су југословенски покрети отпора били стратешки важни, па је постојала потреба да се донесе одлука коју од две стране подржати. Бројне мисије су слане на Балкан да утврде чињенице на терену. У међувремену су Савезници прекинули планирање инвазије на Балканско полуострво и коначно прекинули своју подршку четницима, због њихове сарадње са силама Осовине, а уместо тога су подржали партизане. На Техеранској конференцији 1943. и Јалтској конференцији 1945. Јосиф Стаљин и Винстон Черчил су одлучили да заједнички поделе свој утицај у Југославији.

16. јуна 1944. на острву Вису је потписан споразум Тито-Шубашић између партизана и краљевске владе. Партизани су били признати од стране краљевске владе за регуларну југословенску армију. Документ је позивао све Словенце, Хрвате и Србе да се придруже партизанима, што су Михаиловић и многи четници одбили. 29. августа краљ Петар II Карађорђевић је сменио генерала Михаиловића са места начелника штаба Југословенске војске у отаџбини и 12. септембра именовао Тита на његово место.

Спасавање америчких пилота[уреди]

Главни чланак: Операција Халјард

Покушај савезништва са Совјетима[уреди]

Слом[уреди]

Кретање снага ЈВуО 1945. године

До краја рата, четници су још увек били важни због своје бројности. Неки су се повукли са немачким снагама на север да би се предали британско-америчким снагама; Михаиловић и неколицина његових следбеника (укључујући и оца Радована Караџића) су покушали да се пробију до Равне горе, али су их заробили Титови партизани. Марта 1946, Михаиловић је доведен у Београд, где му је суђено и погубљен је у јулу по основу оптужбе за издају.

Четничка идеологија[уреди]

Четници су били ројалисти, а њихов поздрав је био "За краља и отаџбину". Они су били за монархију, породичне вредности и приватну својину и зато су били идеолошки супротстављени комунистима, који су били за републику и друштвену својину. Иако четнички покрет није имао јасну политичку оријентацију, у почетку је био под утицајем чланова Српског културног клуба Драгише Васића и Стевана Мољевића. Мољевић је створио план „Хомогена Србија“, који је заговарао стварање Велике Југославије (са проширењем на штету окупаторских држава) и оквиру ње Велике Србије и Велике Словеније и исељавање муслиманског становништва у Турску или Албанију.[14][15]

Будућа Велика Југославија и Велика Србија према пројекту Стевана Мољевића (1941. година).

Отклон од ове политике је био Светосавски конгрес у селу Ба јануара 1944. који је означавао победу умеренијих снага.[16] По том конгресу Југославија је замишљена као федерација Србије, Хрватске и Словеније на челу са династијом Карађорђевић. Светосавски конгрес је представљао одговор на Друго заседање АВНОЈ-а у тренутку када су се Британци после Техеранске конференције већ определили да сву помоћ преусмере партизанима.

Многи четницу су пуштали браде током рата, што је традиционални православни начин да се искаже туга. На овај начин су показивали своју тугу због окупиране отаџбине која је била разрушена ратом. Речено је да ће држати своје браде док се не врати краљ.

Неки Хрвати (Звонимир Вучковић, Ђуро Виловић, Владимир Предавец) Словенци (Иван Фрегл, Карл Новак) и Муслимани (Исмет Поповац, Мустафа Мулалић) су се такође придружили четничким снагама. Већина њих су били демократски оријентисани југословенске патриоте или монархисти, предратни чланови Организације југословенских националиста, антикомунисти и антифашисти. Пошто четнички покрет није имао јаку хијерархију, бројне четничке јединице су имале националистичку идеологију.[тражи се извор] Ипак број Хрвата и Муслимана у четничким редовима је био мали, а томе су доприносили и етнинчки мотивисани масакри које су све стране радиле.[17][18]

Колаборација и ратни злочини[уреди]

Најистакнутије четничке вође су сарађивале са Италијанима и Немцима, уз Михаиловићево знање. У окупираној Србији, нацисти су поставили за вођу Милана Аћимовића, а касније бившег министра војног, генерала Милана Недића, који је владао до 1944. Мала група четника је имала огроман утицај на ову владу и сарађивала са немачком окупационом управом од почетка, а касније су усмерили све своје напоре на уништење комуниста и Хрвата, у које су уврштавали Хрвате и муслимане (који су сматрани Хрватима у НДХ).

Многе независне групе су се називале четницима. Једна таква група је остала под командом предратног вође Четничке организације Костом Миловановићем Пећанцем и сарађивала је са Немцима против партизана. Команда ЈВуО га је 1944. осудила на смрт и стрељала. Знатан део Михаиловићевих четника легализовао се код Недића и учествовао у терору и прогонима симпатизера НОП.[19][20] У НДХ, четници под командом војводе и свештеника Момчила Ђујића су се организовали уз подршку Италијана као одговор на усташке нападе на српска села. Већина четничких одреда у италијанској окупационој зони легализовала се код Италијана у облику Добровољачке антикомунистичке милиције, и од њих била снабдевана и употребљавана у нападима на НОВЈ[21] Бројно стање легализованих четника било је према команданту италијанске друге армије Роати око 30.000 бораца.[22]

Већина четника се сврстала уз Драгољуба Михаиловића, 48-годишњег армијског официра којег је Недић осудио на војном суду и за кога се знало да има блиске везе са Британцима. На почетку рата Михаиловић је пружио отпор италијанским и немачким снагама. До 22. јула 1941. југословенска влада у изгнанству је објавила да је непрекидан отпор немогућ. Касније током рата, како су партизанске снаге јачале, четници су покушали да избегну вишеструке линије фронта избегавањем сукоба са Немцима, а уместо тога су усмерили своје напоре према уништавању комуниста (и цивила за које су веровали да помажу или скривају партизане). Четници су видели своју идеолошку борбу против партизана важнијом од борбе против Немаца. На свом врхунцу Михаиловићеви четници су тврдили да имају 300.000 бораца.

Такође, релевантне групе четника су се у појединим фазама рата бориле против Немаца, као што је битка у Краљеву 28. октобра 1941, у којој је погинуло око 250 четника и још хиљаде цивила[тражи се извор]. У октобру 1944. дошло је до сарадње између јединица Д. Михаиловића и Црвене армије, прекинуте на захтев партизана.[23]

Статистике[уреди]

Статистика смртности припадника и присталица Југословенске војске у отаџбини за време Другог светског рата долази одмах после смртности припадника и присталица НОВЈ, односно Југословенске армије. За време читаве окупације близу 250.000 бораца је учествовало у борбама на страни Војно-четничких одреда, а касније и Југословенске војске у Отаџбини. Војно-четнички одреди су у првој устаничкој години располагали са 50.000 наоружаних војника у читавој земљи. Годину дана касније, тај број се и повећавао и смањивао, па је тешко утврдити тачно бројно стање. У тај број су улазили и некадашњи устаници из 1941. године који су избегли заробљавање или уништење. У времену расплета грађанског и националног рата, појачаним мобилизацијским позивима снаге ЈВуО су средином 1944. бројале око 80.000 војника, а у времену Михаиловићеве опште мобилизације у септембру 1944. број војника је нарастао на приближно 150.000 у читавој земљи, али су многи били само уврштени у мобилизацијске спискове без обзира да ли поседовали оружје или не. По слому војних снага у Србији, снаге ЈВуО су после повлачења за Босну бројале према једном Михаиловићевом податку 50.000 војника, од тога 20.000 из Србије. У време напада на ослобођену Тузлу, епидемије тифуса-пегавца, борби са Другом југословенском армијом у области долине реке Босне, те сталних прогона снага ЈА, бројност је драстично спала. Велике губитке су снаге ЈВуО претрпеле у време борби у Лијевче пољу априла 1945, а само су за време борби на Зеленгори и долини Сутјеске у мају 1945. губици ЈВуО износили 10.150 војника, што су били ненадокнадиви губици. Велики број бораца је заробљен у покушају да се преко Словеније домогне Италије, један број је заробљен и приликом акција снага Корпуса народне одбране Југославије, Одељења за заштиту народа, и народне милиције, док је један већи број послушао септембарски позив Петра и прикључио се снагама ЈА од којих је добар део страдао у завршним борбама са Немцима на Сремском фронту, у Босни, у Хрватској итд. Тако коначна статистика губитака снага Војно-четничких одреда и касније ЈВуО за време читаве окупације у Југославији износи:

Укупно учествовало у Другом светском рату око 250.000
Погинуло у борбама против окупатора око 10.000
Погинуло или убијено у нацистичким логорима широм Европе око 16.000
Погинуло и стрељано од снага НОВЈ и стрељано од окупатора на стратиштима (присталица и припадника) око 140.000
УКУПНИ ГУБИЦИ око 166.000

Послератно доба[уреди]

Током завршних година Другог светског рата, многи четници су дезертирали 1944. и почетком 1945. када је гарантована општа амнестија за ројалистичке снаге. Многи четници су искористили понуду; овај третман се односио и на домобране, али није проширен и на усташе и љотићевце. Дан данас постоје многа седишта четничког покрета у иностранству од којих је највише у Седињеним Америчким Државама.

Садашњост[уреди]

Орден за заслуге којим је амерички председник Хари Труман одликовао Драгољуба Михаиловића

Равногорски покрет је у великој мери рехабилитован у Србији током последњих година, упркос умешаности неких његових припадника у ратне злочине. Посебан значај им придодају српски националисти, али их све политичке странке гледају у врло другачијем светлу од онога који је био у Титовом времену.

Војислав Шешељ, председник Српске радикалне странке, је имао титулу четничког војводе, коју му је 1989. дао Момчило Ђујић, преживели вођа четника из Другог светског рата, који је побегао у САД, иако је он опозвао ову титулу 1998. пошто је Шешељ тада ушао у владу са Социјалистичком партијом Србије Слободана Милошевића.

Томислав Николић, председник Србије је такође четнички војвода, а именовао га је Војислав Шешељ 1992. године.

На предлог Српског покрета обнове Народна скупштина Републике Србије је 24. децембра 2004. усвојила закон који је изједначио права припадника Југословенске војске у отаџбини са правима припадника Народноослободилачке борбе, укључујући право на ратне пензије.[24] Права су заснована на тези да су оба била антифашистичка покрета која су се борила против окупатора и ова формулација је ушла у закон. За је гласало 176, против 24 и 4 уздржана. Социјалистичка партија Србије и Социјалдемократска партија су биле против ове одлуке. Пензију по овом основу до 2013. године није добио нико од више од 3 хиљаде пријављених четника.[25]

Ово је изазвало различите реакције у српској јавности. Многи су одлуку оценили исправном и дуго очекиваном, укључујући принца Александра Карађорђевића, као и већина политичких партија. Међу онима који су протестовали против ове одлуке су били Савез удружења бораца Народноослободилачког рата, српски Хелсиншки одбор за људска права и Хрватски антифашистички покрет.

Занимљивости[уреди]

Стрип "Black Cat No 1"
  • У САД 1943. снимљен је филм који говори о Михаиловићевим Четницима и њиховој борби за слободу "Chetniks"
  • У САД 1943. издане су поштанске марке с ликом Драгољуба Михаиловића, у серији поштанских марака о окупираним земљама.
  • Такође у САД за вријеме Другог светског рата су водећи издавачи стрипова издавали приче о четницима:
    • DC Comics: Master Comics, no. 36 (Feb. 1943): "Liberty for the Chetniks" (Captain Marvel Jr.)
    • Timely (касније Marvel): Kid Komics #3 (septembar 1943)
    • Black Cat No 1 (необјављен) 7. septembar 1945.

Референце[уреди]

  1. Димитријевић (2004). стр. 151.
  2. Ђилас Милован, Револуционарни рат pp. 431–433
  3. Проф. др. Миодраг Зечевић: Документа са суђења Дражи Михаиловићу - ТРЕЋИ ДЕО - ИЗРИЦАЊЕ СУДСКИХ ИРЕСУДА, Приступљено 9. 4. 2013.
  4. Петрановић (1992). стр. 185-186.
  5. Tomasevich (1975). стр. 140.
  6. Петрановић (1992). стр. 182.
  7. 7,0 7,1 Петрановић (1992). стр. 393.
  8. Петрановић (1992). стр. 398–399.
  9. 9,0 9,1 Tomasevich (1975). стр. 290.
  10. Tomasevich (1975). стр. 352.
  11. Петрановић (1992). стр. 410.
  12. Споразум између Команданта Југоистока и мајора Војислава Лукачевића од 19. новембра 1943. зборник докумената војноисторијског института: том XIV - документи четничког покрета драже Михаиловића - књига 3 прилог IV - документи немачког Рајха 1943. и 1944., Приступљено 9. 4. 2013.
  13. Уговори о сарадњи
  14. Tomasevich (1975). стр. 167.
  15. Петрановић (1992). стр. 383.
  16. Петрановић (1992). стр. 387.
  17. Tomasevich (1975). стр. 240.
  18. Петрановић (1992). стр. 371.
  19. Извештај поручника Предрага Раковића из прве половине децембра 1942. Дражи Михаиловићу о раду од децембра 1941. до децембра 1942. године, Зборник докумената војноисторијског института: том XIV - документи четничког покрета Драже Михаиловића - књига 1, документ 209
  20. Злочини четника у чачанском крају
  21. Операција Алфа
  22. Tomasevich (1975). стр. 216.
  23. Тимофејев (2011)
  24. „ЗАКОН О ИЗМЕНАМА И ДОПУНАМА ЗАКОНА О ПРАВИМА БОРАЦА, ВОЈНИХ ИНВАЛИДА И ЧЛАНОВА ЊИХОВИХ ПОРОДИЦА” (PDF). Службени гласник. 
  25. Равногорци далеко од Стразбура („Вечерње новости“, 6. новембар 2013)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]