Стеван Сремац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стеван Сремац

Stevan Sremac.jpg

Информације
Датум рођења 23. новембар 1855.
Место рођења Сента (Застава Аустрије Аустријско царство)
Датум смрти 24. август 1906.(1906-08-24)(50 год.)
Место смрти Сокобања (Застава Србије Краљевина Србија)
Дела
Најважнија дела Ивкова слава
Поп Ћира и поп Спира
Зона Замфирова
Период Реализам
Потпис

Стеван Сремац (Сента, 11/23. новембар 1855Сокобања, 12/25. август 1906) је један од најзначајнијих и најчитанијих српских реалистичких писаца, академик.

Биографија[уреди]

Рођен је у Сенти, у Бачкој, 23. новембра 1855. године, у занатлијској породици, од оца Аврама и мајке Катарине,[1] где је провео рано детињство, а делом и код баке по мајци у Пироту. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић, знаменити српски историчар и књижевник, довео га је 1868. године у Београд на даље школовање. Ту је завршио гимназију (1875) и определио се за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. Као добровољац учествовао је у ратовима 1876. и 18771878. године.

Умро је 12/25. августа 1906. године у Сокобањи од сепсе. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.[2]

Писац[уреди]

Почео је да пише релативно касно. У тридесет и трећој години живота, 1888. године, почео је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које су се појавиле као књига 1903. године под насловом „Из књига староставних“. То је било пишчево одуживање дуга професији историчара, љубави према националној прошлости и сну о великој Србији. Реалистичку прозу почео је да пише тек после доласка у Београд. Дугогодишњи живот у Нишу био је период стваралачке инкубације. Прву реалистичку приповетку објавио је 1893. године под насловом „Божићна печеница“, а потом су уследиле „Ивкова слава“ (1895), „Вукадин“ (1903), „Лимунација на селу“ (1896), „Поп Ћира и поп Спира“ (1898), један од најбољих хумористичких романа у нашој књижевности и „Зона Замфирова“ (1906), најбоље компоновано Сремчево дело. Иначе, Сремац је био познат као „писац са бележницом“. Његова дела су углавном реалистична и садрже одређену дозу хумора у себи. Карактеристичност његовог стваралаштва је такође и епизодичност. Такође битно је да су његова дела везана за три релације: Београд-Ниш-Војводина.

Књижевни утицаји и узори[уреди]

Биста Стевана Сремца испред Народног позоришта у Нишу

Као приповедач Сремац се у великој мери ослањао на ранију традицију српске прозе, нарочито на дела Јакова Игњатовића. Са Игњатовићем га повезују многе заједничке црте: конзервативност и традиционализам, идеализација прошлости, љубав према простом свету чији живот најрадије приказују у својим делима, хумор.

Од страних писаца највише је волео Сервантеса и Гогоља. Са Гогољем га повезују такође многе заједничке особине, нарочито у стилу и књижевном поступку.

Познавао је и ценио енглески реалистички роман 18. и 19. века: Филдинга, Свифта, Дикенса, Џорџа Елиота.

По познавању домаће и стране књижевности и начитаности, Сремац спада у најобразованије српске писце друге половине 19. века.

Либерал[уреди]

Рођен у Бачкој, где је сан о великој Србији било основно духовно обележје, брзо је пришао Либералној странци која се заносила романтичном прошлошћу, а у пракси била потпора режиму Обреновића. То га је окренуло против свега што је ново и што је дошло са стране, из Европе. То га окренуло и против Светозара Марковића и његових присталица, па је до краја живота остао окорели конзервативац окренут прошлости, противник сваке промене. Сремац је на страни газда, бирократије, власти и владара; он је против сеоске сиротиње и слободоумних учитеља. У „Луминацији на селу“ и „Вукадину“ проговорио је Сремац либерал, огорчен на политичке противнике и нетрпељив.

Сукоб писца и политичара[уреди]

У Сремчевом делу сукобљавају се две стране његове личности: Сремац грађанин и политичар и Сремац писац. Као грађанин, Сремац је на страни старог, патријархалног и старовременског у људима и животу, на страни онога што полако чили и нестаје. Његов живот у паланци је живот у амбијенту који воли, који му „лежи“. Као политичар је на страни конзервативних идеја, на страни оних који имају и владају. Сремац писац надвладава Сремца политичара и тада настају приповетке и романи трајне уметничке вредности.

Стеван Сремац је био расни реалиста, обдарен способностима посматрања и запажања проницања у суштину појава и догађања. Сремац је увек полазио од стварних чињеница и података, од онога што је видео, проверио и забележио.

Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1906.

Дела[уреди]

Приповетке

  • Вукадин
  • Лимунација на селу
  • Чича Јордан — једна слика, 1901.
  • Кир Герас, 1903.
  • Ибиш-ага
  • Нова година
  • Аца Грозница — слика из Бачке, 1905.
  • Идеал, 1904.
  • Дим и дим, 1904.
  • Мица и Микица – или »За ’но наше негда што бијаше«, 1904.
  • Ђокица — слика из Београда приликом пописа људства и стоке, 1904.
  • Малер — слика из Београда приликом пописа људства и стоке, 1905.
  • Зли поданик
  • Нова година, 1904.
  • Јусуф-агини политички назори
  • Јунак дана – или »Његов дан«, 1904.
  • Нацкова женидба, 1906.
  • Јексик-аџија, 1902.
  • Прва жалост Пушина — једна сличоца, 1902.
  • Капетан Марјан — једна слика, 1902.
  • »Часна старина!...« — слика из друштва, 1903.
  • У трамвају – илити: Једна — ако ма и овлаш прелистамо нашу историју — јасна и доказана истина — (У виду скице један панегирик генију српском.)
  • Поштарев испит — сличица
  • Божићна печеница
  • Максим — једна троглава силуета из наших дана
  • Бури и Енглези — сличица из српског живота
  • Погрешно експедовани аманет — слика из београдског живота која би управо требало да уђе у Тасин дневник
  • Политички мученик — сличица из нашег друштва
  • Пазар за старо — привредно-економска слика из живота београдских домаћица
  • Путујуће друштво
  • Ћир Моша Абеншаам − или прича о тме како је ћир Моша изгубио једну своју повластицз, 1902.
  • Пера Дружески — слика из нашег друштвеног живота, 1904.
  • Величанствена шетња мадам-Помпадуре – или (Што је рек′о Вук Врчевић) »Али је боља наравска али учена«, 1906.
  • Seccesio plebis
  • Либаде — скица
  • Ћирин јубилеј
  • Прича о томе како је један књижевник појео мецената свог — скица
  • Човекова трагедија – или – Бал у Елемиру – истинит догађај, епос у 10 песама


Напомена: Текст преузет са презентације http://www.znanje.org уз одобрење.


Филмови[уреди]

Сремчева дела су од 1957. до данас приказана на филмском платну:

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката: