Pređi na sadržaj

Argat

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Argat - radnik, nadničar koji radi pod izuzetno teškim uslovima. Prvi utvrđeni zapisi reči argat potiču iz XVII veka u rečnicima Mikalje, Delabele, Bjelostenca, Stulija i Vuka Stefanovića Karadžića, a nalazi se i u usmenoj književnosti: „Pa naredi nebe u argatluk/argatovah tri godine dana/i ja vukoh drvlje i kamenje/sve uz moja kola i volove/I za pune do tri godinice/ja ne stekoh pare ni dinara/ni zaslužih na noge opanke./Uzeh budak čim sam agatov‘o...“(Vuk, Rašta Novak ode u hajduke); „Argatin da bide, pa ništo da ne spečali!“ (kletva); „Argacki pari - kovački jaglenje!“ (ugljevlje koje se brzo gasi, poslovica).

Argat se pominje i u različitim pisanim izvorima („Argatom što su poslovali na vodenici; argatu što je pomogao“; „Hargatom, što poslovaše u bahči i majuru“ (1726); „Beše dobra argatka, rabotila mi je u lojze“ - Stevan Sremac) i sačuvanim kazivanjima. Zgradu za knežev konak u Beogradu 1830. gradio je Toma Vučić - Perišić, kojem je knez Miloš dao titulu nadzornika (bina - emina), argata kako su tada nazivali besplatne radnike, a oni su radili pod Vučićevim prislinim terorom i često stradali.

Oko 1830. u vreme najveće građevinske delatnosti u Beogradu, jedan majstor je zarađivao dnevno jedan stoparac (pola dinara), kalfa dva groša (40 para), a čiraci, šegrti, pa i agrati kao nekvalifikovana radna snaga - 60 para (30 para dinarskih). Građevinski radnici su živeli bedno, iako im je radni dan bio od zore do sumraka (14 - 16 časova). U kapitalizmu se i danas nadica agrata računa 10-12 radnih časova dnevno, svakog radnog dana, osim nedelje.

Reč agratovanje je i danas sinonim za težak, slabo plaćen posao, ne samo fizički ili manuelni, nego i umni prekomeran ubrzan rad.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • M. Vlajinac, Poljska privreda u narodnim poslovicama, Bg 1925;
  • D. J. Popović, Građa za istoriju Beograda od 171 do 1739, Bg 1958;
  • M. Jovanović - Stojimirović, Siluete starog Beograda I, Bg 1987.