Ћир Моша Абеншаам (pripovetka)
| Ćir Moša Abenšaam | |
|---|---|
| Orig. naslov | Ćir Moša Abenšaam |
| Autor | Stevan Sremac |
| Zemlja |  Kraljevina Srbija |
| Jezik | srpski |
| Žanr / vrsta dela | pripovetka |
Ćir Moša Abenšaam je manje poznata pripovetka srpskog književnika Stevana Sremca sa tematikom iz niškog života s kraja 19. veka i sa već poznatim niškim idiomom koji je odlika govora junaka i ove pripovetke. U pripoveci lik i karakter škrtog i štedljivog niškog trgovca Jevrejina Ćir Moše Abenšaama Sremac oblikuje kroz izlaganje šaljivim situacijama u kojima su razotkrivene sitne junakove podvale i zakidanja konobara, na osnovu kojih mu je ograničena dugogodišnja „povlastica“ u niškoj kafani „Kasina”, po kojoj je imao pravo da kao dobar komšija, čiji se stari dućan nalazio odmah do moderne pivnice, može u pola cene svakodnevno piti kafu. Kroz zanimljive i neobične situacije glavnog junaka pripovetke, Sremac je na upečatljiv način — umetnički preoblikovao stvarnog Nišliju iz poslednjih decenija 19. veka u književnog protagonistu (koga Sremac kao junaka pominje i u Zoni Zamfirovoj), i na taj način kao kakav hroničar svoga doba predočava budućim pokolonjima ubrzanu urbanizaciju Niša i prerastanje nekadašnje orijentalne palanake u moderni grad.[1][2]
O autoru[uredi | uredi izvor]
Stevan Sremac, koji je rođen u Senti u Bačkoj, studirao je u Beogradu, gde je završio Istorijsko-filološki odsek na Velikoj školi. Vremenom je živeći u Beogradu, Nišu, Pirotu i drugim srpskim gradovima sazrevao kao profesor i književnik i tako postao jedan je od najznačajnijih i najčitanijih srpskih realističkih pisaca.
Sticajem okolnosti Sremac će svoj život i kreativne moći najviše posvetiti gradu Nišu koji je upoznao kao dobrovoljac u srpsko-turskim ratovima od 1876. do 1878. godine. Naime Sremčev prvi susret sa gradom Nišom bio je dramatičan i zamalo fatalan. Kada je u toku 1876. prekinuo studije uključio se ka učesnik dobrovoljac u Srpsko-turskom ratu 1876–1877. godine, u čuvenoj „Đačkoj bateriji”, koju je predvodio pesnik Milan Kujundžić Aberdar. Prema zapisu Sretena Pašića,
Sremac se na Savindan 1877. godine zamalo nije smrznuo nadomak Niša, dok je njegova jedinica po snježnoj mećavi ulazila u ovaj grad iz aleksinačkog pravca. Iznemoglog Sremca spasio je vojnik Mihailo Cerović, tako što je prisilno zaustavio konjsku zapregu, koja je slučajno naišla drumom, poslije čega su ga drugovi smjestili u kola i time ga spasili od sigurne smrti.[3]
Kao profesor niške gimnazije, osnivač prva čitaonica za građane i pozorišta, u novooslobođenom kraju stare Srbije Sremac je zavoleo patrijarhalni život u Nišu. U njemu i o njemu će kasnije napisati skoro sva svoja vrednija literarna dela. Ovaj grad će postati i ostati Sremčeva trajna književnička inspiracija. A u tom postosmanlijskom Nišu, tek izašlom iz kulturne i ekonomske bede, Stevan Sremac je pomno pratio i – beležio.
Beležnica je često bila u njegovoj ruci, ne samo u školi i na časovima i posle njih već u veselom društvu kafana „Marger”, „Bosna”, „Esnaf” i drugih. Hteo je da sačuva od zaborava veselo „živuvanje” starih Nišlija, taj „primitivan ali srdačan i razdragan svet”. „Ivkovu slavu” će i završiti rečima „Moje je bilo da spomenem...[4]
Koliku je popularnost Stevanu Sremcu kao piscu donelo to slikanje ljudi i života staroga Niša, u vreme kada su se pojavljivala njegova dela „Ivkova slava”, „Zona Zamfirova”, „Ibiš-aga” i druga, a i znatno potom, svedoči ovaj sud kritičara Jovana Skerlića:
„Kada bi široka književna publika naša imala u jednom plebiscitu da kaže koga smatra za najvećeg srpskog pripovedača i čije knjige su njeno najdraže štivo, nesumnjivo je da bi najveći broj glasova dobio Stevan Sremac.[5]
Radnja pripovetke[uredi | uredi izvor]
Ekspozicioni deo[uredi | uredi izvor]
U ekspozicionom delu pripovetke prvo su razotkrivena sva bitna svojstv oošteg izglea i mentaliteta glavnog junaka — ćir Moše Abenšaame — kroz komične priče iz njegovog života, opis komičnog oblačenja i naravno njegovo cicijašenje.
- Komične epizode iz života glavnog junaka
Karakteristične komične epizode glavnog junaka su o tome kako su se Turci šalili s njim dok je pre oslobođenja bio član Medžlisa, kako ga je zbog brade i neobične fizionomije komšijski jarac držao za srodnika, te kako se nekakav ludi Memet redovno prilikom susreta s ćir-Mošom hvatao rukom za bradu i „vrečao jarećim glasom“. Jedan umjetnik koji je slikao ikonostas nove niške crkve ugledao se baš na njegovu fizionomiju pri izradi Jevrejina u prikazu slike Hristosa pred Pilatom.
- Komično oblačenje glavnog junaka
Kao poseban deo u pripoveci, izdvojeno je komično obelačenje ćir-Mošino, u „karirano i demodirano praznično odelo, po kojem je bio jedinstven u celom Nišu, a bilo je sačinjeno od nepoderive debele venecijanske čohe od koje su se nekad tapacirali sicevi na kočijama. Za tako uparađenog junaka Sremac tvrdi da je nadmašio i najoriginalnijeg i najekscentričnijeg Engleza.”
- Cicijašenje glavnog junaka
Junakova cicijaška narav i trgovačke nevolje s vlastima proistekle iz preterane škrtosti poslužile su piscu i za ilustrovanje gradske atmosfere u novome (posturskom) Nišu, te različitih proslava, deputacija, manifestacija, proklamacija i mobilizacija, koje su po junakovom mnjenju bile prepreka za trgovanje i dobru zaradu.
Narativni zaplet[uredi | uredi izvor]
Središnji motiv komičnog oblikovanja junakovog karaktera predstavlja kazivanje o „povlasticama“ koje je uspio da očuva u kafani Kasina, čak i onda kad je modernizovana i kad su Srbi zagospodarili Nišom 1878. godine. Iz različitih uglova prikazan je junak priče, među kojima je naročito karakteristično prikazivanje omiljenih ćir-Mošinih meditacija o komšijskim odnosima, zatim kroz epizodu u kojoj je uključen u priču novi „celkelner“ Naum, te kroz apostrofiranje gostiju „muftaša“, među kojima je naročito izdvojen Jevta Civil, kao prva „žrtva“ pedantnog i lukavog Nauma.
U ovom delu priće posebno je izdvojen i preuveličan značaj koji je za glavnoga junaka imala „povlastica“ (pravo da pije kafu u pola cene u navedenoj kafani). Ovaj opis je, efikasno pripremljen i iskorišćen za kasniji komični preokret, proistekao iz razotkrivanja zloupotrebe. Naime ćir-Moša se dosetio pa je počeo da lažno prikazuje broj popijenih kafa, a polovinu novca koji su drugi gosti ostavljali na stolu pored popijenog pića uzimao je za sebe koristeći se nemarnošću i nepažnjom konobara.
Epilog[uredi | uredi izvor]
Razotkrivanje i oduzimanje, a potom i ograničavanje junakovog prava na kafansku povlasticu, ostvareno je u epilogu prikaza kroz komičnu dijalošku situaciju u kojoj učestvuju ćir-Moša i Naum.
U epilogu pripovetke prikazan je i karikiran povratak povlastice, ali „s kobilicom“, tj. „maksuz-fildžanom“, u kojem je nadalje isključivo služena kafa starome škrtici i prevarantu — ćir Moši Abenšaamu.
Jezika pripovetke[uredi | uredi izvor]
Posebnu dimenziju ovog Sremčeve dela i ujedno umetničke slike grada Niša, predstavlja individualni govor junaka, koji je oboležen dijalekatskim i lokalnim osobinama jezika, specifičnim urbanim slengom, kao i bilingvističkim karakteristikama koje krase govor stranaca kada dođu u novu sredinu i započnu da uče njen jezik.[6]
Jezik dijaloga ove pripovetke često je onakav kakvim ga opisuju proučavaoci govora ovih krajeva. U nekim elementima, međutim, to je originalan idiom zabeležen jedino u Sremčevom delu. Tako u elemente koji karakterišu govore ovoga kraja spadaju: očuvani poluglasnik (op'nci, k'smet), očuvano l na kraju reči ili sloga ili njegova nestandardna supstitucija: žal, bolna; naredija, kupija; dosledna ekavska zamena jata u odričnom obliku glagola jesam (nesi, neje); brojne supstitucije vokala (ete, berem, lošo); brojne redukcije vokala (kol'ko, tol'ko, istin'); brojne partikule (doklen, ovoj, onoj), analitička deklinacija (Iz Niš, po beli svet, bez kraj, do Ristovac, sas miraz), analitička komparacija (polepo, pobolje, poubavo, najprvo), gubljenje infinitiva (će si putujem, ćese naselim, sag će druge da stizaju, od kude ću pare da nađem) i druge.[7]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Književno delo Stevana Sremca – novo čitanje, Lingvistička sekcija, Centar za naučna istraživanja SANU i Univer-ziteta u Nišu i Studijska grupa za srpski jezik i književnost Filozofskog fakulteta, Niš 1997.
- ^ Književno delo Stevana Sremca – novo čitanje, Književna sekcija, Centar za naučnaistraživanja SANU i Univerziteta u Nišu i Studijska grupa za srpski jezik i književnostFilozofskog fakulteta, Niš 1997.
- ^ Dimitrije Milenković, (2017) Stevan Sremac i stari Niš. Narodna biblioteka „Stevan Sremac“ Niš. str. 103.
- ^ Dimitrije Milenković, (2017) Stevan Sremac i stari Niš. Narodna biblioteka „Stevan Sremac“ Niš, pp. 5
- ^ Dimitrije Milenković, (2017) Stevan Sremac i stari Niš. Narodna biblioteka „Stevan Sremac“ Niš. str. 6,7.
- ^ Peco 1995: Asim Peco, Stevan Sremac kao dijalektolog, Južnoslovenski filolog, br. 51, Beograd.
- ^ Belić 1905: Aleksandar Belić, Dijalekti istočne i južne Srbije, Srpski dijalektološki zbornik, I, Srpska akademija nauka i umetnosti i Institut za srp- ski jezik, Beograd.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Goran Maksimović, Svijet, priča i komični stil u niškoj prozi Stevana Sremca, Niš, Stil, 14.10.2004, Maksimovic.indd 304-305