Југословенска војска у отаџбини

Из Википедије, слободне енциклопедије
За четништво уопштено види Четници. За војску у избеглиштву види Југословенска војска ван отаџбине.
Југословенска војска у отаџбини
Naval Ensign of the Kingdom of Yugoslavia.svg
Застава Југословенске војске у отаџбини
Основана 1941.
Датум стања 8. мај 1941.
Распуштена 19451946. (расформирана последња Четничка јединица)
Главни штаб Равна гора
Вођство
Генерал Драгољуб Михаиловић
Војвода у Крајини Момчило Ђујић
Мајор у Црној Гори Павле Ђуришић
Подаци о бројном стању
Обавезни војни рок нема
Број расположивих
за војну службу
, година нема
Број способних
за војну службу
, година нема
Број годишње стасалих
за војну службу
Активни састав око 70.000 (1943)
Сродни чланци
Историја Југословенска војска у отаџбини је представљала једину регуларну оружану формацију у Краљевини Југославији за време њене окупације од стране нацистичке Немачке.

Југословенска војска у отаџбини или Равногорски покрет (чији су припадници познати као четници) је била југословенска (већински српска), ројалистичка герилска организација у Другом светском рату коју је 13. маја 1941. на Равној гори основао пуковник Драгољуб Михаиловић, као снагу одану југословенској краљевској влади у избеглиштву. У Другом светском рату четници су укључивали највише Срба.

Након неколико почетних окршаја са окупаторским силама Осовине, четници су се поделили[тражи се извор од 01. 2010.], од којих се један део борио против Немаца, док се други сконцентрисао на борбу против комунистичких партизана, понекад сарађујући са Италијанима (који су понудили заштиту од усташких злочина), а понекад чак и са немачким и усташким снагама. Након Техеранске конференције 1943, Савезници, који су подржавали четнике, су преусмерили своју подршку ривалским партизанима. 1944. краљевска влада је признала партизане као легитимну југословенску оружану снагу и наредила четницима да се придруже новооснованој Југословенској Армији. Неки четници су то одбили и у априлу и мају 1945, док је Југословенска Армија ослобађала земљу, они су се повукли према Италији, док се мања група повукла у Аустрију. Многи су заробљени од стране партизана или су враћени у Југославију од стране британских снага. Некима је суђено за издају и они су ослобођени, осуђени на затворску казну или смрт. Многи су погубљени без суђења, посебно у првим месецима након краја рата[1]. Последње четничке јединице под командом Драгољуба Михаиловића су заробљене у источној Босни и Херцеговини. Њему је суђено, проглашен је кривим за велеиздају и ратне злочине[2] и погубљен је.

Након Другог светског рата, избегли четници и други српски емигранти су основали националма удружења у земљама као што су Сједињене Америчке Државе, Уједињено Краљевство и Аустралија и наставили су да подржавају четничку идеологију, која је била противзаконита и прогоњена у новој социјалистичкој Југославији.[тражи се извор од 09. 2009.]

Крајем 1980их, четници су незванично рехабилитовани[тражи се извор од 09. 2009.] и прогон њихове литературе и иконографије је прекинут. Неке (Српска радикална странка и Српски покрет обнове) опозиционе странке су отворено подржавале улогу четника у Другом светском рату, тврдећи да је званична историја фалсификована.

Политичари као што су Вук Драшковић и Војислав Шешељ су организовали паравојне јединице и тражили да Срби користе силу да би решили националистичке тензије у Југославији и да би осигурали да територије које су насељавали Срби у другим југословенским републикама остану са Србијом. Током југословенских ратова који су следили, многе српске паравојне јединице су називале себе четницима, а Хрвати и Бошњаци су често користили ту реч да опишу било какву српску оружану јединицу, било регуларну или паравојну.

Други светски рат[уреди]

Оснивање[уреди]

Након предаје краљевске југословенске војске у Априлском рату 1941, неки од преосталих југословенских војника су организовали Краљевску југословенску војску у отаџбини под пуковником Драгољубом Михаиловићем да се боре против немачке окупације. Чинили су је скоро искључиво етнички Срби. Михаиловић је наредио својим јединицама да се наоружавају и да чекају његова наређења за коначни напад. Он је избегавао акције за које је ценио да су малог стратешког значаја. Главни разлог за ово је чињеница да је био типичан официр из Првог светског рата.

Између 1941. и 1943, четнике су подржавали западни савезници. Магазин Тајм је у чланку из 1942. уздизао успехе Михаиловићевих четника и означио их као једине борце за слободу у нацистичкој окупираној Европи. Међутим, и Титови партизани су се борили против нациста за то време. Немци су и Титову и Михаиловићу главу уценили на 100.000 рајх марака.

Током Другог светског рата, четници су се сукобљавали са два главна непријатеља: немачким окупатором и усташама, фашистичким режимом Независне Државе Хрватске, са једне стране и идеолошки супротстављеним комунистичким партизанима са друге стране.

Након устанка у лето 1941, герилске активности четника и партизана су се повећале, а снаге нацистичке Немачке су се оштро светиле над цивилним становништвом. Немци су увели казнене мере против герилских активности: 100 би било стрељано Срба за сваког убијеног припадника Вермахта и 50 за сваког рањеног војника. Ривалски покрети, Титови партизани и Михаиловићеви четници су на почетку сарађивали, али су се касније окренули једни против других, па је у Србији избио грађански рат.

Четнички покрет је по духу био српски патриотски, ројалистички и великосрпски. Ипак, неки традиционални лидери попут Косте Пећанца већ током лета 1941. приклонили су се отвореној сарадњи са немачким окупатором.

Четнички покрет формиран под утицајем и под командом Драже Михаиловића у Србији, који је био основ за фурмирање ЈВуО, био је антинемачки по својој оријентацији. Међутим, у погледу дејства против немачке окупационе силе, Михаиловић је био резервисан. Сматрао је да је улажење у отворен сукоб са немачком окупационом силом неодговорно, јер би било безизгледно и да би само изазвало крваве репресалије. Прва детерминанта Михаиловићеве стратегије била је да у отворени сукоб са окупатором треба ући тек кад он буде пред колапсом, услед пораза на осталим фронтовима или савезничког искрцавања на Балкан. До тада је целокупна активност морала бити ограничена на организовање и евентуалне ситне диверзије које не би изазвале окупатора на снажнију реакцију.

Паралелно са Михаиловићем, Комунистичка партија Југославије организовала је своје војне одреде под називом партизани (касније Народноослободилачка војска Југославије). Њихова стратегија састојала се у борби против окупатора одмах и свуда, без обзира на околности.

Немачка потерница за Дражом Михаиловићем из лета 1943.

Активизам партизана, патриотизам народа и слабост окупатора крајем лета и почетком јесени 1941. навела је и неке Михаиловићеве снаге на сукобе са окупатором. На иницијативу комунистичког руководства, двојица лидера, Михаиловић и Тито, склопили су споразум о сарадњи 26. октобра 1941.

Припадници ЈВуО на насловној страни америчког часописа Њузвик, новембра 1943.

Михаиловић је почетком лета 1941. успоставио и везе са квислиншким управним апаратом у Србији. Његов став према комесарској управи Милана Аћимовића и касније влади Милана Недића био је двојак: с једне стране, у њима је видео своју резерву коју треба придобијањем присталица тајно организовати за прелазак на његову страну у кључном тренутку. С друге стране, у њој је видео значајан извор за снабдевање док траје окупација. Отуда је са једне стране према квислиншкој управи водио пропагандни рат, а са друге стране подстицао свако локално и дискретно повезивање.

Ране активности[уреди]

Кључни елемент у формулисању Михаиловићеве стратегије био је страх од брзог ширења партизанског покрета под руководством КПЈ. Михаиловић је веровао да ће силе Осовине изгубити рат, да ће савезници победити и да је према томе окупација привремена. Међутим, окупација је довела до јачања ривалског партизанског покрета под руководством КПЈ који би се на крају рата могао појавити као претендент на власт. Из овога је Михаиловић закључио да партизански покрет треба уништити што пре, а у сваком случају пре краја рата. То је довело до макијавелистичког става да се ЈВуО на крају рата мора појавити као доминантна просавезничка и патриотска организација, чак и по цену дискретне сарадње са окупатором на уништењу партизана до тада.

На овим основама Михаиловић је формулисао план по коме би његове трупе одржавале ред у Србији без присуства немачких трупа, уз дискретну немачку материјалну подршку. Тиме би Немцима био гарантован ред и мир док траје окупација, а ЈВуО би обезбедио премоћан положај на крају рата. Да би обезбедио повољну преговарачку позицију, Михаиловић је наредио општи напад на партизане почетком новембра 1941. На састанку Михаиловића са немачким представницима у селу Дивци 11. новембра 1941, Михаиловићу је саопштен став немачке окупационе управе по којем су он и његове снаге стављене ван закона и да немачка управа није заинтересована за преговоре.

Немачко саопштење 1942. године

Немачка окупациона управа била је обавештена о контактима између Михаиловићевих представника и квислиншке управе у Београду током лета 1941. и показала спремност да прихвати легализацију Михаиловићевих одреда и интеграцију у окупациони систем као што је прихваћена легализација Пећанчевих одреда. Међутим, након обавештења о споразуму Тито-Михаиловић и вести о учествовању Михаиловићевих одреда у нападима на немачке гарнизоне, немачка управа донела је одлуку да ликвидира оба покрета и да заведе мир драстичним репресивним мерама. Немци су повремено организовали рације против Михаиловићевих присталица.

Под немачким притиском, Михаиловићеви одреди су се веома смањили и прешли у илегалу, осим оних који су се легализовали као припадници Недићевих снага. Сам Михаиловић је након неколико месеци скривања, јуна 1942. прешао у Црну Гору, у италијанску окупациону зону.

Михаиловићеве присталице и истомишљеници на територијама окупираним од Италије од самог почетка успоставили су отворену и јавну сарадњу са италијанским окупационим властима. На територији НДХ војвода Илија Трифуновић-Бирчанин, Доброслав Јевђевић, поп Момчило Ђујић, мајор Бошко Тодоровић, Петар Баћовић и други почев од августа 1941. уз помоћ Италијана покушавали су да се наметну као вође српским устаницима.

Италија је имала територијалне претензије према Краљевини Југославији, па је стога подржавала и организационо помагала антијугословенски усташки покрет. Немачка и Италија су у априлу 1941. успоставили Независну Државу Хрватску као савезничку државу и у њој устоличили усташку власт. Међутим, иако су према спољним непријатељима НДХ и Италија остале савезнице све до пада фашизма у Италији, Италија је гајила територијалне претензије према НДХ. Отуда су италијани устанак Срба у НДХ изазван усташким злочинима видели као прилику и повод да ојачају своје војно псисуство и ослабе утицај и присуство администрације НДХ на тим подручјима, што би у погодном тренутку могло резултовати анексијом. Одговарало им је присуство лојалних устаника који су истовремено вољни да спрече делатност устаничких формација непријатељских према Италијанима, односно партизана. На тој основи развили су отворену сарадњу са наведеним истакнутим српским личностима. Снабдевали су њихове снаге оружјем, опремом и новцем, омогућавале им смештај у гарнизонима и организовали заједничке акције против партизана.

У Црној Гори су Михаиловићеве присталице Ђукановић, Ђуришић и други почетком 1942. повели борбу против партизана и одмах успоставили широку сарадњу са Италијанима.[3]

Раде Радић са немачким и домобранским официром

У немачкој окупационој зони у Босни Михаиловићеве присталице (Тешановић, Дреновић, Радић, Тодић, Керовић и други) током маја и јуна 1942. легализовали су своје одреде писменим споразумима са властима НДХ, и тиме, посредно, са немачком управом.[4]

С друге стране Бирчанин, Јевђевић, Ђујић, Ђуришић и остали истицали су своју верност краљу Петру II, избегличкој влади и Михаиловићу као њеном представнику у земљи. Са своје стране, Михаиловић је ове снаге сматрао делом ЈВуО и без резерви прихватио њихов квислиншки положај према Италијанима, сматрајући да се тако Италијани користе за српске националне циљеве.[3]

Осовинске офанзиве[уреди]

Територија под контролом Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) 1942. године ("Михаиловићево острво слободе"), према магазину Тајм, јули 1942.
Четници стоје на застави нацистичке Немачке, коју су запленили у Бајиној Башти септембра 1943. године

После 1942. западни Савезници су планирали искрцавање на тлу Европе, а као једна могућност била је далматинска обала. Због тога су југословенски покрети отпора добијали све већу пажњи и Савезника и Осовине. Бројни агенти Управе за специјалне операције (SOE) су били слани да на терену утврде која се страна бори против Немаца. У међувремену су Немци одлучили да униште партизанску слободну територују у западној Босни.

Прва у низу ових антипартизанских операција била је операција Вајс. Четници су у овој операцији сарађивали са Италијанима, од којих су добијали оружје, муницију и друге потрепштине. План је био да око 10-20.000 четника помогне у опкољавању партизана са истока, на обали реке Неретве. Међутим, партизани су успели да се пробију из обруча, пређу реку и нанесу четницима тежак пораз, после које су четници изгубили скоро сваки значај западно од Дрине.

У међувремену, Савезници су прекинули планове о искрцавању на Балкан и одлућили се да убудуће снабдевају партизане. На конференцијама у Техерану и Јалти, Черчил и Стаљин су се договорили да поделе свој утицј у Југославији.

Губитка савезничке подршке[уреди]

Сарадња са Немцима[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Уговори о сарадњи између ЈВуО и команде Југоистока

Након капитулације фашистичке Италије 1943, немачке трупе су окупирале италијанску окупациону зону, а ове формације ЈВуО су врло брзо успоставиле са Немцима исте видове сарадње какве су имале са Италијанима.

Током августа 1943. Немци су због повлачења Италије из рата комплетно реорганизовали своје снаге и своју политику на Балкану. 24. августа 1943. од стране немачког Министарства спољних послова именован је Херман Нојбахер на место опуномоћеника за Балкан.

У међувремену ЈВуО је реорганизовао и ојачао своје снаге на територији Србије. Нојбахер је показао разумевање за Михаиловићеву концепцију дискретне сарадње, па су почев од 19. новембра 1943. кад је Лукачевић у име Милешевског корпуса ЈВуО потписао споразум о сарадњи и примирју са немачким представницима[5][6][7], и остали важнији команданти ЈВуО током неколико следећих недеља потписали сличне споразуме. На тај начин су битку за Србију одсудну битку за Балкан практично све формације ЈВуО дочекале у положају било сарадника, било интегралног дела окупаторских снага.

Подручја команданата ЈВуО, према споразумима о примирју са Немцима (1943. године)

Савезници су на разним нивоима и из разних извора (пресретање радио-саобраћаја, окупаторска штампа, бројне савезничке војне мисије при ЈВуО и НОВЈ) били детаљно обавештени о сарадњи ЈВуО са окупатором. То је довело до затегнутости између савезника и Михаиловићеве команде и до одлуке о потпуном прекиду односа у децембру 1943.

Западни савезници су у почетку подржавали четнике јер су они били бољи избор по њих од потенцијално просовјетских комунистичких партизана. Савезници су планирали инвазију на Балканско полуострво и зато су југословенски покрети отпора били стратешки важни, па је постојала потреба да се донесе одлука коју од две стране подржати. Бројне мисије су слане на Балкан да утврде чињенице на терену. У међувремену су Савезници прекинули планирање инвазије на Балканско полуострво и коначно прекинули своју подршку четницима, због њихове сарадње са силама Осовине, а уместо тога су подржали партизане. На Техеранској конференцији 1943. и Јалтској конференцији 1945. Јосиф Стаљин и Винстон Черчил су одлучили да заједнички поделе свој утицај у Југославији.

16. јуна 1944. на острву Вису је потписан споразум Тито-Шубашић између партизана и краљевске владе. Партизани су били признати од стране краљевске владе за регуларну југословенску армију. Документ је позивао све Словенце, Хрвате и Србе да се придруже партизанима, што су Михаиловић и многи четници одбили. 29. августа краљ Петар II Карађорђевић је сменио генерала Михаиловића са места начелника штаба Југословенске војске у отаџбини и 12. септембра именовао Тита на његово место.

Спасавање америчких пилота[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Операција Халјард

Покушај савезништва са Совјетима[уреди]

Слом[уреди]

Кретање снага ЈВуО 1945. године

До краја рата, четници су још увек били важни због своје бројности. Неки су се повукли са немачким снагама на север да би се предали британско-америчким снагама; Михаиловић и неколицина његових следбеника (укључујући и оца Радована Караџића) су покушали да се пробију до Равне горе, али су их заробили Титови партизани. Марта 1946, Михаиловић је доведен у Београд, где му је суђено и погубљен је у јулу по основу оптужбе за издају.

Четничка идеологија[уреди]

Четници су били ројалисти, а њихов поздрав је био "За краља и отаџбину". Они су били за монархију, породичне вредности и приватну својину и зато су били идеолошки супротстављени комунистима, који су били за републику и друштвену својину. Иако четнички покрет није имао јасну политичку оријентацију, у почетку је био под утицајем чланова Српског културног клуба Драгише Васића и Стевана Мољевића. Мољевић је створио план „Хомогена Србија“, који је заговарао стварање Велике Југославије (са проширењем на штету окупаторских држава) и оквиру ње Велике Србије и Велике Словеније и исељавање муслиманског становништва у Турску или Албанију.[8][9]

Будућа Велика Југославија и Велика Србија према пројекту Стевана Мољевића (1941. година).

Отклон од ове политике је био Светосавски конгрес у селу Ба јануара 1944. који је означавао победу умеренијих снага.[10] По том конгресу Југославија је замишљена као федерација Србије, Хрватске и Словеније на челу са династијом Карађорђевић. Светосавски конгрес је представљао одговор на Друго заседање АВНОЈ-а у тренутку када су се Британци после Техеранске конференције већ определили да сву помоћ преусмере партизанима.

Многи четницу су пуштали браде током рата, што је традиционални православни начин да се искаже туга. На овај начин су показивали своју тугу због окупиране отаџбине која је била разрушена ратом. Речено је да ће држати своје браде док се не врати краљ.

Неки Хрвати (Звонимир Вучковић, Ђуро Виловић, Владимир Предавец) Словенци (Иван Фрегл, Карл Новак) и Муслимани (Исмет Поповац, Мустафа Мулалић) су се такође придружили четничким снагама. Већина њих су били демократски оријентисани југословенске патриоте или монархисти, предратни чланови Организације југословенских националиста, антикомунисти и антифашисти. Пошто четнички покрет није имао јаку хијерархију, бројне четничке јединице су имале националистичку идеологију.[тражи се извор од 09. 2009.] Ипак број Хрвата и Муслимана у четничким редовима је био мали, а томе су доприносили и етнинчки мотивисани масакри које су све стране радиле.[11][12]

Колаборација и ратни злочини[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Сарадња четника са снагама Осовине у Другом светском рату и Злочини четника у Другом светском рату

Неколико четничких вођа јесте сарађивало са Италијанима и Немцима. У окупираној Србији, нацисти су поставили за вођу Милана Аћимовића, а касније бившег министра војног, генерала Милана Недића, који је владао до 1944. Мала група четника је имала огроман утицај на ову владу и сарађивала са немачком окупационом управом од почетка, а касније су усмерили све своје напоре на уништење комуниста и Хрвата, у које су уврштавали Хрвате и муслимане (који су сматрани Хрватима у НДХ).

Многе независне групе су се називале четницима. Једна таква група је остала под командом предратног вође Четничке организације Костом Миловановићем Пећанцем и сарађивала је са Немцима против партизана. Команда ЈВуО га је 1944. осудила на смрт и стрељала. Знатан део Михаиловићевих четника легализовао се код Недића и учествовао у терору и прогонима симпатизера НОП[13][14]. У НДХ, четници под командом војводе и свештеника Момчила Ђујића су се организовали уз подршку Италијана као одговор на усташке нападе на српска села. Већина четничких одреда у италијанској окупационој зони легализовала се код Италијана у облику Добровољачке антикомунистичке милиције, и од њих била снабдевана и употребљавана у нападима на НОВЈ[15]. Бројно стање легализованих четника било је према команданту италијанске друге армије Роати око 30.000 бораца.[16]

Већина четника се сврстала уз Драгољуба Михаиловића, 48-годишњег армијског официра којег је Недић осудио на војном суду и за кога се знало да има блиске везе са Британцима. На почетку рата Михаиловић је пружио отпор италијанским и немачким снагама. До 22. јула 1941. југословенска влада у изгнанству је објавила да је непрекидан отпор немогућ. Касније током рата, како су партизанске снаге јачале, четници су покушали да избегну вишеструке линије фронта избегавањем сукоба са Немцима, а уместо тога су усмерили своје напоре према уништавању комуниста (и цивила за које су веровали да помажу или скривају партизане). Четници су видели своју идеолошку борбу против партизана важнијом од борбе против Немаца. На свом врхунцу Михаиловићеви четници су тврдили да имају 300.000 бораца.

Такође, релевантне групе четника су се у појединим фазама рата бориле против Немаца, као што је битка у Краљеву 28. октобра 1941, у којој је погинуло око 250 четника и још хиљаде цивила[тражи се извор од 09. 2009.]. У октобру 1944. дошло је до сарадње између јединица Д. Михаиловића и Црвене армије, прекинуте на захтев партизана.[17]

Статистике[уреди]

Статистика смртности припадника и присталица Југословенске војске у отаџбини за време Другог светског рата долази одмах после смртности припадника и присталица НОВЈ, односно Југословенске армије. За време читаве окупације близу 250.000 бораца је учествовало у борбама на страни Војно-четничких одреда, а касније и Југословенске војске у Отаџбини. Војно-четнички одреди су у првој устаничкој години располагали са 50.000 наоружаних војника у читавој земљи. Годину дана касније, тај број се и повећавао и смањивао, па је тешко утврдити тачно бројно стање. У тај број су улазили и некадашњи устаници из 1941. године који су избегли заробљавање или уништење. У времену расплета грађанског и националног рата, појачаним мобилизацијским позивима снаге ЈВуО су средином 1944. бројале око 80.000 војника, а у времену Михаиловићеве опште мобилизације у септембру 1944. број војника је нарастао на приближно 150.000 у читавој земљи, али су многи били само уврштени у мобилизацијске спискове без обзира да ли поседовали оружје или не. По слому војних снага у Србији, снаге ЈВуО су после повлачења за Босну бројале према једном Михаиловићевом податку 50.000 војника, од тога 20.000 из Србије. У време напада на ослобођену Тузлу, епидемије тифуса-пегавца, борби са Другом југословенском армијом у области долине реке Босне, те сталних прогона снага ЈА, бројност је драстично спала. Велике губитке су снаге ЈВуО претрпеле у време борби у Лијевче пољу априла 1945, а само су за време борби на Зеленгори и долини Сутјеске у мају 1945. губици ЈВуО износили 10.150 војника, што су били ненадокнадиви губици. Велики број бораца је заробљен у покушају да се преко Словеније домогне Италије, један број је заробљен и приликом акција снага Корпуса народне одбране Југославије, Одељења за заштиту народа, и народне милиције, док је један већи број послушао септембарски позив Петра и прикључио се снагама ЈА од којих је добар део страдао у завршним борбама са Немцима на Сремском фронту, у Босни, у Хрватској итд. Тако коначна статистика губитака снага Војно-четничких одреда и касније ЈВуО за време читаве окупације у Југославији износи:

Укупно учествовало у Другом светском рату око 250.000
Погинуло у борбама против окупатора око 10.000
Погинуло или убијено у нацистичким логорима широм Европе око 16.000
Погинуло и стрељано од снага НОВЈ и стрељано од окупатора на стратиштима (присталица и припадника) око 140.000
УКУПНИ ГУБИЦИ око 166.000

Послератно доба[уреди]

Током завршних година Другог светског рата, многи четници су дезертирали 1944. и почетком 1945. када је гарантована општа амнестија за ројалистичке снаге. Многи четници су искористили понуду; овај третман се односио и на домобране, али није проширен и на усташе и љотићевце. Дан данас постоје многа седишта четничког покрета у иностранству од којих је највише у Седињеним Америчким Државама.

Садашњост[уреди]

Орден за заслуге којим је амерички председник Хари Труман одликовао Драгољуба Михаиловића

Четнички покрет је у великој мери рехабилитован у Србији током последњих година, упркос умешаности неких четника у ратне злочине. Њих посебно славе српски националисти, али их све политичке странке гледају у врло другачијем светлу од онога који је био у Титовом времену. Многи Срби такође подржавају четнике због југословенских ратова и неуспеха комунистичке идеје. Са друге стране, остали Срби, Хрвати и Бошњаци и даље гледају на четнике као неку врсту фашистичког покрета, не бољих од усташа или Ханџар дивизије које су биле снаге НДХ.

Војислав Шешељ, председник Српске радикалне странке, је имао титулу четничког војводе, коју му је 1989. дао Момчило Ђујић, преживели вођа четника из Другог светског рата, који је побегао у САД, иако је он опозвао ову титулу 1998. пошто је Шешељ тада ушао у владу са Социјалистичком партијом Србије Слободана Милошевића.

Томислав Николић, председник Србије је такође четнички војвода, а именовао га је Војислав Шешељ 1992. године.

На предлог Српског покрета обнове Народна скупштина Србије је 2004. усвојила закон који је изједначио права бивших четника са правима партизана, укључујући право на ратне пензије. Права су заснована на тези да су оба била антифашистичка покрета која су се борила против окупатора и ова формулација је ушла у закон. За је гласало 176, против 24 и 4 уздржана. Социјалистичка партија Србије и Социјалдемократска партија су биле против ове одлуке. Пензију по овом основу до 2013. године није добио нико од више од 3 хиљаде пријављених четника.[18]

Ово је изазвало различите реакције у српској јавности. Многи су одлуку оценили исправном и дуго очекиваном, укључујући принца Александра Карађорђевића (сина последњег југословенског краља), као и већина политичких партија. Међу онима који су протестовали против ове одлуке су били Савез удружења бораца Народноослободилачког рата, српски Хелсиншки одбор за људска права и Хрватски антифашистички покрет.

Занимљивости[уреди]

Стрип "Black Cat No 1"
  • У САД 1943. снимљен је филм који говори о Михаиловићевим Четницима и њиховој борби за слободу "Chetniks"
  • У САД 1943. издане су поштанске марке с ликом Драгољуба Михаиловића, у серији поштанских марака о окупираним земљама.
  • Такође у САД за вријеме Другог светског рата су водећи издавачи стрипова издавали приче о четницима:
    • DC Comics: Master Comics, no. 36 (Feb. 1943): "Liberty for the Chetniks" (Captain Marvel Jr.)
    • Timely (касније Marvel): Kid Komics #3 (septembar 1943)
    • Black Cat No 1 (необјављен) 7. septembar 1945.

Референце[уреди]

  1. ^ Ђилас Милован, Револуционарни рат стр. 431-433
  2. ^ Проф. др. Миодраг Зечевић: Документа са суђења Дражи Михаиловићу - ТРЕЋИ ДЕО - ИЗРИЦАЊЕ СУДСКИХ ИРЕСУДА, Приступљено 9. 4. 2013.
  3. ^ а б Петрановић (1992), стр. 393.
  4. ^ Петрановић (1992), стр. 398–399.
  5. ^ Петрановић (1992), стр. 410.
  6. ^ Споразум између Команданта Југоистока и мајора Војислава Лукачевића од 19. новембра 1943. зборник докумената војноисторијског института: том XIV - документи четничког покрета драже михаиловића - књига 3 прилог IV - документи немачког Рајха 1943. и 1944., Приступљено 9. 4. 2013.
  7. ^ Уговори о сарадњи
  8. ^ Tomasevich (1975), стр. 167.
  9. ^ Петрановић (1992), стр. 383.
  10. ^ Петрановић (1992), стр. 387.
  11. ^ Tomasevich (1975), стр. 240.
  12. ^ Петрановић (1992), стр. 371.
  13. ^ Извештај поручника Предрага Раковића из прве половине децембра 1942. Дражи Михаиловићу о раду од децембра 1941. до децембра 1942. године, Зборник докумената војноисторијског института: том XIV - документи четничког покрета Драже Михаиловића - књига 1, документ 209
  14. ^ Злочини четника у чачанском крају
  15. ^ Операција Алфа
  16. ^ Tomasevich (1975), стр. 216.
  17. ^ Тимофејев 2011
  18. ^ Равногорци далеко од Стразбура („Вечерње новости“, 6. новембар 2013)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :