Berijev Be-1

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Berijev Be-1

Avion Berijev Be-1
Avion Berijev Be-1

Opšti podaci
Namena eksperimentalni hidroavion amfibija
Posada 1
Poreklo  SSSR
Proizvođač Fabrika Taganrog Berijev
Probni let 1964.
Uveden u upotrebu prototip.
Status neaktivan
Prvi operater  SSSR
Broj primeraka 1
Dimenzije
Dužina 10,37 m
Raspon krila 6,00 m
Masa
Pogon
Broj motora 1
Fizičke osobine
Turbomlazni motor 1 h TPD Walter M701C-250
Potisak TMM-a 1 h 8,7
Performanse
Maks. brzina na Hopt. 160 km/h
 Portal Vazduhoplovstvo

Berijev Be-1 (rus. Beriev Be-1) je sovjetski eksperimentalni hidroavion čija je uloga bila ispitivanje podvodnih krila i lebdenja usled uzgona iznad ravnog tla (krilo-zemlja-efekat).

Projektovanje i razvoj[uredi | uredi izvor]

Motor Walter M701C-250 ekranoplana Berijev Be-1
Crtež aviona Berijev Be-1 u četiri projekcije

Piloti su primetili da pri sletanju na ravnu pistu postoji jedan trenutak da avion neće da sleti nego lebdi u vazduhu. Ovaj isti efekat se javlja i pri poletanju aviona ali zbog toga što pri poletanju povećanje uzgona od ovog efekta ide u prilog letelici i pilotu on je zanemaren. Ovaj efekat je nazvan krilo-zemlja-efekat i posledica je reakcije vazduha ispod krila na površinu zemlje ili vode.

Ovaj fenomen je zaintrigirao inženjere da iskorite ovaj efekat za kretanje letelica uz što manji otpor iznad vodenih površina. Tako se 1956. godine inž. Robert Ludvigovič Bartini obratio Berijevskom konstruktorskom birou (OKB Berlijev) sa predlogom da se napravi vozilo koje bi za svoje kretanje koristilo efekat krilo-zemlja. Napravljena su dva drvena modela ove letelice u razmeri 1:7 i 1:4 koji su ispitani u institutu CAGI. Model u razmeri 1:4 je iskorišćen kao osnova za proizvodnju prototipa sa posadom. Prototip je u OKB Berlijev kršten kao "Hidrolet" a u zvaničnim dokumentima mu je dodeljen indeks Be-1.

Be-1 je postao prvi eksperimentalni prototip, korišćen za istraživanje stabilnosti i kontrole aviona sa efektom krila u Sovjetskom Savezu. Eksperimentalisanje sa ovim hidroletom obavljano je u periodu od 1961 do 1964. godine[1].

Tehnički opis[uredi | uredi izvor]

Trup ovog ekranoplana je gotovo celokupan napravljen od drveta kako osnovna-noseća konstrukcija tako i obloga koja je od šperploče. Trup je oblika katamarana tj dva plovka (trupa) koji su međusobno povezana platformom. U ovom slučaju ta platforma je krilo debelog profila na kome su sa prednje strane postavljena gondola sa kokpitom pilota a na kraju krila sa gornje strane se nalazio turbomlazni motor koji je postavljen na pilon. Kokopit pilota je imao vetrobransko staklo i bio je pokriven dvodelnim providnim poklopcem koji se otvarao kao šiber. Ispod pilotske kabine u gondoli je bio prostor za smeštaj prednje noge stajnog trapa. Trupovi katamarana su imali kaskadno dno što je omogućavalo lakše odvajanje od vodene površine pri glisiranju i imali su vodeno kormilo koje je bilo spregnuto sa vazdušnim kormilom. Sa spoljne bočne strane na prednjem delu, trupovi katamarana su bili opremljeni podvodnim krilima napravljena od čelika kao i njihovi nosači. U drugom delu trupa katamarana se nalazio prostor za uvlačeću nogu stajnog trapa.

Pogonska grupa ovog ekranoplana je bio jedan turbomlazni motor čehoslovačkog porekla Walter M701C-250 potiska 7,87 kN[2].

Krilo je bilo drvene konstrukcije debelog profila sa dve ramenjače rešetkaste konstrukcije. Za prednju ramenjaču je bila pričvršćena gondola pilotske kabine a za drugu ramenjaču je bilo pričvršćeno kormilo dubine koje je kao i krilo, drvene konstrukcije obloženo šperpločom.

Repne površine: Na krajevima svakog katamaranskog trupa se nalaze vertikalni stabilizator sa kormilom pravca. Vertikalni stabilizatori su trapezastog oblika, drvene građe i oblogom od šperploče. Drvena konstrukcija vertikalnog stabilizatora je saastavni deo trupa katamarana. Kormilo pravca je takođe drvene osnovne konstrukcije i oblogom od drvene lepenke. Horizontalni stabilizatori imaju oblik i konstrukciju krila, konzolno su vezani za konstrukciju trupa katamarana, relativno su manje debljine i imaju oblik trapeza. Opremljeni su kormilima dubine iste konstruktivne izvedbe a na krajevima imaju vinglete.

Stajni trap je bio uvlačeći sistema tricikl, prednja upravljačka noga i dve noge na kraju polovaka. Stajni trap se nije koristio za poletanje i sletanje hidroaviona, to jednostavno nije bila amfibija, nego je služio da se pomoću njega ekranoplan gurne u vodu i da se pomoću njega on izvlači iz vode i vuče po pisti, umesto uobičajenih kolica koja se za tu potrebu koriste kod hidroaviona. Stajni trap je imao niskopritisne gume i noge bez amortizera. Uvlačenje stajnog trapa se obavljalo mehaničkim putem.

Verzije[uredi | uredi izvor]

Hidriavion je bio napravljen u jednom primerku (prototip).

Operativno korišćenje[uredi | uredi izvor]

Avion (ekranoplan) Berijev Be-1 je korišćen samo za u svrhu istraživanja pojava kao što su podvodna krila i ekranoplan. Istraživanja su obavljana u periodu od 1961 do 1964 godine. U tom periodu Be-1 je imao 16 vodenih testova. Ispitivanja su pokazala da uzgon na podvodnim krilima i uzgona krila (platforma) između plovaka katamarana iznose 60% težine ekranoplana Be-1[1].

Na osnovu rada na hidroavionu Be-1, u OKB Beriev, razvijen je projekt putničkog ekranoplana Be-11, projektovanog za 100 putnika. Proučavane su varijante Be-11 sa dva motora AI-20 ili četiri turbomlazna motora NK-7 ili četiri motora M337. Međutim, posao nije otišao dalje od preliminarnih proračuna.

Zemlje koje su koristile avion[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b http://www.airwar.ru/enc/xplane/be1.html
  2. ^ Taylor 1971

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Berijev Be-1 na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Беријев_Бе-1&oldid=27678473”