Дезертерство

Из Википедије, слободне енциклопедије
Дезертер. Иља Рјепин, 1917.

Дезертерство особина војних обвезника и војника да избјегавају војне обавезе у рату или миру. Особа која се не повинује војним властима назива се дезертер или војни бјегунац. Разлози су углавном физичке (страх од смрти или рањавања) или моралне природе (неслагање са политиком стране за коју се војник треба борити, приговор савјести).

Етимологија[уреди]

Ријеч дезертер долази из француског déserteur, а изведена је из латинског deserere, што значи супротност (де) војној служби (серере), напуштање војне службе. Де је и у случају дезоријентације, дезинформације, депопулације... увијек префикс који негира значење појма који слиједи. Сервус, сервис је служба, војна, друштвена. Енглеска ријеч за пустињу desert, изведена из латинског dēsertum означава простор који не служи ничему, пусто мјесто. То је и често мјесто дезертера и оних који бјеже од свијета, монаха, пустињака, којима не одговарају постојеће друштвене околности.

Примјери дезертерства Срба из аустријске војске[уреди]

Антоније Орешковић је у 19. вијеку дезертирао из аустријске војске и побјегао у Београд. [1]

Адам Прибићевић је глумио лудило да избјегне службу у аустријској војсци. "Кад би из болнице отишли други болесници, једногодишњи добровољци и официри млађи, смејали смо се сити, ослободио се војске... Тада ми је дошао пријатељ наше породице Др. Ђуро Ђорђевић. Он ме је саветовао да се начиним луд, па ће ме послати у одељење за душевне болести. Ту је шеф један Јеврејин... Симулирао сам блесавост, то је најлакше, свако те се одмах окане... Отпуштен сам као неспособан, и дошао брату Светозару у Пешту." [2] "Тако смо дочекали пробој Солунског фронта, који је изазвао већа чуда од Христових: полуслепи су прогледали, разваљене ране су зарасле, сакати су одбацили штаке, хистерични престали мрдати раменима и трзати лице. Тако сам се уразумио и ја, на радост моје матере, рода и пријатеља.Шта смо могли чинити но ово, ако нисмо могли пребећи Србима или Русима? На овај начин слабили смо непријатеља. Србијанци су на ово друкчије гледали. Они су имали своју војску и мрзели све забушанте. Причали су ми знанци да нису волели слушати приче о нашем забушанству. Али, ови забушанти када би испало за руком да пребегну, уписивали су се у добровољце." [3]

Референце[уреди]

  1. Brlić, Ivan (1957). Jedan Brođanin, Tomo Skalica, putnik oko svijeta prije 100 godina. Zagreb. 
  2. Прибићевић, Адам (1981). Мој живот, pp. 55. 
  3. Прибићевић, Адам (1981). Исто дјело, pp. 63.