Atentat na Julija Cezara

Atentat na Julija Cezara
Atentat na Julija Cezara
	Smrt Julija Cezara, Vinčenco Kamučini
Mesto	Pompejsko pozorište, Rim
Koordinate	41° 53′ 43″ N 12° 28′ 37″ E / 41.89528° S; 12.47694° I
Datum	15. mart 44. p. n. e..
Meta	Gaj Julije Cezar
Vrsta napada	atentat, ubadanje
Počinioci	Gaj Kasije Longin; Marko Junije Brut; Decim Junije Brut; preko 30 ostalih rimskih senatora

Atentat na Gaja Julija Cezara bila je zavera nekoliko rimskih senatora, vođenih od strane Marka Junija Bruta, Gaja Kasije Longina i Decima Junije Bruta, na diktatora Rimske republike, Julija Cezara. Cezar je bivao boden do svoje smrti. Atentat se odigrao u Pompejskom pozorištu, 15. marta 44. godine p. n. e.

Senat je januara 44. Cezara, koji je već bio diktator, imenovao za trajnog diktatora. Ovim potezom, mnogi senatori konzervativne frakcije Optimati su strahovali od toga da Cezar želi da svrgne Republiku i uspostavi monarhiju. Kako bi sačuvali Republiku, donet je dogovor da se Cezar ubije. Uprkos njegovoj smrti, zaverenici nisu uspeli da obnove institucije Republike.

Atentat je kasnije doveo do oslobodilačkog građanskog rata i na kraju do pojave Principata.

Uzroci[uredi | uredi izvor]

Cezar je služio Republici osam godina u Galskim ratovima, u potpunosti osvojivši oblast Galije (otprilike ekvivalent današnjoj Francuskoj). Nakon što je rimski Senat zahtevao od Cezara da raspusti svoju vojsku i vrati se kući kao običan građanin, on je to odbio, prešavši sa svojom vojskom Rubikon i gurnuvši Rim u Cezarov građanski rat 49. p. n. e. Nakon što je pobedio poslednju opoziciju, Cezar je početkom 44. p. n. e. postavljen za „večitog diktatora“ (dictator perpetuo). Rimski istoričar Tit Livije opisuje tri incidenta koji su se desili od 45. do 44. p. n. e. kao konačne uzroke Cezarovog ubistva – „tri poslednje kapi“ što se tiče nekih Rimljana.

Prvi incident se dogodio u decembru 45. p. n. e. ili možda početkom 44. p. n. e. Prema rimskom istoričaru Kasiju Dionu, nakon što je Senat izglasao da Cezaru dodeli veliku grupu počasti, odlučili su da mu ih zvanično uruče i kao senatorska delegacija krenuli su u hram Venere Genetriks. Kada su stigli, bonton je tražio od Cezara da ustane da pozdravi senatore, ali on nije ustao. Takođe se našalio na račun njihovih vesti, rekavši da njegove počasti treba da se smanje umesto da se povećaju. Rimski istoričar Svetonije je pisao (skoro 150 godina kasnije) da Cezar nije ustao u hramu, bilo zato što ga je sprečio konzul Lucije Kornelije Balbus ili da je odbio da ustane. Bez obzira na obrazloženje, Cezar je praktično odbacivanjem senatorskog poklona i nepriznavanjem prisustva delegacije na odgovarajući način ostavljao snažan utisak da mu više nije stalo do Senata.

Drugi incident dogodio se 44. p. n. e. Jednog dana u januaru, tribuni Gaj Epidije Marul i Lucije Cezecije Flavus otkrili su venac na glavi statue Cezara na Rostri na Rimskom forumu. Prema Svetoniju, tribuni su naredili da se venac skine jer je bio simbol Jupitera i kraljevske porodice. Niko nije znao ko je postavio venac, ali je Cezar sumnjao da su tribuni uredili da se ona pojavi kako bi imali čast da je skinu. Stvari su eskalirali ubrzo nakon toga kada je Cezar jahao na konju dolazivši u Rim Apijevim putem. Nekoliko članova okupljene gomile osloviloga je kao rex („kralj“), na šta je Cezar odgovorio: „Ja nisam Reks, već Cezar“ („Non sum Rex, sed Caesar“). Ovo je bila igra reči; „Reks“ je bilo prezime, kao i latinska titula. Marul i Flavus, pomenuti tribuni, nisu shvatili ovo kao šalu i naredili su da se uhapsi čovek koji je prvi uzviknuo „rex“. Na kasnijem sastanku Senata, Cezar je optužio tribune da pokušavaju da stvore opoziciju prema njemu, i dao je da se uklone sa dužnosti i članstva u Senatu. Rimski plebs je ozbiljno shvatao svoje tribune kao predstavnike običnog naroda; Cezarov postupak protiv tribuna doveo ga je na pogrešnu stranu javnog mnjenja.

Treći incident se dogodio na festivalu Luperkalije, 15. februara 44. p. n. e. Marko Antonije, koji je bio izabran za ko-konzula sa Cezarom, popeo se na Rostru i stavio venac na Cezarovu glavu, rekavši: „Narod vam to daje preko mene“. Dok je nekolicina članova gomile aplaudirala, većina je odgovorila ćutanjem. Cezar je skinuo venac sa svoje glave; Antonije ga je ponovo stavio na njega, samo da bi dobio isti odgovor od gomile. Konačno, Cezar ga je ostavio po strani da ga upotrebi kao žrtvu Jupiteru. „Samo Jupiter od svih Rimljana je kralj“, rekao je Cezar, što je naišlo na oduševljeni odgovor gomile. U to vreme, mnogi su verovali da je Cezarovo odbijanje venca način da vidi da li ima dovoljno podrške da postane kralj, i prezirali su ga zbog toga.

Prema Svetoniju, Cezarovo ubistvo se na kraju dogodilo prvenstveno zbog zabrinutosti da je želeo da se kruniše za kralja Rima. Ovu zabrinutost su pogoršale „tri poslednje kapi“ iz 45. i 44. p. n. e. Za samo nekoliko meseci, Cezar nije ispoštovao Senat, uklonio narodne tribune i poigravao se monarhijom. Do februara se rađala zavera koja je dovela do njegovog ubistva.

Zavera[uredi | uredi izvor]

Zavera za atentat na Julija Cezara počela je sastankom Kasija Longina i njegovog zeta Marka Bruta uveče 22. februara 44. p. n. e. kada su se posle neke rasprave njih dvojica složili da nešto mora da se uradi, da se spreči Cezara da postane kralj Rimljana.

Njih dvojica su tada počeli da regrutuju druge. Iako je bio potreban samo jedan čovek da ubije drugog, Brut je verovao da da bi se ubistvo Cezara smatralo legitimnim uklanjanjem tiranina, učinjeno za dobrobit njihove zemlje, mora uključiti veliki broj vodećih ljudi Rima. Pokušali su da postignu ravnotežu: imali su za cilj da regrutuju dovoljno ljudi da opkole Cezara i da se bore protiv njegovih pristalica, ali ne toliko da bi rizikovali da budu otkriveni. Više su voleli prijatelje nego poznanike i nisu regrutovali ni nesavesnu omladinu ni nejake starešine. Na kraju, zaverenici su regrutovali senatore blizu četrdeset godina, koliko su i oni sami imali. Njih dvojica su procenjivali svakog potencijalnog regruta nevinim pitanjima. Drevni izvori izveštavaju da se na kraju oko šezdeset do osamdeset zaverenika pridružilo zaveri, iako je poslednji broj možda greška prepisivača.