Bitka kod Tasafaronge

Bitka kod Tasafaronge
Deo Gvadalkanalske kapanje
Krstarica Mineapolis nakon pogotka torpeda, u bazi na ostrvu Tulagi, 1. decembar 1942.
Vreme 30. novembar 1942. Mesto Tasafaronga - Gvadalkanal Ishod Japanska pobeda
Sukobljene strane
SAD	Japan
Komandanti i vođe
Karleton Rajt	Raizo Tanaka
Jačina
4 teške krstrice 1 laka krstarica 6 razarača	8 razarača
Žrtve i gubici
1 teške krstrice potopljena 3 teške krstrice teško oštećene 395 poginulih	1 razarač potopljen 197 poginulih

Bitka kod Tasafaronge je ponegde upisana i kao Četvrta bitka kod ostrva Savo ili, u japanskim izvorima kao Bitka kod Lunga Pointa (Japanski: ルンガ沖夜戦).

To je bila mornarička bitka između snaga Sjedinjenih Američkih Država i Japana koja se desila 30. novembra 1942. godine. Ta bitka je ujedno bila i poslednja u seriji mornaričkih bitaka tokom šesto-mesečne Gvadalkanalske kampanje. Bitka se odigrala u prolazu između ostrva Gvadalkanal i ostva Savo, i nazvana je prema Tasafarongi na Gvadalkanalu, koja je bila mesto za iskrcavanje japanskih zaliha za Gvadalkanal a ujedno i krajnje odredište japanskih razarača angažovanih u toj borbi.

Uvod

Nakon katastrofe u novembarskoj transportnoj operaciji, japanska komanda je uvidela da ne može da povrati Gvadalkanal. Ostala je mogućnost da neprijatelj plati što skuplje njegovo osvajanje. Dopremanje hrane, municije i drugih potreba umornim japanskim vojnicima, palo je ponovo na teret razarača „tokio ekspresa“. Japanskim razaračima je komandovao kontraadmiral Raizo Tanaka. Nakon gubitka transportih brodova, on se trudio da održi takav režim isporuke, kako bi vojska na ostrvu dobila što više pojačanja i rezerve, na koje inače nije mogla da računa.

Američke pripreme

Da bi sprečio nova japanska snabdevanja razaračima, admiral Vilijam Helsi naređuje da se prekine komunikaciona linija između ostrva Šortlend i rta Esperans. Nakon novembarskih borbi kod Gvadalkanala, admiral Helsi se osećao dovoljno snažnim da formira izviđačko-udarnu grupu koja treba da izvrši taj zadatak. Pretpostavljalo se da će ta grupa da pronađe i uništi protivnika pre nego što on dođe do Gvadalkanala. Približno 20. novembra 1942. godine je formirana grupa TF-67 (Task Force 67), u čijem sastavu su bile 4 teške krstarice - Mineapolis, Pensakola, Nju Orleans i Nortempton, 1 laka krstarica - Honolulu i 4 razarača - Flečer, Drejton, Mauri i Perkins. Za komandanta grupe postavljen je kontraadmiral Tomas Kinkejd, no svega tri dana kasnije on predaje komandu kontraadmiralu Rajtu, i odlazi za Dač Harbor da preuzme komandu nad tamošnjim američkim snagama. Karleton Rajt se nadao da ima vremena za obuku svoje grupe. Međutim, 29. novembra 1942. godine admiral Helsi mu naređuje da sa grupom TF-67 presretne i uništi dolazeći „tokio ekspes“. Tokom 30. novembra Helsi dobija nove izveštaje od izviđačkih aviona i uverava se da Japanci ne planiraju ništa bitno. Tanaka je vodio svega 8 razarača i jedva da je zaslužio pažnju američke flote. Da se vrate brodovi konta-admirala Rajta već je bilo kasno, a na neki način i nelogično.

Torpeda protiv topova

Oko 23:00 30. novembra 1942. godine Tanaka vodi brodove skoro tačno na jug, zaobilazeći ostrvo Savo sa zapada. Među brodovima samo su dva razarača bila „dežurna“ i spremna za borbu. Ostali su bili puni vojnika i tovara robe. U 23:05 brodovi smanjuju brzinu na 12 čvora i posade se pripremaju da spuste čamce sa desantom i paketima robe. Blizu rta Esperans kolona skreće na jugoistok, prateći obrise obale.

Za vreme puta od Espiritu Santo do Gvadalkanala, Rajt je proučio sastav protivničke grupe. On deli svoj sastav na dva odreda: prvi čine 4 razarača (Flečer sa radarom, Drejton, Mauri i Perkins), a drugi 5 krstarica (Mineapolis, Pensakola, Nju Orleans, Nortempton i Honolulu) i 2 razarača (Lamson i Lardner) koji su se upravo vratili sa eskortovanja i pridružili grupi. U 23:00 američka kolona predvođena odredom razarača plovi na zapad. Još dok se nalazio u moreuzu Slot, Rajt traži od baze na ostrvu Tulagi avion za korekturu, ali od toga nije bilo ništa. Američki istoričari govore o „lošim vremenskim uslovima“, međutim iznad moreuza je bila lepa i mirna noć. U 23:06 Flečer uspostavlja radarski kontakt sa neprijateljem i traži dozvolu za torpedni napad. Odobrenje je došlo nakon minut, no japanski razarači već su odmakli, tako da plotun od blizu 20 torpeda sa američkih razarača nije naneo nikakvu štetu.

U 23:21 osmatrači na zastavnom brodu Naganami su primetili dva traga od torpeda i Tanaka uviđa da su njegovi brodovi upali u klopku. On naređuje razaračima-transporterima da koliko god mogu brzo da se pripreme za borbu. Minut i po kasnije američki brodovi otvaraju vatru iz topova. i na taj način otkrivaju svoju poziciju. Projekrili su počeli da padaju sve bliže japanskim razaračima i stoga kapetan razarača Takanami odlučuje da žrtvuje svoj brod, kako bi spasio ostale brodove sa desantom. Brzo izlazi iz „senke“ obale i pojavljuje se kao najjasnija meta na američkim radarima. Kapetan narećuje da se dopunski demaskira brod, tako što će da se otvori paljba iz topova.

Pomorska karta bitke kod Tasafaronfe

Već nakon prvih plotuna, američki brodovi koncentrišu svu vatru na razarač Takanami. Za nekoliko minuta brod je dobio više desetina pogodaka i eksplodira. Ni jedan član posade na Takanamiju nije se spasio. Međutim pre nego što je potopljen, brod je spustio u vodu čamce sa pojačanjem za ostrvo. Dok su Amerikanci uništavali usamljeni Takanami, Tanaka identifikuje protivničke brodove po bljesku iz topova 203 mm. Sledeći njegove instrukcije Naganami skreće za 180 stepeni, pritom ispaljuje torpednu salvu. Osatali razarači prate manevar svog zastavnog broda i takođe ispaljuju torpeda. U 23:27 50 japanskih „dugih koplja“ su dostigla do kolone američkih krstarica i započinju uništavanje. Ujedno to je i kraj bitke, koja je bila najkraća pomorska bitka u sklopu borbe za Gvadalkanal.

Krstaricu Mineapolis pogađa jedno torpedo koje otkida 18 metara prednjeg dela, krstarica Nju Orleans skreće nadesno kako se ne bi sudarila sa zastavnim brodom i pogađa je torpedo u prednji artiljerijski magacin. Krstarica se prepolovila na dva dela, no ostala je na vodi i čak se kretala. Kasnije se posada hvalila, kako je to jedini brod koji se sudario sam sa sobom - pramac je odleteo u vazduh i pao na krmu. Pensakola skreće ulevo i dobija torpedo u bok, usled čega se pali rezervoar nafte i uskoro je ceo brod u plamenu. Iz stroja ispada električni sistem i topovi su ućutali. Na krstarici Honolulu su uvideli prisustvo nevidljive opasnosti i svoj brod kriju iza goruće Pensakole. To je ostao jedini veliki brod admirala Rajta koji je izbedao torpedni pogodak. Poslednji brod u američkoj koloni, krstarica Nortempton dobija dva torpeda, najverovatnije ispaljenih sa razarača Ojašio. U 23:47 eksplodiralo je poslednje japansko torpedo i ono je označilo zvaničan kraj bitke. Američke krstarice su još neko vreme pucale na brodove za koje nisu znali da su to u stvari američki razarači koji su se našli na pogrešnom mestu. Pored toga na američkim razaračima, usled konfuzije, nisu odmah videli ni signal za opoziv.

Sutradan, krstarica Nortempton tone. Ostali američki brodovi su uspeli da dođu do ostrva Tulagi. Remontovani su i vraćeni u stroj: avgusta 1943. krstarica Nju Orleans, septembra 1943. krstarica Mineapolis i u novembru 1943. krstarica Pensakola.

U narednih nekoliko dana, Tanaka vrši drugi i treći pokušaj snabdevanja Gvadalkanala. Međutim, napadi američkih aviona i torpednih čamaca su bili toliko uspešni da je svega oko 300 plovećih diskova sa zalihama stiglo do japanskih trupa. Kao rezultat toga što su bili odsečeni od hrane i medicinske opreme, gladovanje i malarija su uzeli veliki danak u 17. armiji generala Hijakutake.

Tanaka

Tasafaronga je postala sinonim za uništenje mnogo jačeg neprijetelja. Primućstvo kontraadmirala Rajta bilo je višestruko. On je imao više brodova, više teških topova, više torpednih aparata i radare, no pobedio je Tanaka. Početkom januara 1943. godine, komandant „tokio ekspresa“ je vraćen u Japan i postavljen na štabnoj dužnosti. Po tajnom programu za spasavanje elite, koji je funkcionisao bez zastoja, Tanaka je dočekao kapitulaciju Japana u jednoj burmanskoj bazi. On je živeo dugo nakon rata, mada zaboravljen, kao i svi admirali kombinovane flote koji su preživeli rat. Ipak on je ostao jedini nepobeđeni japanski admiral tokom celog rata na Pacifiku.

Beleške

Reference

Literatura

• Braun, Dejvid (1990). 'Gubici ratnih brodova u Drugom svetskom ratu'. Naval Institute Press. ISBN 978-1-55750-914-7. 
• Braun, Herbert C. (2000). 'Pakao Tasafaronge'. Ancient Mariners Pr. ISBN 978-0-9700721-4-6. 
• Krenšo, Rasel S., Junior (1995). 'Bitka kod Tasafaronge'. Nautical & Aviation Publishing Company of Ame. ISBN 978-1-877853-37-1. 
• D'Albas, Andrieu (1965). 'Smrt jedne mornarice: Japanske mornaričke akcije u Drugom svetskom ratu'. Devin-Adair Pub. ISBN 978-0-8159-5302-9. 
• Dul, Pol S. (1978). 'Borbena istorija Japanske carske mornarice, 1941-1945'. Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-097-6. 
• Frenk, Ričard B. (1990). 'Gvadalkanal : The Definitive Account of the Landmark Battle'. Penguin Group. ISBN 978-0-14-016561-6. 
• Hara, Tameiči (1961). 'Kapetan japanskog razarača'. Ballantine Books. ISBN 978-0-345-27894-4. 
• Kilpatrik, C. V (1987). 'Noćne mornaričke bitke na Solomonina'. Exposition Press. ISBN 978-0-682-40333-7. 
• Makgi, Vilijam L. (2002). 'Solomonska kampanja, 1942-1943: Od Gvadalkanala do Bugenvila--Preokret rata na Pacifiku, Knjiga 2 (Amfibijske operacija na Južnom Pacifiku tokom Drugog svetskog rata)'. BMC Publications. ISBN 978-0-9701678-7-3. 
• Morison, Semjuel Eliot (1958). „Poglavlje 13”. 'Borba za Gvadkanal, Avgust 1942 – Februar 1943, Istorija američkih mornaričkih operacija u Drugom svetskom ratu - knjiga 5'. Little, Brown and Company. ISBN 978-0-316-58305-3. 

Spoljašnje veze

• Bitka kod Tasafaronge
• WW2DB: Gvadalkanalska kampanja