Justus Dejlder
Justus Anton Žil Dejlder (hol. Jules Deelder; Roterdam, 24. novembra 1944 — Roterdam, 19. decembar 2019) bio je holandski pesnik, pisac, muzičar i izvođač. Njegove pesme pokrivaju teme poput života u Roterdamu, upotrebe droge i džeza. U Holandiji je poznat po umetničkim nastupima i čestim pojavljivanjima u popularnim holandskim medijima. Prilikom snimanja i izvođenja svoje poezije Dejlder je sarađivao sa muzičarima i bendovima kao što su Herman Brod, Benjamin Herman i Bas van Lir. Njegova istaknuta uloga u kulturnom životu Roterdama obezbedila mu je nadimak "noćni gradonačelnik Roterdama".[1]
Dejlder je oženjen holandskom scenografkinjom Anamarijom Fok. Godine 1985. rođena je njihova ćerka Ari. Njoj je posvetio pesmu "Za Ari". Šesnaest stihova ove pesme je napisano 2002. godine na zidu tunela Beneluks. Uzevši u obzir da je ovaj zid dug 900 metara, ova pesma se smatra najdužom pesmom na svetu.[2]
Život i karijera[uredi | uredi izvor]
Dejlder je rođen 24. novembra 1944. godine u okrugu Overshi u Roterdamu. Nakon pohađanja više građanske škole Žil je stekao zvanje diplomiranog profesora holandskog jezika. U jedanaestoj godini napisao je svoju prvu pesmu pod nazivom "Čuj, bacaju atomsku bombu". Godine 1962. debitovao je pesmom „Ulica“ (Straat) u holandskom književnom časopisu "Opšti magazin" (NRC Handelsblad).
Žila Dejldera je otkrio pisac i pesnik Simon Vinkenog, koji ga je pozvao na takmičenje u poeziji, koje se odigralo u amsterdamskom pozorištu Karé 1966. godine. Tri godine kasnije, njegova debitantska zbirka „Glorija Satorija“ (Gloria Satoria ) (1969) je puštena u promet. Nakon ove, usledile su i mnoge druge zbirke poezije poput „Dan i noć“ (Dag en nacht) iz 1970. godine i zbirke „Bu!“ (Voe!), objavljene dve godine kasnije. U tom periodu je Dejlder takođe počeo sa pisanjem kratkih priča, a već 1976. godine je objavljena njegova prva zbirka proze – „Proza“ (Proza).[3]
Vrhunac njegovog proznog stvaralaštva je biografija „Holandska vetrenjača“ (The Dutch Windmill) iz 1980. godine, u kojoj je predstavio turbulentan život roterdamskog boksera Bepa van Klaverena.[4]
Poetika Dejldera je takođe prilično pojednostavljena: pisac ne sme da oponaša intelektualce, već da stvara lako čitljiva i pristupačna dela. "Gledati istu stvar, ali na način na koji je niko pre nije gledao", smatra Dejlder.
Pozorište[uredi | uredi izvor]
Dejlder sebe posmatra kao glumca, autora koji mora biti čitan, čijim se izvođenjima mora prisustvovati i čija književnost mora biti čitana i dalekosežna. Upravo zbog toga je svoj rad prezentovao u malim pozorištima i omladinskim klubovima, koji je u manjoj ili većoj meri bio uspešan. Od sredine osamdesetih godina pa nadalje je izvodio svoje teatralne programe u većim pozorištima. Džez bend „Trio me Reet“ je često svirao na Dejlderovim nastupima. Bend su činili gitarista Kris Kunen, basista Ad van Pejler i saksofonisti Boris van der Lek i Ger „Saks“ van Forden. Kao peti član benda im se pridružio sam Žil Dejlder, koji je svirao bubnjeve.[1]
Stil i teme[uredi | uredi izvor]
Dejlderov naglasak i dikcija se vezuju za tipičan roterdamski dijalekt, a to se odnosi i na njegov vokabular. On najčešće koristi kratke rečenice, ukrašene engleskim terminima i rečima iz sveta pop muzike.
Žil se pridružuje „bit“ (beat) generaciji stranih pesnika kao što su Alen Hinsberg i Džek Kerauk. Pored tema kao što su Roterdam, jake droge, popularna muzika, veliki deo njegovog opusa ispunjavaju pesme sa tematikom Drugog svetskog rata, Trećeg rajha, smrti i prolaznosti. U njegovim delima je u velikoj meri prisutan apsurd i besmisao.
Džez[uredi | uredi izvor]
Dejlder je poznat i po svojoj ljubavi prema muzici. Strasven je kolekcionar džez muzike, ali samo u obliku analognih gramofonskih ploča, jer bi tehnika kompresije digitalnog snimanja ugrozila kvalitet. On je izdao četiri kompaktna diska sa najboljim snimcima iz sopstvene kolekcije: „Dejlder se okreće“ (2002), „Dejlder nastavlja da se okreće“ (2003), „Dejlder ne prestaje“ (2004) i „Dejlderitam“ (2006).
Dana 1. februara 2007. godine, Dejlder je dobio svoju emisiju na holandskoj radio stanici Arrow Jazz FM, na kojoj mu je dozvoljeno da pušta sopstvene pesme.
Nagrade[uredi | uredi izvor]
Godine 1988. Dejlder je dobio nagradu Ana Blaman za čitav svoj opus. Jedanaest godina zatim, 1999. godine, dodeljena mu je nagrada Džoni van Dorn za poznate umetnike. Godine 2005. Dejlder je dobio nagradu Edison za svoj kompakt disk „Dejlder“. Iste godine nagrađen je Tolensovom nagradom za "veliku stilističku snagu duhovnog opusa i pionirsku radnju za savremenu pozorišnu scensku prezentaciju poezije", prema izveštaju žirija. Grad Roterdam mu je 2004. dodelio medalju Volfert van Borselen, koja se dodeljuje počasnim građanima.
Bibliografija
Poezija[uredi | uredi izvor]
- Dan i noć (1970)
- Bu! (1972)
- Samo za ručku (1972
- Crni lovac (1973)
- Savremene pesme (1979)
- Sturm und Drang (1980)
- Junkers 88 (1983)
- Portret Olivije de Haviland (1985)
- Interbellum (1987)
- Telesne i ostale pesme (1991)
- Renesansa: pesme '44-'94 (1994)
- Transevropa (1995)
- Sudbina jednoroga(1997)
- Biblijsko (1999)
- N.V. Verga (2001)
- Zaista ne (2003)
- Bez budala (2004)
- Sve pesme(2004)
- U međuvremenu ( 2008)
- Totaal Loss (2011)
- Rotown Magic (2012)
- Dekartov grob (2013)
- Roterdamska obala (2017)
Izvori[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Umetničke | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
- ^ a b „Jules Deelder best geklede man”. NU. 15. 11. 2010. Arhivirano iz originala 24. 12. 2018. g. Pristupljeno 21. 01. 2019.
- ^ „Langste gedicht ter wereld: Jules Deelder”. hotspotholland.nl (na jeziku: holandski). Pristupljeno 21. 01. 2019.
- ^ DBNL. „Ischa Meijer, De interviewer en de schrijvers · dbnl”. DBNL (na jeziku: holandski). Pristupljeno 21. 01. 2019.
- ^ DBNL. „Passionate. Jaargang 11 · dbnl”. DBNL (na jeziku: holandski). Pristupljeno 21. 01. 2019.