Adhezin
Adhezini su vrsta faktora virulencije i komponente ćelijske površine ili dodaci bakterija koji olakšavaju njihovu adheziju ili prianjanje na druge ćelije ili na površine, obično u domaćinu kojeg inficiraju ili u kome žive.
Adherencija je jedan od korak u bakterijskoj patogenezi ili infekciji, neophodan za kolonizaciju novog domaćina.[1]
Osnovne informacije[uredi | uredi izvor]
Većina bakterija eksprimira ili luči adhezine na svojoj površini, koji stupaju u interakciju sa biotičkim ili abiotičkim površinama kako bi posredovali adheziju i olakšali njihov opstanak u složenim sredinama. Adhezija nije samo preduslov za kolonizaciju već i uslov za oslobađanje toksina i faktora virulencije koji pomažu u uspostavljanju infekcije u telu domaćina.[2]
Prema tome adhezija bakterija na ćelije domaćina je ključni korak za uspeh infekcije.[3] Adhezija nastaje kada se adhezivni molekuli izraženi na površini bakterije vezuju za receptore na površini domaćina. Prema tome adhezini su komponente mikroba koje im omogućavaju da se vežu za tkiva domaćina.[4] Pošto je široko prihvaćeno da je vezanost neophodna da bi većina mikroba izazvala inficekciju i rasla u domaćinu, adhezini se smatraju faktorima virulencije.
Pimeri nekih od molekula adhezina[uredi | uredi izvor]
Adhezini su hemijski različiti molekuli koji uključuju proteine, polisaharide i komponente ćelijskog zida bakterija. Tako na primer:
Entoamoebae histolytica pokazuje sklonost vezivanja za ćelije debelog creva posrestvom Gal/GalNAc lektina.
Neki mikroorganizmi poput Streptococcus pyogenes imaju višestruke adhezina, uključujući lipoteihoične kiseline i M protein.
Flagellae su adhezini za nekoliko bakterijskih sojeva, uključujući Aeromonas spp. i E. coli.[5][6]
Mikrobne površine za prepoznavanje komponente su molekuli adhezivne matrice i raznovrsna porodica proteina koji posreduju vezivanje za površine domaćina. Bakterijski adhezini se kreću od pojedinačnih monomernih proteina do multimernih kompleksa koji mogu funkcionisati zajedno da bi postigli multivalentnu interakciju između patogena i domaćina.[3]
Izbegavanje imunog odgovora domaćina[uredi | uredi izvor]
Iako bakterijska adhezija može biti korisna za preživljavanje bakterija ona takođe može izazvati imuni sistem, koji pomaže u uklanjanju bakterija. Da bi izbegle imuni odgovor domaćina, mnoge patogene bakterije izražavaju svoje adhezine na polimernim strukturama koje se protežu sa površine ćelije ili luče molekule adhezina da iniciraju interakcije sa ćelijama domaćina ili povezanim makromolekulima sa određene udaljenosti. Štaviše, izlučeni adhezini takođe mogu da komuniciraju sa rastvorljivim molekulima domaćina, kao što su komponente seruma. Nakon adhezije, i bakterijski i signalni putevi domaćina mogu se pokrenuti, omogućavajući širenje bakterija i izbegavanje imunoloških odgovora domaćina.
Antiadhezivna terapija[uredi | uredi izvor]
Adhezija i bakterijski adhezini su takođe bitni za medicinu jer su potencijalna „meta” bilo za profilaksu ili za lečenje bakterijskih infekcija.[7] U tom smislu adhezini su atraktivni kandidati za izradu vakcina jer su neophodni za borbu protiv infekcijue jer se nalaze sna površini ćelije što ih čini veoma dostupnim za vakcinalna antitela.
U tom cilju sve više se razmatraju efekti interakcija adhezin-domaćin na signalizaciju ćelije domaćina kako bi bolje razumeli mehanizam bakterijske adhezije, što može dovesti do novih antiadhezionih terapija za širok spektar bakterijskih infekcija.[2]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Coutte L, Alonso S, Reveneau N, Willery E, Quatannens B, Locht C, Jacob-Dubuisson F (2003). „Role of adhesin release for mucosal colonization by a bacterial pathogen”. Journal of Experimental Medicine. 197 (6): 735—42. PMC 2193847
. PMID 12629063. doi:10.1084/jem.20021153.
- ^ a b Mendoza-Barberá, Elena; Merino, Susana; Tomás, Juan M. (2024), Bacterial adhesion, Elsevier, str. 359—375, ISBN 978-0-12-818619-0, Pristupljeno 2024-06-20
- ^ a b de Souza Santos, Marcela; Salomon, Dor; Li, Peng; Krachler, Anne-Marie; Orth, Kim (2015), Vibrio parahaemolyticus virulence determinants, Elsevier, str. 230—260, ISBN 978-0-12-800188-2, Pristupljeno 2024-06-20
- ^ Vraneš, Jasmina (1994-12-01). „Adhezini uropatogenih sojeva Escherichia coli i njihovo značenje u patogenezi infekcija mokraćnog sustava”. Medicinski vjesnik (na jeziku: hrvatski). 26 ((1-4)): 51—58. ISSN 0350-6487.
- ^ Kirov, S. M.; Castrisios, M.; Shaw, J. G. (2004). „Aeromonas flagella (Polar and lateral) are enterocyte adhesins that contribute to biofilm formation on surfaces”. Infection and Immunity. 72 (4): 1939—1945. PMC 375165 . PMID 15039313. doi:10.1128/IAI.72.4.1939-1945.2004..
- ^ Pratt, L. A.; Kolter, R. (1998). „Genetic analysis of Escherichia coli biofilm formation: Roles of flagella, motility, chemotaxis and type I pili”. Molecular Microbiology. 30 (2): 285—293. PMID 9791174. doi:10.1046/j.1365-2958.1998.01061.x..
- ^ Krachler, AM; Orth, K (2014). „Targeting the bacteria-host interface: strategies in anti-adhesion therapy.”. Virulence. 4 (4): 284—94. PMC 3710331 . PMID 23799663. doi:10.4161/viru.24606.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
