Bombardovanje Soluna 1916.
Bombardovanje Soluna 1916. bila je organizovana aktivnosi vojske centralnih sila, koja je sprovedena u više navrata u period od februara do maja 1916. godine iz cepelina, koji je spadao u veće vazduhoplove te vrste po veličini, klase „R”.[1] Zbog male dubine fronta, Solun, sa nalazio na samo 50 kilometara od prednje linije fronta, i neprijateljskim cepelinima je bilo lako da pod okriljem noći izvrše bombardovanje.
Preduslovi[uredi | uredi izvor]
Nakon sastanka Britanskog ratnog saveta 21. januara 1916. na kome je učestvovao i predsednik francuske vlade Aristid Brijan, odlučeno je da se održe i ojačaju savezničke trupe na Soluskom frontu i da se Solun pretvori u ofanzivnu bazu. Tada je rešeno i pitanje gde će biti upućena srpska vojska posle oporavka i reorganizacije na Krfu. Već sredinom aprila 1916, prve srpske trupe su iskrcane su na poluostvu Halkidiki nedaleko od Soluna kako bi se, u blizini manastira Hilandara koji je za srpske vojnike imao veliku simboličku vrednost, uvežbavale pred izlazak na prve linije fronta.[2]
Gomilanje vojske, koje je sledilo nakon albanske golgote, privuklo je pažnju vojske centralnih sila, koje su početkom 1916. godine prikupljale sve više informacija o gomilanju savezničkih trupa svih rodova. Tako je lučka varoš Solun, ubrzo postala, ne samo međunarodna, već i višekonfesionalna oblast na jugu Balkanskog poluostrva, i kao takva strateški cilj za bombardovanje os strane vojske centralnih sila.
Nakon ovih informacija u zimu i proleće 1916. sve više su se kretali cepelini Nemačke vojske od Banata preko moravske i vardarske doline do novog fronta kraj Soluna.
Mornaričko cepelinska baza u Temišvaru[uredi | uredi izvor]
Radi što boljeg uočavanja kretanja i ometanja neprijateljskih aeroplana, Nemci su u Velikom ratu imali mornaričku cepelinsku bazu koja je bila smeštena u Temišvaru, koji je vekovima bio u sastavu Austrougarske monarhije, kao jedne od pripadnica vojske centralnih sila u ratu.
Baza je bila tako opremljena da se u njoj proizvodio i neophodni vodonik za punjenje cepelina, prostim razdvajanjem vode na dva osnovna elementa kiseonik i vodonik.
Kako Nemci i Austrijanci nisu smatrali da u Kraljevini Srbiji ima ikakvih objekata koje valja bombardovati iz vazduha velikim cepelinima, iz temišvarske baze cepelini su leteli samo nekoliko puta i vršili izviđanja, sve do sloma srpske države.
U ovoj bazi je bio je stacioniran i jedan od velikih cepelina napunjenih vodonikom, sa oznakom L. Z. 85, koji je spadao u veće po veličini, klase „R”. Dužina mu je bila 198 m, imao je dve gondole, četiri motora sa maksimalnom brzinom leta od 103 kilometra na čas. Bio je naoružan sa pet mitraljeza, i više od jedne tone bombi, dok je posadu činilo 19 osoba.
Kazneni pohodi cepelina na Solun[uredi | uredi izvor]
Pod okriljem noći u prvoj polovini 1916. odigralo se nekoliko bombardovanja Soluna:
Prvo bombardovanje — obavljeno je između 31. januara i 1. februara 1916. godine,
Drugo bombardovanje — odigralo se mesec i po dana docnije u noći između 17. i 18. mart.
Treće bombardovanje — obavljeno je 4. na 5. maj 1916. ovoga puta neuspešno, jer se završilo rušenjem cepelina.
- Obaranje cepelina 5. maja 1916.
Tokom trećeg bombardovanja Soluna, britanski artiljerci su bili pripravni i na vreme su otvorili šrapnelsku vatru sa ratne lađe „Agamemnon”. Šrapneli su oštetili motore cepelina L. Z. 85 i on je nakon gubitka visine ubrzo pao na zemlju.
Posada je bila dovoljno pribrana i na vreme je sve avio-bombe koje je imala i dalje u sebi (sa 1.350 kg eksploziva) bacila u more oko ušća Vardara. Manji deo cepelinskih bombi koje nisu pale u more, a preživele su pad i požar cepelina, kasnije su pronalazili i deaktivirali srpski veterani, koji su to uradili potpuno smireno i bez straha što je saveznike zadivilo.
Nakon prinudnog sletanja u rit delte Vardara posada je odmah potpalila cepelin kako ga saveznici ne bi mogli zapleniti.
Akcija zarobljavanja posade cepelina[uredi | uredi izvor]
Nakon što se 5. maja 1916. razdanilo odmah su krenule savezničke potere da se posada cepelina zarobi, ukoliko je preživela pad. Od srpskih jedinica, koje su krenule u tu hajku, bio je i Treći kombinovani puk u čijem je sastavu tada bila i solunska đačka četa, koju je činio razred maturanata rođenih 1896.
Glavni posao nalaženja i zarobljavanja posade cepelina obavio je brzo, efikasno i bez neke velike muke, vojvoda Jovan Babunski (1875—1920) sa svojom četničkom jedinicom. Srpski vojnici su posadu našli 6. maja u ritu u kome su hteli da na proletnjem suncu pokušaju da osuše vlažnu odeću. Uhvaćene Nemce vojvoda Babunski je predao obližnjoj francuskoj konjici koja je takođe bila u poteri.
Toga dana, 6. maja 1916, već po podne su vojska Antante i varošani Soluna uveliko su saznali šta se desilo i ko je zarobio posadu palog cepelina. Francuzi su još jednom bili oduševljeni brzinom vojvode Babunskog, koji je od njih, zbog tog i još drugih podviga primio, 14. februara 1918, Orden Legije časti petog stepena (viteškog) i to upravo od Kancelarije državnih ordena Francuske. Orden mu je, pred celim strojem pokraj Prespe, na junačka prsa stavio đeneral A. Gijom (1863—1940).[1]
Jedini Nemac iz posade koji je ipak uspeo da se vrati u svoj sastav bio je komandant cepelina kapetan korvete Peter Štraser (1876—1918).
Ostaci cepelina[uredi | uredi izvor]
Aluminijumski veliki kostur oborenog cepelina, koji su jedno vrem čuvali srpski vojnici na mestu gde je uništen, kasnije su prebačeni na kej pored Bele kule u Solunu.
I vojnici i građani su dolazili da vide uživo propalu grdosiju koja ih je prethodnih meseci bombardovala. Sačuvana zastava L. Z. 85, koja se vijorila na krmi i preživela požar, danas se nalazi u Ratnom muzeju u Parizu, dok je jednu od njegove četiri potisne elise uzeo kao trofej admiral H. Fajler (1864–1934) komandant „Agamemnona” i držao je na zidu u svojoj kajuti. Od aluminijumskog lima i raznih profila vojnici su pravili različite suvenire povezane sa tim događajem, a bilo je zanimljivih platnenih maramica sa odštampanim crtežom krhotine i kraćim tekstom...[1]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v Knežević Đ, Kosta. „Bombardovanje Soluna 1916.”. Kosta Đ. Knežević Bombardovanje Soluna 1916. Politika onlajn 15.12.2018. Pristupljeno 17. 12. 2018.
- ^ Ežen Gaskojn, Srpske pobede u 1916. (na francuskom), izd. Bosar, Pariz, 1919
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Let u nepoznato U: Grom nad Sofijom — Politikin zabavnik Broj: 3320 25. 9. 2015.