Biosimilar
Biosimilar ili biološki sličan lek je lek biološkog porekla, koji imaja slična dejstva kao originalni biološki lekovi, ali nema identičnu hemijsku strukturu i razlikuje se u sirovinam i po načinu izrade od referentnog leka.[1] I dok originalni lekovi iza sebe imaju višegodišnja istraživanja i brojne studije koje govore o njihovoj efikasnosti i bezbednosti, to nije slučaj za biosimilare, za koje je Evropska agencija prvi put izdala registraciju tek pre nekoliko godine, te se u budućnosti tek očekuju relevantne studije o njihovoj dugoročnoj delotvornosti.[2]
Zbog niske cene koja je za oko 30 - 40% niža od generičkih lekova biosimilari su sve popularniji.[2]
|
Na kraju se postavlja i pitanje novca, odnosno da li neka zemlja štedi novac korišćenjem biosimilara. Kratkoročno gledano, odgovor je sigurno da, jer oni su 30, 40 odsto jeftiniji od originala. |
Nazivi[uredi | uredi izvor]
U Evropskoj medicinskoj terminologiji za ovu vrstu farmaceutika prihvaćeni su sledeći nazivi:
- U Evropskoj uniji - „Biosimilarni lek” (engl. Similar Biological Medicinal Products)
- U SAD - engl. Follow-On Protein Products
- U Kanadi - engl. Subsequent Entry Biologics
- U Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (SZO) - „Bioterapijski proizvod” (engl. Similar biotherapeutic product)
Definicije[uredi | uredi izvor]
- Lek
Lek je proizvod koji se stavlja u promet u određenoj jačini, farmaceutskom obliku i pakovanju a koji sadrži supstancu ili kombinaciju supstanci za koju se pokazalo da ima svojstvo da leči ili sprečava bolesti kod ljudi, odnosno životinja, kao i supstancu ili kombinaciju supstanci koja se može koristiti ili primenjivati na ljudima, odnosno životinjama, bilo sa namerom da se ponovo uspostavi, poboljša ili izmeni fiziološka funkcija putem farmakološkog, imunološkog ili metaboličkog dejstva ili da se postavi medicinska dijagnoza.[3]
- Biološki lek
Biološki lek je lek čiju aktivnu supstancu čini biološka supstanca pod kojom se podrazumeva supstanca proizvedena ili ekstrahovani iz biološkog izvora za čiju su kategorizaciju i kontrolu kvaliteta neophodna fizičko-hemijsko biološka testove, kao i opis proizvodnog procesa i njegova kontrola (imunološki lekovi i lekovi iz humane krvi i plazme, lekovi za napredne terapije i dr).[3]
- Biosimilar
Biološki sličan lek je lek biološkog porekla sličan referentnom leku biološkog porekla koji ne ispunjava uslove za generički lek u odnosu na razlike u sirovinama i razlike u procesima izrade tog biološki sličnog leka i referentnog leka biološkog porekla.[3]
Osnovne postavke[uredi | uredi izvor]
Biološki lek je farmaceutski preparat proizveden od supstanci koje potiču iz ljudskog ili životinjskog tela - DNK, plazma, antitela ili mikroorganizama. Oni mogu biti sastavljena od šećera, proteina ili supstanci kao što su ćelije ili tkiva. Neki su napravljeni i korišćenjem genetskih tehnologija. Oni su po svojoj strukturi veliki, složeni molekuli proizvedeni u živim organizmima, čija stabilnosti zahteva posebne uslove; dok su generički lekovi mali molekuli, proizvedeni hemijskom sintezom i obično su veoma stabilni.[2]
U biološke lekove, ubrajaju se insulin, hormon rasta, interferoni, faktori koagulacije krvi, vakcine i monoklonska antitela. Biološki sličan lek - biosimilarni lek proizveden na isti način, s tim što je kod njega proces kliničkog ispitivanja dosta kraći, usled čega se mogu tokom primene očekivati razlike u efektima dejstva ali i potencijalni problemi.[2]
Biosimilari su nove verzije već postojećih, prvih bioloških molekula, čiji su patenti istekli. Oni se proizvode korišćenjem genetskog materijala identične baze kao za biološke lekova, a njihova primena zasniva se (prema izjavama proizvođaća) na jednakoj sigurnosti i efikasnosti kao i za poznate lekove, na osnovu kojih su nastali. Kao i kod generičkih lekova, biosimilarni lek se pojavljuje kad istekne patent originalnog, inovativnog leka, s tim što su biološki lekovi potpuno drugačiji od običnih lekova. I dok kod generičkih lekova samo treba dokazati da je molekul istovetan originalu, kod biosimilara skoro nikada se ne može napraviti potpuno identičan lek, jer nije moguće istovetno i tačno replicirati aktivnu komponentu. U tom smislu za razliku od biološkog za biosimilarni lek nije lako napraviti generičku verziju leka, pa tako i ne postoji njegov brend. To je zato što je većina lekova napravljeni od hemikalija i ima poznatu strukturu, dok su bioloških lekovi znatno složeniji. Zato biosimilarni lek, kao i biološki lek, u sebi sadrže „dozvoljene razlike jer su napravljene od živih organizama”.[2]
Prema tome bisimilari su slični „originalu”, ali nisu egzaktna kopija, bioloških lekova, jer proizvodni proces nikada nije u potpunosti veran onom u primarnoj biotehnologiji leka. Zbog toga se oni smatraju „samo ekonomičnijom verzijom - kopijom, koja je slična originalnim biotehnološkim lekovima”. Kako se oni stavljaju u promet, kada istekne patent farmaceutskoj kompaniji, po skraćenom postupku istraživanja, oni nisu identični sa „originalom”, kao što je to slučaj sa generičkim lekovima, koji su verne kopije originala i njegovog „brenda”.[4]
Među najčešće korišćenim biološkim lekovima je adalimumab, koji se koristi kod reumatotoidnog artritisa i trastuzumab koji se koristi za lečenje raka dojke. Lečenje najskupljim biološkim lekom može da košta i do $ 50,000 ili više na godišnjem nivou.
-
adalimumab koji se koristi kod reumatotoidnog artritisa -
trastuzumab koji se koristi za lečenje raka dojke
Da bi biosimilarni lek bio stavljen u upotrebu on mora biti proizveden na isti način kao biološki lek. Mora se koristiti na isti način, u istim dozama i jačini, pod istim uslovima i za iste indikacije. Dok se u proizvodnim pogonima moraju da zadovolje svi propisi koje određuju regulativna tela poput FDA standardi u SAD.
| Hemijski | Biološki |
|---|---|
| Proizvedeni hemijskom sintezom | Proizvedeni korišćenjem bioloških izvora |
| Niska molekulska masa | Visoka molekulska masa |
| Dobro definisane strukture | Kompleksne heterogene strukture |
| Potpuno karakterisani | Nemoguća je potpuna karakterizacija molekulskog sastava i heterogenost |
| Stabilani | Nestabilni osetljivi na spoljne uticaje |
| Najčešće nisu imunogeni | Imunogeni |
Od oko 50% terapeutskih proteina koji se danas koriste za lečenje raznih bolesti su proizvod modifikovane biotehnologije, a od ukupno (oko 250 biosimilarnih lekova na tržištu), oko 40% se koristi za lečenje raka. Međutim većina njih se često koriste u kombinaciji sa tradicionalnom terapijom.[4]
Prednosti[uredi | uredi izvor]
Glavne prednosti biosimilarnih lekova su:
- Manji troškove proizvodnje ovih lekova (za 60% do 80%), pre svega zbog nižih troškova istraživanja.
- Niža cena biosimilarnih lekova na tržištu koja je prema nekim projekcijama 20% do 30% niža u odnosu na cenu originalnih bioloških lekova.
- Manji troškovi lečenja koje pokriva socijalno osiguranje.
Problemi[uredi | uredi izvor]
Na kvalitet biosimilara utiču brojni faktori među kojima su najznačajniji:
- Kvalitet - ili metode prečišćavanja i analize dobijene belančevine.
- Princip dejstva biosimilara, i to ne samo na početku upotrebe već i za dve-tri godine
- Bezbednost leka. U ovom trenutku i EMEA i FDA kažu da je dovoljno 12 meseci istraživanja za registraciju biosimilara, što je neobično, prema mišljenju slovenačkog profesora dr Tadej Batelino, „jer većina lekara smatra da je dobro imati podatke o bezbednosti dobijene dužim praćenjem... i navodi primer...kada je u SAD više od 80 osoba umrlo od upotrebe biosimilara heparina, jer su šećeri na kraju lanca bili drugačiji”.[2]
Regulativa[uredi | uredi izvor]
U Evropskoj uniji lekovi se registruju centralizovanom procedurom, dok o registraciji biosimilara odlučuje pojedinačno svaka država članica. Nijedna država članica Evropskoj uniji do sada nije odlučila da dozvoli automatsku supstituciju originala biosimilarom.
Kada se radi o biosimilarima veoma je važno, istaći da je za sada regulisano i zakonom, da se mora tačno reći da je u pitanju drugi lek. Prema tome biosimilar, ne sme imati isto ime kao originalni biološki lek, već mora da ima svoje lično ime, koje ga potpuno razlikuje i odvaja od bilo kog originala, i prema kome će se vršiti farmakovigilanca.
Elementi zakonske regulative u R. Srbiji[uredi | uredi izvor]
Pravilnik o sadržaju zahteva i dokumentacije, kao i načinu dobijanja dozvole za stavljanje leka u promet ( "Službeni glasnik RS ", br. 30/2012) navodi u sledeća dva člana proceduru za registruju biosimilara:
- Član 23.
Podaci za biološki sličan lek odnose se na sažetak podataka (do pet strana), sa osnovama i dokazima koji potvrđuju da je lek za koji je podnet zahtev biološki sli čan lek (biosimilar) i obuhvataju podatke o biološki sličnom leku, koji se odnose na aktivnu supstancu, polazni materijal i proizvodni proces.
- Član 69.
Biološk sličan lek je lek biološkog porekla slčan referentnom leku biološkog porekla koji ne ispunjava uslove za generički lek u odnosu na razlike u sirovinama i razlike u procesima izrade tog biološki sličnog leka i referentnog leka biološkog porekla.
Uz zahtev za izdavanje dozvole za biološki sličan lek iz stava 1. ovog člana predlagač dostavlja dokumentaciju propisanu .... kao i dokaz da je taj lek dobio dozvolu u EU po centralizovanom postupku.
Zbog razli čitosti bioloških lekova, pored dokumentacije iz stava 2. ovog člana, na zahtev Agencije dostavljaju se dodatni toksikološki, drugi Predklinički i odgovarajući klinički podaci, na osnovu odgovarajućih naučnih saznanja.
U slučaju kada referentne biološki lek ima više od jedne indikacije, efikasnost i bezbednost biološki sličnog leka mora biti obrazložena, ili ako je potrebno, dokazana posebno, za svaku navedenu indikaciju.
Suprotstavljeni stavovovi[uredi | uredi izvor]
Pošto biosimilarni lekovi nisu napravljeni da budu skupi, glavna prednost povezana sa njihovom upotrebom je smanjenje troškova lečenja. Po nekim procenama, njihova primena bi samo SAD „spasila” 250 milijardi $ tokom naredne decenije, i to je dobrobit za sve, pod uslovom da biosimilari funkcionišu na isti način kao i skuplji lekovi, a da li je to baš tako? Ova postavka je veoma kontroverzna jer stavlja lekara, koji propisuje lek, pred dilemu da li i u svakom pojedinačnom slučaju da se opredeli za originalni proizvod - ekskluzivno u interesu zdravlja pacijenta - ili da ga zameni u potpunosti ili delimično sa biosimilarnim lekom i tako zdravstvenom fondu ili pojedincu uštedi dosta novca?
Ovo pitanje postaje još složenije, kao jedan od etičkih i pravnih problema, s obzirom da u skladu sa principom ekstrapolacije kliničkih podataka postoji opasnost da biosimilarni lek ne može da garantuje isti efikasnost u svim terapeutskim indikacijama i jer u sebi krije potencijalni rizik da naruši bezbednost bolesnika.[2]
Pitanje je posebno kontroverzno u pogledu biosimilarnih monoklonalnih antitela. Naime to proističe i iz činjenice da, proizvodnja ovih vrlo složenih lekova i visoka proizvodna tehnologija još nije u potpunosti definisana, što onemogućava da se nedvosmisleno klinički na krajnje adekvatan način proceni krajnji ishod, iako se za biosimilarna monoklonalna antitela nudi garancija da su dovoljno efikasna i bezbedna.[5][6]
Ali u svemu ovome postoji i druga strana, zašto farmaceutske kompanije ulažu umesto u biološke u biosimilare jer misle da mogu tako zadržati svoje patente znatno duže. Takođe pošto se biološki lekovi prave od živih ćelija, farmaceutskim kompanijama je potrebno mnogo više truda i novaca da dokažu Federalnim agencijama za lekove da su ovi lekovi bezbedni i efikasni, za razliku od bisimilara, za čija istraživanja se koriste već postojeće proverene i jeftinije tehnologije.
Molekularne strukture malih molekula lekova su tačno navedena. Čak i mala promena u malim molekulama... mogla bi radikalno da promeni svoju funkciju u telu. Pošto su biološki lekov stvorile žive ćelije (greškama sklone) i znatno složenije, generičke verzije lekova su samo „sličane” originalnom leku - jer mogu imati male varijacije u svojoj strukturi, što zahtevaju višu procenu da ne bi došlo do promena u dejstvu leka u telu. Prema tome „ako ne možemo odrediti oblik originalnog leka, ne možemo navesti ni oblik generičkih verzija”.[7]
Imajući u vidu navedeno u suprotstavljenim stavovima, većina lekara ipak još uvek daje prednost inovativnim biološkim lekovima, jer oni iza sebe imaju mnogo istraživanja i publikacija koje govore o njihovoj efikasnosti i bezbednosti.
| „ | Kada se lekar razmišlja koji, na primer, hormon rasta da propiše, on ima na raspolaganju dovoljno kliničkih podataka, što je osnovna razlika između inovativnog biološkog leka i njegovog biosimilara.[2] | ” |
Istorijat[uredi | uredi izvor]
Sandoz je imao pionirsku ulogu u razvoju biosimilara - na početku 2006. godine. On je pored strogih propisa prvo dobio odobrenje za registraciju Omnitropa®, prvog generičkog hormona rasta, od Evropske agencije za lekove (EMEA), a potom i odobrenje za primenu leka od strane Američke agencije za hranu i lekove nekoliko godina kasnije.
Potom je sledio Sandozov Binocrit® (eritropoetin) koji je bio prvi stimulator eritropoeze koji je takođe prošavši proceduru Evropske agencije za lekove (EMEA) za biološke i slične lekova, dobio registraciju za upotrebu 2007. godini.
Višedecenijsko iskustvo u biotehnologiji, u globalnim razvojnim centrima širom sveta, uticao je na dalji razvoj proizvodnu mrežu biosimilara, na šta svavako utiče i na neprevaziđeni ugled i brigo o kvalitetu inovacija i proizvodnju ovih lekova. U tom smislu treba praviti jasnu razliku između eminentnih farmaceutskih kuća i većine drugih proizvođača generičkih lekova.
Sve brži napredak osnovnih biomedicinskih istraživanja, veća dostupnost i niža cena biotehnologija uz stalnu pojavu novih inovacija, usloviće i sve češću primenu biološki sličnih, amaterijalno isplativijih, lekova u budućnosti.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Blanchard, A., Helene D'Iorio and Robert Ford. "What you need to know to succeed: Key trends in Canada's biotech industry " Insights, spring 2010
- ^ a b v g d đ e ž z Batelino, Tadej. „Biosimilari – sličnosti i razlike”. Magazine White – broj 44. Pristupljeno 11. 4. 2017.
- ^ a b v Stamenković, Miodrag. „Specifi č nosti dokumentacije dokumentacije o kvalitetu kvalitetu biološk bioloških lekova i vakcina” (PDF). Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije. Arhivirano iz originala (PDF) 05. 07. 2016. g. Pristupljeno 10. 4. 2017.
- ^ a b Martinella, Vera. „Sì ai farmaci biosimilari, ma con precise garanzie”. Pristupljeno 10. 4. 2017.
- ^ Lazio, Aiom: biosimilari risorsa contro spending review[1] (jezik: italijanski)
- ^ Aiom su biosimilari: sì a risparmio ma vanno chiariti i dubbi [2] (jezik: italijanski)
- ^ Ossola, Alexandra. „What Is A Biosimilar Drug? Here’s why you’ll be seeing that word a lot in the future”. 2016. Popular Science. Pristupljeno 10. 4. 2017.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Pravilnik o sadržaju zahteva i dokumentacije, kao i na činu dobijanja dozvole za stavljanje leka u promet ("Službeni glasnik RS", br. 30/2012)
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Biosimilar Drugs: FAQ (jezik: engleski)
- Biosimilari – sličnosti i razlike - Magazine White – broj 44
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
