Jokosuka D4J
 Yokosuka D4Y3 Model 33 | |
| Opšte | |
|---|---|
| Dimenzije | |
| Masa | |
| Pogon | |
| Performanse | |
| Uveden u upotrebu | 1942 |
| Povučen iz upotrebe | 1945 |
| Broj primeraka | 2038 |
| Dužina | 10,22 |
| Raspon krila | 11,5 |
| Visina | 3,74 |
| Površina krila | 23,6 |
| Prazan | 2440 |
| Normalna poletna | 4250 |
| Motori | 1 × Aichi Atsuta AE1P 32 V-12 klipni motor sa vodenim hlađenjem |
| Snaga | 1000 kW |
| Maks. brzina na Hopt | 550 km/h |
| Dolet | 1465 km |
| Plafon leta | 10700 m |
Yokosuka D4Y Suisei (彗星 Suisei, "Kometa", saveznički kodni naziv "Judy") je obrušavajući bombarder sa dva sedišta, koji je razvio Jokosuka Mornarički Vazduhoplovni Tehnički Arsenal i koji je koristila japanska carska mornarica od 1942. do 1945. tokom Drugog svetskog rata . Razvoj aviona je počeo 1938. godine. Prvi D4Y1 bio je kompletiran u novembru 1940. godine i izvršio je prvi let u Jokosuki sledećeg meseca. [1]
Dok je avion prvobitno bio zamišljen kao obrušavajući bombarder, model D4Y korišćen je i u drugim ulogama, uključujući izviđanje, kao noćni lovac i za specijalne napade (kamikaze). Imao je vatreno krštenje kao izviđački avion kada su dva predproizvodna modela D4Y1-C ukrcana na nosač aviona kako bi učestvovali u bici kod Midveja 1942. Tek krajem marta 1943. prihvaćen je za upotrebu kao obrušavajući bombarder.
Kao i mnogim tadašnjim japanskim letelicama, D4Y je nedostajao oklop i samozaptivajući rezervoari za gorivo, a tek u konačnoj varijanti, D4Y4, avion je dobio zaštitno staklo i oklopnu zaštitu za posadu i rezervoare goriva. [2] Ipak, D4Y bio je jedan od najbržih obrušavajućih bombardera u ratu, posebno D4Y4 . [3] Samo kašnjenja u razvoju ometala su njegovu upotrebu, dok je njegov prethodnik, sporiji Aichi D3A, ostao u službi mnogo duže nego što je planirano. Poznato je da je D4Y korišćen u jednom od poslednjih kamikaze napada 1945. godine, satima nakon predaje Japana, sa viceadmiralom Matomeom Ugakijem u zadnjoj kabini.
Operativna istorija[uredi | uredi izvor]
Usled nedostatka oklopa i samozaptivajućih rezervoara za gorivo, D4Y se nisu dobro snašli protiv savezničkih lovaca. Međutim, naneli su znatnu štetu brodovima, uključujući i nosač aviona USS Frenklin kojeg je zamalo potopio jedan D4Y, i laki nosač aviona USS Prinston kojeg je potopio D4Y.
Marijanska ostrva[uredi | uredi izvor]
Tokom bitke za Marijanska ostrva, lovci američke mornarice oborili su D4Y u velikom broju. D4Y je bio brži od Graman F4F vajldketa, ali ne i od novog Graman F6F helketa koji je u borbu stupio u septembru 1943. Japanska letelica bila je prikladna za 1943. godinu, ali brzi napredak u opremi Amerikanaca 1944. godine (među njima i uvođenje velikog broja nosača aviona klase Eseks) za Japance je bio nenadoknadiv. Drugi nedostatak Japanaca bili su njihovi neiskusni piloti.
Lejte i Filipini[uredi | uredi izvor]
D4Y je prebačen na kopnene operacije gde su se borili protiv američke flote, postigavši neke uspehe. Jedan D4Y bombardovao je i potopio Prinston 24. oktobra 1944. godine. D4Y su pogodili i druge nosače, kako konvencionalnim napadima, tako i akcijama kamikaze . U vazdušnim borbama na Filipinima, Japanci su prvi put koristili kamikaze i postigli pogodak. 25. novembra 1944, američke brodove USS Eseks, Henkok, Interpid i Kabot pogodili su kamikaze, gotovo isključivo A6M Zero lovci i D4Y.
U odbrani domovine[uredi | uredi izvor]
Američka vojska se u martu 1945. približila južnom Japanu kako bi pogodila vojne ciljeve kao podršku invaziji na Okinavu. Japanci su odgovorili masovnim napadima kamikaza, kodnog naziva Kikusui, u kojima su korišćeni mnogi D4Y. Japanci su proizveli namensku kamikaze verziju letelice, D4Y4, sa neodvojivom bombom od 800 kg. Na neke kamikaze Japanci su počeli da instaliraju raketne potisnike kako bi povećali brzinu u blizini cilja. Kako je D4Y4 u vazduhu bio gotovo identičan D4Y3, bilo je teško razlikovati ih. [4]
Noćni lovac[uredi | uredi izvor]
D4Y je bio brži od A6M Zero i neki su bili prepravljeni u noćne lovce D4Y2-S za borbu protiv Boing B-29 Superfortres bombardera. Svakom D4Y2-S su uklonjeni sistemi i oprema za bombardovanje i zamenio ih je 20 mm top postavljen u zadnju kabinu. Neki primerci su takođe nosili dve ili četiri rakete vazduh-vazduh ispod krila; nedostatak radara za noćno presretanje, neadekvatna brzina penjanja i visok plafon B-29 ograničili su efikasnost D4Y2-S kao noćnog lovca. Malo se zna o njihovim operacijama.
Preživeli avioni[uredi | uredi izvor]
Restaurirani model D4Y1 (serijski broj 4316 ) nalazi se u ratnom muzeju Jušukan u Tokiju.
Jedan primerak D4Y1, bez motora, obnovljen je na aerodromu Babo u Indoneziji 1991. godine. Poslat je u neletačkom statusu u Muzej vazduhoplova „Plejns of Fejm“ u mestu Čino u Kaliforniji . [5]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Francillion 1970, str. 455
- ^ Ishiguro, Ryusuke; Januszewski, Tadeusz (2009). Japanese Special Attack Aircraft & Flying Bombs. Poland: Mushroom Model Publications. str. 142. ISBN 978-83-89450-12-8.
- ^ Gadney, Max (april 2008). „Kamikazes, Deconstructed”. World War II. sv. 23 br. 1. World War II. str. 46—47.
- ^ Ishiguro & Januszewski 2009, str. 25
- ^ „Video: Planes of Fame D4Y Judy’s first engine test”. World Warbird News. 21. 1. 2013.