Приповетка

С Википедије, слободне енциклопедије

Приповетка је посебна, модерна књижевна форма кратке прозе, чија је главна особина у јакој компресији садржаја.

Дефиниција[уреди | уреди извор]

Приповетка је сама по себи створена форма. Приповетке користе радњу, резонанцу и друге динамичке компоненте као у роману, али обично у мањој мери. Иако се приповетка у великој мери разликује од романа или новеле/кратког романа, аутори углавном црпе из заједничког извора књижевних техника.

Проблематично је да се утврди шта тачно раздваја приповетку од дужих фикционих формата. Класична дефиниција приповетке је да треба да је могуће да се прочита у једном заседању, као што је то веома јасно наглашено у есеју Едгара Алана ПоаФилозофија композиције“ (1846).[1] Према Вилијам Фолкнеру, приповетка се темељи на лику, и посао писца је да „... каска иза њега с папиром и оловком покушавајући да се одржи довољно дого да забележи оно што се говори и ради.”[2]

Неки аутори тврде да приповетка мора имати строгу форму. Самерсет Мом је сматрао да приповетка „мора да има одређени дизајн, који укључује полазиште, врхунац и тачку испитивања; другим речима, мора имати заплет“. Међутим, овом ставу се супротставља Антон Чехов који је сматрао да прича не сме да има ни почетак ни крај. То би требало да буде само „делић живота“, сугестивно представљен.[3] Сукумар Азхикод је приповетку дефинисао као „кратки прозни наратив са интензивним епизодним или анегдотским ефектом“.[4] Писци кратких прича могу своја дела да дефинишу као део уметничког и личног израза форме. Они такође могу да покушају да се одупру категоризацији према жанру и фиксној формацији.[3]

Приповетке имају дубоке корене и моћ кратке фантастике била је препозната је у модерном друштву стотинама година. Као што је награђивани британски аутор и писац приповедака Вилијам Бојд напоменуо:

[кратке приче] изгледа да одговарају на нешто врло дубоко у нашој природи, као да се током његовог казивања ствара нешто посебно, нека суштина нашег искуства бива екстраполисана, неки привремени смисао настаје од нашег заједничког, турбулентног пута ка гробу и забораву.[5]

Дужина[уреди | уреди извор]

У погледу дужине, број речи обично износи од 1.000 до 4.000 за кратке приче, међутим неке имају 15.000 речи и још увек су класификоване као кратке приче. Приче од мање од 1.000 речи понекад се називају „кратким приповеткама“ или „флеш фикцијом“.[6]

Кратке приче немају задату дужину. Не постоји званично разграничење између анегдоте, приповетке и романа. Уместо тога, параметри форме дати су из реторичког и практичног контекста у којем се дата прича производи и разматра тако да оно што чини приповетку може да се разликује између жанрова, земаља, доба и коментатора.[7] Као и роман, превладавајући облик приповетке одражава захтеве доступних тржишта за објављивање, а еволуција облика је уско повезана са еволуцијом издавачке индустрије и смерницама за подношење радова њених конститутивних издавачких кућа.[8]

Као референтна тачка за писце жанра, Амерички писци научне фикције и фантазије дефинишу дужину приповетке у смерницама за подношење предлога за Небула награде за научну фантастику као радове са мање од 7.500 речи.[9]

Настанци[уреди | уреди извор]

Приповетке датирају још из периода традиција усменог преношења које су произвеле важне приче као што су Хомерова Илијада и Одисеја. Ове приче су преношене у ритмичном, поетском формату, са римама као олакшицом људима да запамте садржај приче. Ове приче су подељене на краће делове, како би приповедачу било олакшано пренети их у деловима.

Бајке, које су, у ствари, народне приче са експлицитном поуком, су по Херодоту изумљене од стране грчког роба имена Езоп, у шестом веку пре нове ере. Многе од тих прича су сачуване и познате и данас, као Езопове басне.

Други давни облик кратке приче, анегдоте, биле су популарне у доба Римског царства. Анегдоте су функционисале као врста параболе, кратка реалистична прича која има поуку. Анегдоте сачуване из тог периода су касније сакупљене, у 13. или 14. веку, у збирци „Геста Романум“. Сматра се да су се изворима из те књиге касније користили Чосер, Говер, Бокачо, Шекспир.

У Европи, традиција усмене предаје почиње да се претвара у писану форму у раном 14. веку, напознатији пример су Чосерове Кантерберијске приче и Бокачов Декамерон. Обе књиге су компоноване од индивидуалних кратких прича које се дужином и садржајем разликују. У доба ренесансе термин новела се користио за кратку причу.

Крајем 17. века у Француској се издају традиционалне бајке (најпознатија колекција је припремљена од Шарла Пероа). Појава Антоан Галановог првог модерног превода Хиљаду и једне ноћи (1704.) има јак утицај на кратку причу 18. века, нпр. Волтер, Дидро и други.

Модерна приповетка[уреди | уреди извор]

Модерна приповетка као властити жанр настала је у Италији, у раном 19. веку. Рани примери збирки кратких прича укључују Бајке браће Грим (1824-1826), Гогољеве „Вечери на салаши крај Дикањке“ (1831-1832), „Гротеске и арабеске“ (1836) Едгара Алана Поа, „Двапут испричане приче“ Натанијела Хоторна (1842). У другом делу 19. века, раст тржишта штампаних магазина и журнала креирао је јаку потражњу за кратком причом, између 3.000 и 15.000 речи дужине. Међу познатим причама из овог периода је Павиљон бр. 6, Антона Чехова.

У првој половини 20. века, појављују се квалитетни часописи, који издају кратке приче. Потраживања за кратким причама су огромне, то је била фантастична зарада, тако да су се многи славни писци бавили писањем за новине, како би платили неке своје трошкове, као нпр. Чехов.

Потраживање за кратким причама доживело је средином 20. века свој максимум, када је, 1952, магазин „Лајф“ штампао Хемингвејеву дужу приповетку (која се више сматра новелом) "Старац и море". Издање са овом причом продано је у 5.300.000 примерака у само два дана. Од тада се број магазина који издају приповетке смањује.

Један од понових успона приповетке настаје крајем 20. века у филмској индустрији, у вези са прављењем кратких играних филмова који трају од једне до 40 минута, а заснивају се на самој приповеци.

Награде за кратку причу[уреди | уреди извор]

Проминентне награде за приповетке као што су Награда Сандеј Тајмса за приповетку, Бибисијева национална награда за приповетке,[10] В. С. Причет Скотова књижевна награда Краљевског друштва за приповетке,[11] Награда за кратку причу лондонског магазина,[12] Награда за кратку причу Пин Дроп студија и многе друге, привлаче стотине пријава сваке године. Објављени и необјављени писци учествују и шаљу своје приче из целог света.[13][14][15]

Године 2013, Алис Манро је награђена Нобеловом наградом за књижевност, и била је названа „мајстором савремене приповетке“.[16] Она је изјавила да се нада да ће награда привућу пажњу читалаштва на приповетке, као и да ће приповетке бити признате по њиховој сопстевеној заслузи, уместо „нешто што људи раде пре него што напишу свој први роман.“[17] На приповеткама су исто тако радили и други лауреати, као што су Паул Хајзе 1910. и Габријел Гарсија Маркес 1982.[18][19]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Poe, Edgar Allan (1984). Edgar Allan Poe: Essays and Reviews. Library of America. стр. 569—77. Архивирано из оригинала на датум 23. 12. 2017. Приступљено 21. 06. 2021. 
  2. ^ Bunting, Joey (2012). Let's Write a Short Story. thewritepractice.com. 
  3. ^ а б Fatma, Gulnaz A Short History of the Short Story: Western and Asian Traditions Modern History Press 2012, p.2-3
  4. ^ Azhikode, Sukumar (1977). „The Short Story in Malayalam”. Indian Literature. 20 (2): 5—22. ISSN 0019-5804. 
  5. ^ Boyd, William. „A short history of the short story” (на језику: енглески). Приступљено 2018-04-17. 
  6. ^ Deirdre Fulton (2008-06-11). „Who reads short shorts?”. thePhoneix.com. Архивирано из оригинала на датум 2009-08-21. Приступљено 2013-06-06. »"each of their (less-than-1000-word) stories"« 
  7. ^ Cuddon, J.A. (1999). The Penguin Dictionary of Literary Terms and Literary TheoryНеопходна слободна регистрација (3rd изд.). London: Penguin. стр. 864. 
  8. ^ Abrams, M.H. (1999). Glossary of Literary Terms (7th изд.). Orlando, FL: Harcourt Brace. стр. 286–87. ISBN 0-15-505452-X. 
  9. ^ „Complete Nebula Awards Rules Including the Ray Bradbury and Andre Norton Awards (Revised & Updated)”. sfwa.org. Приступљено 2017-06-27. 
  10. ^ The BBC National Short Story Award
  11. ^ The Royal Society of Literature's V.S. Pritchett Short Story Prize
  12. ^ The London Magazine Short Story Prize
  13. ^ Baker, Sam (2014-05-18). „The irresistible rise of the short story. Pin Drop Studio” (на језику: енглески). ISSN 0307-1235. Приступљено 2018-03-21. 
  14. ^ Onwuemezi, Natasha (27. 6. 2016). „Fuller wins annual Royal Academy & Pin Drop short story prize”. The Bookseller (на језику: енглески). 
  15. ^ „The top short story competitions to enter”. The Sunday Times Short Story Awards (на језику: енглески). 10. 2. 2017. Архивирано из оригинала на датум 16. 8. 2017. 
  16. ^ „The Nobel Prize in Literature 2013”. NobelPrize.org (на језику: енглески). Приступљено 2019-04-16. 
  17. ^ „The Nobel Prize in Literature 2013”. NobelPrize.org (на језику: енглески). Приступљено 2019-04-16. 
  18. ^ „Nobel Prize in Literature 1910”. Nobel Foundation. Архивирано из оригинала на датум 2008-10-11. Приступљено 2008-10-17. 
  19. ^ „Nobel Prize in Literature 1982”. Nobel Foundation. Архивирано из оригинала на датум 2008-10-17. Приступљено 2008-10-17. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Browns, Julie, ур. (1997). Ethnicity and the American Short Story. New York: Garland. 
  • Gelfant, Blanche; Lawrence Graver, ур. (2000). The Columbia Companion to the Twentieth-Century American Short StoryНеопходна слободна регистрација. Columbia University Press. 
  • Hart, James; Phillip Leininger, ур. (1995). Oxford Companion to American LiteratureНеопходна слободна регистрација. Oxford University Press. 
  • Ibáñez, José R; José Francisco Fernández; Carmen M. Bretones, ур. (2007). , Contemporary Debates on the Short Story. Bern: Lang. 
  • Iftekharrudin, Farhat; Joseph Boyden; Joseph Longo; Mary Rohrberger, ур. (2003). Postmodern Approaches to the Short Story. Westport, CN: Praeger. 
  • Kennedy, Gerald J., ур. (2011). Modern American Short Story Sequences: Composite Fictions and Fictive Communities. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Lohafer, Susan (2003). Reading for Storyness: Preclosure Theory, Empirical Poetics, and Culture in the Short Story. Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press. 
  • Magill, Frank, ур. (1997). Short Story WritersНеопходна слободна регистрација. Pasadena, California: Salem Press. 
  • Patea, Viorica, ур. (2012). Short Story Theories: A Twenty-First-Century Perspective. Amsterdam: Rodopi. 
  • Scofield, Martin, ур. (2006). The Cambridge Introduction to the American Short Story. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Watson, Noelle, ур. (1994). Reference Guide to Short FictionНеопходна слободна регистрација. Detroit: St. James Press. 
  • Winther, Per; Jakob Lothe; Hans H. Skei, ур. (2004). The Art of Brevity: Excursions in Short Fiction Theory and Analysis. Columbia, SC: University of South Carolina Press. 
  • Eikhenbaum, Boris (1982). Gogol's "Overcoat" : An Anthology of Critical Essays,. "How Gogol's 'Overcoat' is Made" in Elizabeth Trahan (ed.). Ann Arbor, MI: Ardis. 
  • Hanson, Clare (1985). Short Stories and Short Fictions, 1880–1980. New York: St. Martin's Press. 
  • LoCicero, Donald (1970). Novellentheorie: The Practicality of the Theoretical. (About the German theories of the Short Story) The Hague: Mouton. 
  • Lohafer, Susan; Jo Ellyn Clarey, ур. (1990). Short Story Theory at a Crossroads. Baton Rouge, LA: Louisiana State University Press. 
  • Mann, Susan Garland (1989). The Short Story Cycle: A Genre Companion and Reference GuideНеопходна слободна регистрација. New York: Greenwood Press. 
  • O'Connor, Frank (1963). The Lonely Voice: A Study of the Short StoryНеопходна слободна регистрација. Cleveland, OH: World Publishing Company. 
  • O'Faoláin, Seán (1951). The short story. Cork: Mercier, 1948; New York: Devin-Adair. 
  • Rohrberger, Mary (1966). Hawthorne and the Modern Short Story: A Study in Genre. The Hague: Mouton. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]