Џез

Из Википедије, слободне енциклопедије
Џез
Louis Armstrong restored.jpg
Луј Армстронг (1901–1971) се сматра једним од кључних музичара у џезу због његових доприноса као трубач, композитор и певач.
Стилско порекло Блуз, Фолк Марцх, Рагтајм
Културолошко порекло Почетак 1910-те, Њу Орлеанс
Типични инструменти Саксофон · Труба · Тромбон · Кларинет · Пианино · Гитара · Контрабас · Бубњеви · Вокали
Мејнстрим популарност 1920-te1960-te
Поджанрови
Азијски Амерички џез • Авантгардни џез • Би-бап • Биг банд • Камерни џез • Кул џезФри џез • Цигански џез • Латински џез • Матични џез • Мини-џез • Модални џез • М-Бејз • Нео-боп • Оркестрални џез • Пост-боп • Страјд • Свинг • Трећа струја • Традиционални џез • Традиционални поп • Вокални џез
Фузиони жанрови
ејсид џезафробитблуграсбоса новакросовер џездансбендфолк џезфре фанкхампаиндо џезџам бендџезкорџез-фанкџез фузијаџез репквеламамбозвук Манилену џезнео солпанк џезска џезсмуд џезсвинг рењуалетно музика
Regionalne scene
АустралијаБразилКубаФранцускаИндијаИталијаЈапан • Малави • ХоландијаПољскаЈужна АфрикаШпанијаУједињено Краљевство
Џез оркестар

Џез (енгл. jazz) музички је жанр који је настао у афричкоамеричким заједницама Њу Орлеанса у Сједињеним Америчким Државама[1] у касном 19. и раном 20. веку,[2] и развио се из корена у блузу и рагтаму.[3] Од доба џеза из 1920-тих, џез је почео да бива препознат као једна од главних форми музичког изражавања. Он се затим појавио у виду независних традиционалних и популарних стилова, који су сви повезани заједничким везама афричкоамеричких и европскоамеричких музичког порекла са оријентацијом на извођењу.[4] Џез одликују свинг и блуз ноте, вокали позива и одговора, полиритам и импровизација. Џез има корене у западно афричком културном и музичком изражавању, и у афричкоамеричкој музичкој традицији укључујући блуз и рагтајм, као и у музици европских војних лимених бендова.[5] Мада је основа џеза дубоко укорењена у црначком искуству Сједињених Држава, различите културе су допринеле њиховом сопстевеном искуству и стиловима уметничке форме. Интелектуалци широм света су поздрављали џез као „једну од америчких оригиналних уметничких форми“.[6]

Основне музичке карактеристике су: синкопа, вибрато и стална музичка пулсација у такту 4/4, која нема одговарајућу паралелу у класичној музици. Најуобичајенија форма је тема са варијацијама које се импровизују на стални хармонијски скелет оригиналне теме. Услед тога су ствараоци у џезу извођачи, а не композитори као у класичној музици.[7]

Централни инструмент сваког џез-ансамбла је бубањ са помоћним удараљкама, који са клавиром, гитаром и контрабасом чини ритам-секцију. Нарочито се примјењују дувачки инструменти (саксофон, кларинет, труба и тромбон, мада понекад се користе и флаута, обоа, рог и вибрафон[8]). Величина ансамбла варира од трија до пуног симфонијског џез-оркестра, у коме сваки инструмент може имати улогу солисте. Док у малим ансамблима сви инструменти импровизују на задату тему, џез-оркестар се служи писаним аранжманима, а импровизују само поједини солисти. Мада џез музика не искључује могућност плесања, она се приближује више типу класичне концертне музике него плесној музици и оштро се разликује од шлагера.

Како се џез узимао маха широм света, он је попримао различите националне, регионалне, и локалне музичко културне утицаје, што је довело до настанка многих особених стилова. Њу Орлеански џез се јавио током раних 1910-тих, комбинујући постојеће маршеве војних оркестара, француске квадриле, бегин, рагтајм и блуз са колективном полифоном импровизацијом. Током 1930-тих, високо уређени плесно-орјентисани свинг велики бендови, блузолики импровизациони стил џеза Канзас Ситија, и цигански џез (стил који је наглашавао музетске валцере) били су проминентни стилови. Би-бап се појавио током 1940-тих, премештајући џез из плесне популарне музике ка више захтевној „музичарској музици“ која се свирала бржим темпом и у већој мери користила акордно-базирану импровизацију. Кул џез развијен крајем 1940-тих, увео је смиреније, глађе звукова и дуге, линеарне мелодијске линије.

Период 1950-тих је био праћен појавом фри џеза, који је истраживао свирање без регуларног метра, такта и формалних структура, а средином 1950-их, појавио се хард боп, који је увео утицаје из ритма и блуза, госпела и блуза, посебно у саксофонском и клавирском свирању. Модални џез се развио током касних 1950-тих, користећи мод, или музичку скалу, као основу музичке структуре и импровизације. Џез-рок фузија се појавила у касним 1960-тим и раним 1970-тим, комбинујући џез импровизацију са ритмовима рок музике, електричним инструментима, и високо појачаним сценским звуком. У раним 1980-тим, комерцијална форма џез фузије звана смуд џез је постала успешна, остварујући знатну радио заступљеност. Други стилови и жанрови су били изобилно заступљени у 2000-тим, као што су латински и афрокубански џез.

Етимологија и дефиниција[уреди]

Питање порекла речи jazz је резултирало у знатном истраживању, те је њена историја добро документована. Сматра се да је сродна са jasm, сленг термином који датира из 1860. са значењем „полет, енергија“.[9] Најранији записани рекорд речи је у чланку из 1912. у новинама Лос Анђелес тајмс у коме је питчер ниже лиге бејзбола описао бацање које је он називао jazz ball „јер се клати и једноставно не можете ништа учинити с тим“.[9]

Употреба речи у музичком контексту је била документована још 1915. у Чикаго трибјуну.[10] Њена прва документована употреба у музичком контексту у Њу Орлеансу је била 14. новембера 1916 у новинама Times-Picayune у чланку о „jas бендовима“.[11] У једном интервјуу са NPR, музичар Јуби Блејк је понудио своје сећања оригиналне сленг конотације термина, говорећи: „Кад га је Бродвеј преузео, они су га звали J-A-Z-Z, мада се то није тако звалао. Реч се писала са J-A-S-S, што је било прљаво, и ако сте знали о чему се ради, не бисте то рекли испред дама.“[12] Америчко друштво дијалеката је именовало џез речју двадесетог века.

Показало се да је веома тешко дефинисати џез, пошто је он обухватао тако шириок опсег музике која покрива период од преко 100 годна, од рагтајма до 2010-ере роком-прожете фузије. Било је покушаја да се дефинише џез из перспективе других музичких традиција, као што је европска музичка историја афричке музике. Критичар Јоахим-Ернст Берендт сматра да његов мандат и његова дефиниција треба да буду шири,[13] дефинишући џез као „форму уметничке музике која води порекло из Сједињених Држава кроз конфронтацију црначке и европске музике“[14] и тврди да се он разликује од европске музике по томе што џез има „специјални однос с временом дефинисаним као 'свинг'“, да обухвата „спонтаност и виталност музичке продукције у којој импровизација игра улогу“ и да садржи „звучност и начин фразирања који одражава индивидуалност извођачког џез музичара“.[13] По мишљењу Роберта Кристгауа, „већина нас би рекла да је измишљање значења уз опуштеност у основи и обећање џеза“.[15]

Ширу дефиницију која обухвата све радикално различите области џеза је предложио Травис Џаксон: „то је музика која обухвата квалитете као што је свинг, импровизацију, групну интеракцију, развијање 'индивидуалног гласа' и отварање различитих музичких могућности“.[16] Крин Гибард је дао један преглед дискусије о дефиницијама, наводећи да је „џез констракт“ који мада је вештачки, још увек је користан за означавање „бројних музичких праваца са довољно заједничког да се схвате као део кохерентне традиције“.[17] За разлику од напора коментатора и ентузијаста одређених типова џеза, који су се залагали за уже дефиниције које искључују друге типове, сами музичари обично нерадо дефинишу музику коју свирају. Како Дјук Елингтон, један од најпознатијих фигура џеза каже: „То је све музика“.[18]

Историја[уреди]

У историјату џеза први период, назван „Њу Орлеанс“, по месту постанка и настао је мешавином музике америчких црнаца и европске музике, завршава се око 1918. године.[19]

После Првог светског рата створен је нови стил, назван „диксиленд“, у коме важну улогу има колективна импровизација.

Око 1930. године, неколико истакнутих музичара, међу којима кларинетиста Бени Гудмен, створило је тзв. свинг, који се ослања на звучност великих оркестара и писане аранжмане.[7]

У току Другог светског рата, заслугом саксофонисте Чарлија Паркера, пијанисте Телонијуса Монка и трубача Дизија Гилеспија, створен је стил по имену би-бап - он се од свинга разликује ситнијом ритмичком поделом и већом хармонском сложеношћу, у којој се огледа утицај европске музике.[20]

Даљи корак у истом правцу представљао је и кул, створен око 1950. године док је последња струја, настала око 1956. године, названа модерн бап.

Музичке карактеристике џеза[уреди]

Основна карактеристика џеза је импровизација, мада сав џез није импровизација већ се састоји од заданих и импровизованих делова. Џез импровизација најчешће има облик теме с варијацијама. Тема је најчешће нека популарна песма од 32 такта. Темељни хармонијски узорак од 32 такта зове се хорус. Импровизатор варира изворну мелодију мењајући јој висину и ритам. Неке варијације могу бити сличне оригиналној теми, док се друге од ње битно удаљавају.

Током времена се импровизација развијала. Она је била главни елемент афричке и афроамеричке музике те се у почетку изводила на начин позива анд респонса тј. начин код којега се измењују појединац и група. Код ране блуз музике исто тако је био заступљен начин позива и респонса, али се у њој импровизирао и текст. У Њу Орлеанском џез стилу музичари су наизменично импровизовали мелодију, док је у свингу импровизација је сведена на минимум јер велики бендови свирају искључиво написану музику.

Три најзначајније ритамске карактеристике џеза су синкопирани ритам, слобода извођења и сталан ритмички пулс. Џез музичари су имали слободу извођења тј. могли су успоравати или убрзавати ритамске фигуре. Мера џез композиција је четвородобна, с честим нагласцима лаких доба – другог и четвртог. Како се џез импровизација развијала, ритам је постајао све неправилнији и сложенији. У ритму је највећи део црначког утицаја на џез.

Џез мелодије исто су тако флексибилне као и ритам. У почетку се употребљавала европска дијатонска лествица нешто измењена црначким системом скала тзв. блуз лествица. Касније се звук ослобађа па на пример у фри џезу музичари одбацују задани тоналитет. Џез музичари такође траже већу изражајност и индивидуалност звука. Индивидуалност звука се постиже посебним начинима свирања који укључују „плаве ноте“, упорабу вибрата и глисанда. Тонска грађа џеза је дурска лествица са сниженим 3., 5. и 7. ступњем.

Џез најчешће свира мала група – комбо од 2 до 8 извођача или велика група – велик бенд од 10 до 15 извођача. Темељ извођачког састава је ритамска секција која се најчешће састоји од клавира, контрабаса, удараљки, понекад бенџа или бас-гитаре. Солистички инструменти су: корнет, труба, саксофон (сопран, алт, тенор, баритон), клавир, кларинет, вибрафон, тромбон и др. Сваком било већем или мањем саставу својствена је солистичка постава. Принцип свирања није стварање хомогеног звука, већ напротив истицање разлика у инструменталним бојама. Сваки велики солист има свој индивидуални незамењиви тон. Лимени дувачи могу стварати занимљиве боје употребом различитих пригушивача – сордина. То су: обични сордино, торпедо сордино и лончасти сордино. Богатство звуковних боја постиже се и спајањем различитих инструмената, било солистичких или у групама. Ансамбли појединих стилова разликовали су се по броју и врсти инструмената, као и по припадности појединог инструмента ритамској или мелодијској секцији. Важнији инструменти старијег стила били су труба (корнет) и кларинет, који је касније изгубио на важности. Бубњеви се у доба бе-бопа обогаћују серијом афро-кубанских инструмената. Гудачи, осим виолине и контрабаса, нису имали важније улоге. Гитара, некад у ритамској групи, данас припада претежно мелодијској групи. У бе-бопу се мелодијски инструменти, труба и саксофон, понекад придружују ритамској групи. Понекад у џез-банд улазе и обоа и флаута. Класична постава инструмената се у новије време обогаћује низом нових ретких инструмената, посебно из фолклора разних земаља. Тако се у фрее јазу користе алпски рог, ситар, фруле и различите удараљке. Уз њих се сусрећу и инструменти с електричним појачалима, као што су гитара, контрабас, клавир и вибрафон, па трубе и саксофони.

Познати представници[уреди]

Великој популарности и универзалности џез-музике допринели су не само хетерогени елементи његовог уметничког израза него и сами њени пропагатори, извођачи који су махом велики виртуози на својим инструментима:

Утицај на остале стилове музике и композиторе[уреди]

Идиоме џеза је са успехом применио у својим композицијама и Џорџ Гершвин, а делимично је џез утицао и на многе друге композиторе класичног смера: Игор Стравински, Паул Хиндемит, Курт Вајл, Ернест Кшенек, Даријус Мило, Ролф Либерман и др.

Референце[уреди]

  1. „Jazz Origins in New Orleans - New Orleans Jazz National Historical Park (U.S. National Park Service)”. www.nps.gov (на језику: енглески). Приступљено 2017-03-19. 
  2. „Шта је џез?“, oocities.org. Приступљено 25. маја 2014.
  3. „A Map of Jazz Styles by Joachim Berendt, "The Jazz Book". www.sbg.ac.at. Приступљено 2017-03-19. 
  4. Hennessey (1973). стр. 470-473.
  5. Ferris, Jean America's Musical Landscape. Brown and Benchmark. 1993. ISBN 978-0-697-12516-3. стр. 228,233.
  6. Starr, Larry, and Christopher Waterman. "Popular Jazz and Swing: America's Original Art Form." IIP Digital. Oxford University Press, 26 July 2008.
  7. 7,0 7,1 „Jazz Muzika – Pojam, istorija i pravci“, Милош Најдановић, balkanrock.com, 6. септембар 2008. Приступљено 25. маја 2014.
  8. „Jazz“, bora.nis.edu.rs. Приступљено 25. маја 2014.
  9. 9,0 9,1 Wilton, Dave (6. 4. 2015). „The baseball origin of 'jazz'. OxfordDictionaries.com. Oxford University Press. Приступљено 20. 6. 2016. 
  10. Seagrove, Gordon (11. 7. 1915). „Blues is Jazz and Jazz Is Blues” (PDF). Chicago Daily Tribune. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 30. 1. 2012. Приступљено 4. 11. 2011.  Archived at Observatoire Musical Français, Paris-Sorbonne University.
  11. Zimmer, Benjamin (8. 6. 2009). „"Jazz": A Tale of Three Cities”. Word Routes. The Visual Thesaurus. Приступљено 8. 6. 2009. 
  12. "The Musical That Ushered In The Jazz Age Gets Its Own Musical", NPR Music, March 19, 2016
  13. 13,0 13,1 Joachim E. Berendt. The Jazz Book: From Ragtime to Fusion and Beyond. Translated by H. and B. Bredigkeit with Dan Morgenstern. Lawrence Hill Books. (1981). стр. 371.
  14. Berendt, Joachim Ernst (1964). The new jazz book: a history and guide. P. Owen. стр. 278. 
  15. Christgau, Robert (28. 10. 1986). „Christgau's Consumer Guide”. The Village Voice. New York. Приступљено 10. 9. 2015. 
  16. In Review of The Cambridge Companion to Jazz by Peter Elsdon, FZMw (Frankfurt Journal of Musicology) No. 6, 2003.
  17. Cooke & Horn (2002). стр. 1, 6.
  18. Luebbers, Johannes (8. 9. 2008). „It's All Music”. Resonate. Australian Music Centre. 
  19. „Историја џеза - Магични звук душе“, jazzvocals.wordpress.com, 19. октобар 2011. Приступљено 25. маја 2014.
  20. „Историја музике 2 - џез“. Приступљено 25. маја 2014.

Литература[уреди]

  • Berendt, Joachim Ernst (1964). The new jazz book: a history and guide. P. Owen. стр. 278. 
  • Hennessey, Thomas J. (1973). From jazz to swing: black jazz musicians and their music, 1917-1935. Northwestern University. стр. 470—473. 
  • Litweiler, John (1984). The Freedom Principle: Jazz After 1958. Da Capo. ISBN 978-0-306-80377-2. 
  • Joachim Ernst Berendt, Günther Huesmann (Bearb.): Das Jazzbuch. 7. Auflage. S. Fischer Verlag, Frankfurt am Main. 2005. ISBN 978-3-10-003802-9.
  • Burns, Ken, and Geoffrey C. Ward. 2000. Jazz—A History of America's Music. New York: Alfred A. Knopf. Also: The Jazz Film Project, Inc.
  • Levine, Mark (1995). The Jazz theory book. Petaluma, Calif.: Sher Music. ISBN 978-1-883217-04-4. 
  • Cooke, Mervyn (1999). Jazz. London: Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-20318-7. .
  • Carr, Ian. Music Outside: Contemporary Jazz in Britain. 2nd edition. London: Northway. ISBN 978-0-9550908-6-8. 
  • Collier, James Lincoln. The Making of Jazz: A Comprehensive History (Dell Publishing Co., 1978)
  • Dance, Stanley (1983). The World of Earl Hines. Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80182-2.  Includes a 120-page interview with Hines plus many photos.
  • Davis, Miles. Davis, Miles (2005). Boplicity. Delta Music plc. UPC 4-006408-264637. 
  • Downbeat . The Great Jazz Interviews: Frank Alkyer & Ed Enright (eds). Hal Leonard Books. 2009. ISBN 978-1-4234-6384-9.
  • Elsdon, Peter. 2003. "The Cambridge Companion to Jazz, Edited by Mervyn Cooke and David Horn, Cambridge: Cambridge University Press, 2002. Review." Frankfürter Zeitschrift für Musikwissenschaft 6:159–75.
  • Giddins, Gary. (1998). Visions of Jazz: The First Century. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-507675-2. 
  • Gridley, Mark C. (2004). Concise Guide to Jazz. fourth edition. Upper Saddle River, NJ: Pearson/Prentice Hall. ISBN 978-0-13-182657-1. 
  • Nairn, Charlie. 1975. Earl 'Fatha' HInes: 1 hour 'solo' documentary made in "Blues Alley" Jazz Club, Washington DC, for ATV, England, 1975: produced/directed by Charlie Nairn: original 16mm film plus out-takes of additional tunes from that film archived in British Film Institute Library at bfi.org.uk and http://www.itvstudios.com: DVD copies with Jean Gray Hargrove Music Library [who hold The Earl Hines Collection/Archive], University of California, Berkeley: also University of Chicago, Hogan Jazz Archive Tulane University New Orleans and Louis Armstrong House Museum Libraries.
  • Peñalosa, David (2010). The Clave Matrix; Afro-Cuban Rhythm: Its Principles and African Origins. Redway, CA: Bembe Inc. ISBN 978-1-886502-80-2. 
  • Schuller, Gunther (1968). Early Jazz: Its Roots and Musical Development. New York: Oxford University Press.  New printing 1986.
  • Schuller, Gunther. 1991. The Swing Era: The Development of Jazz, 1930–1945. Oxford University Press.

Спољашње везе[уреди]