Bitka kod Famara
| Bitka kod Famara | |||||
|---|---|---|---|---|---|
 bitka kod Famara | |||||
| |||||
| Sukobljene strane | |||||
| Prva francuska republika |
Habzburška monarhija Hanover Velika Britanija | ||||
| Komandanti i vođe | |||||
| Fransoa Lamarš |
princ Josijas od Saks-Koburg-Salfelda Žozef Ferari princ Frederik, vojvoda od Jorka i Albanije | ||||
| Jačina | |||||
| 27 000 | 53 000 | ||||
| Žrtve i gubici | |||||
|
3 000 ubijenih i ranjenih 300 zarobljenih 17 izgubljenih topova 14 vagona municije 3 izgubljene zastave | oko 1 100 ubijenih i ranjenih | ||||
Bitka kod Famara vodila se 23. maja 1793. godine tokom Flandrijske kampanje u Ratu prve koalicije. Saveznička austrijska, hanoverijanska i britanska vojska pod princom Josijasom od Saks-Koburg-Salfelda porazila je francusku Severnu armiju koju je predvodio Fransoa Žozef Drout de Lamarš. Akcija se odigrala u blizini sela Famar, u severnoj Francuskoj, pet kilometara južno od Valansjena.
Pozadina[uredi | uredi izvor]
U maju 1793. godine, nakon niza obrnutih reakcija, Francuska republikanska armija u Nižim zemljama bila je u očajnoj situaciji. Demoralisana nakon smrti svog bivšeg komandanta Augustina-Marija Pikota de Dampjera, bila je umorna i neorganizovana. Osim toga, dodatno su oslabili odredi iz svakog bataljona koji su učestvovali u pobuni u Vendeji. Iako su novi regruti bili mobilisani kao porez od 300.000, mnogi od njih su dezertirali ili su inače bili nesposobni za službu. Novi privremeni komandant, Lamarš, je shvatio da je sve što se može uraditi u ovom trenutku da se povuče u utvrđeni kamp u Famaru i tvrđavi Valansjen.
Saveznici, pod Koburgom, su prešli u opsadu Valansjena, ali su prvo hteli da izbace Lamarša iz Famara, da pročiste put i spreče bilo kakvu intervenciju Francuza. Koburgove snage su malo pre toga uvećane pristiglim anglo-hanoverskim kontingentom kojim je komandovao dvadesetšestogodišnji Frederik, vojvoda od Jorka; odlučeno je da će oni predvoditi glavni napad. Ovo je možda iznenađujuće, jer bi za mnoge britanske trupe to bio prvi pokušaj akcije protiv republikanske Francuske.
Logor u Famaru ležao je na grebenu, tri milje južno od Valansjena, a na istoku ga je graničila reka Ronele, čiji su mostovi i brane uništeni. Napad je osmislio austrijski planer Karl Mak fon Lajberih. Trebalo je da se sastoji od direktnih napada na istočnoj strani logora sa dve glavne kolone, podržane sa dva manja korpusa na oba boka. Sa druge strane Šelt Klerfajt je trebalo da započne uzastopni napad na utvrđeni kamp u Mont Onzan.[1]
Bitka[uredi | uredi izvor]
Prvu, glavnu kolonu od 16 bataljona i 18 eskadrila vodio je vojvoda od Jorka, a ona je uključivala brigadu britanske garde pod Gerardom Lejkom, koja je već videla akciju u Raizmeju 8. maja. Mekova uputstva su bila da Jork pređe Ronele mostovima u okolini Artrea, a zatim da napadne logor svojim desnim bokom. Drugim rečima, do napada na francuski logor nije se očekivao nikakav otpor.
Austrijanac, feldcojgmajster Žozef de Ferari komandovao je drugom glavnom kolonom (12 bataljona, 12 eskadrila), koja je uključivala Aberkrombijevu brigadu britanskog 14. i 53. pešadijskog puka. To je bio napad iz sela Sultan protiv ukopavanja na istočnoj obali Ronele. Feldmaršal-poručnik Nikolaus Koloredo-Mels vodio je Prvu malu kolonu protiv severoistočne strane Valansjena, dok je general-major Rudolf Riter fon Oto predvodio Drugu malu kolonu, preteći Le Kesnoju.[2][3]
Nešto nakon 2 sata ujutro, kolona se pomerila sa tačke okupljanja dve milje iza Artrea, ali je gusta magla usporila njihov napredak, a do Ronela je stigla tek u 7. Jorka su pratili i Mak i šef Koburgovog štaba Hohenlohe, koji je Koburg poslao da osigura da neprovereni Jork nije učinio ništa prebrzo.[4] Kada se magla podigla, otkrili su da je njihov prelaz prepun neprijateljske pešadije i artiljerije, koja je odmah otvorila vatru. Mak je bio ranjen odmah na početku akcije, tako da je neprovereni vojvoda od Jorka ostavljen da sam odluči o sledećem toku akcije. Njegova odluka je bila da okrene i krene u kontra-marš prema Marešu, udaljenom dve milje ka jugoistoku, ostavljajući neke austrijske puške i trupe koje su se već angažovale da skrenu pažnju Francuza. Pregazivši potok nesuprotstavljena, laka Jorkova konjica se spustila niz greben prema jugu sela kako bi ispitala francuski bok prema Kerenajngu.[5] Nažalost, bilo je nekoliko kašnjenja i zagušenja na Marešu, tako da je već bilo tri popodne pre nego što je izašao iz sela, što je dalo Francuzima dovoljno vremena da se okrenu i suoče sa pretnjom, a oko pet popodne je stigao do Kerenajnga, pomalo kružnom putanjom. Međutim, britanska konjica se pomerila iza nezaštićenih leđa otvorenih francuskih redova, a njihova leva patrola se protezala gotovo do same opatije Fontanel, na zadnjem delu francuske pozicije. Saveznička konjica je imala određeni uspeh kada su ušli u otvorene redove preko klisure i srušili branioce, a francuska konjica je pokušala da vrati redute, ali su ih porazili.
U međuvremenu, dalje ka severu, Ferarijeva kolona upala je u dugi kanal na istočnom obalnom pojasu Famara i oterala Francuze nazad na zapad od Ronele. Ranije u toku dana je nekoliko eskadrila francuske konjice pretilo njegovom boku, pri čemu su ih napali hanoverijanski spasitelji i usmerili nakon teške borbe.[5]
Konačno je Jork bio spreman da započne svoj napad, ali je u tom trenutku oprezan Hohenlohe ušao i prigovorio kako su vojnici iscrpljeni i Jork je bio dužan da odloži napad do sledećeg jutra.[6][7]
Iako su Francuzi držali poziciju na severu, Lamarš je shvatio da mu preti opasnost da bude odsečen. Napustivši Feranda da brani Valansjen, tokom noći republikanci su se povukli prema Buhainu, Cezarovom polju i Palenkortu.[8] Sledećeg jutra, Jork je napao, ali Francuzi su već otišli. Koloredova kolona sa severa bila je prva koja je ušla u kamp.
Posledice[uredi | uredi izvor]
Klerfajt je takođe bio uspešan u svom napadu, iako je imao jači otpor u Mont Onzan.
Od 27.000 ljudi koji su bili angažovani, Francuzi su izgubili na svim poljima 3.000. Saveznici su zarobili 300 vojnika, 17 artiljerijskih komada, 14 vagona za municiju i tri zastave. Savezničke žrtve iznosile su 1.100, uglavnom Austrijanaca, od 53.000 raspoloživih vojnika. Mak je bio među ranjenicima. Hanoverski gubici su bili 22 poginulih i 61 ranjen.[9][10]
Nakon što je neutralisao Famarski kamp, Koburg je sada bio slobodan da započne opsadu Valansjena. Jork je ponovo dobio glavnu ulogu u komandovanju opsadom, uz podršku Ferarija.
Dana 27. maja, Lamarša je zamenio Adam Filipe.
Tokom borbe, 14. pešadijski puk, Zapadni jorkširski puk, napao je Francuze uz muziku Ça ira (Sve će biti u redu). Puku je kasnije dodeljena ova melodija kao vojna počast i pučki brzi marš.
Procena[uredi | uredi izvor]
Austrijska komanda je okrivila vojvodu od Jorka za neuspeh u hvatanju Lamarša, ali to osporavaju britanski istoričari kao što je Alfred Burn. Komandant koji… pati od rigidnog uma, uroniće ravno u more teškoća samo zato što mu je taj kurs predodređen. Ali fleksibilnost je jedan od važećih principa rata i jedna od glavnih vrlina generala… Vojvoda od Jorka je stoga nagrađen, a ne osuđen zbog odstupanja od prvog plana i zamenu za drugi.[4]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Officer of the Guards pp. 54
- ^ Smith 1998, str. 46
- ^ Burne 1949, str. 50
- ^ a b Burne 1949, str. 53
- ^ a b Officer of the Guards I pp. 50
- ^ Burne 1949, str. 53
- ^ Officer of the Guards I pp. 51
- ^ Phipps I pp. 181
- ^ Smith 1998, str. 46–47
- ^ Phipps I pp. 182
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Tačna i nepristrasna priča o ratu koju poiše oficir garde, London, 1796
- Smith, Digby (1998). The Greenhill Napoleonic wars data book. London: Greenhill Books. ISBN 978-1-85367-276-7. OCLC 37616149.
- Burne, Alfred (1949), The Noble Duke of York: The Military Life of Frederick Duke of York and Albany, London: Staples Press.
- Coutanceau, Michel Henri Marie (1903—08 5 Volumes), La Campagne de 1794 a l'Armée du Nord, Paris: Chapelot Proverite vrednost paramet(a)ra za datum:
|date=(pomoć). - Fortescue, Sir John (1918), British Campaigns in Flanders 1690-1794 (extracts from Volume 4 of A History of the British Army), London: Macmillan.
- Phipps, Ramsay Weston (1926), The Armies of the First French Republic and the Rise of the Marshals of Napoleon I, London: Oxford University Press.