Солун

Из Википедије, слободне енциклопедије
Солун
Θεσσαλονίκη
Overlooking modern Thessaloniki seafront from Old Town 2006.jpg
Поглед на обалу Солуна
Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Грчка
Становништво
Становништво
 — 2011. 315.196[1]
 — густина 15.596,26/км2
Агломерација 1.104.766
Географске карактеристике
Координате 40°38′00″ СГШ; 22°57′00″ ИГД / 40.633333° СГШ; 22.95° ИГД / 40.633333; 22.95Координате: 40°38′00″ СГШ; 22°57′00″ ИГД / 40.633333° СГШ; 22.95° ИГД / 40.633333; 22.95
Временска зона UTC+2 (EET), лети UTC+3 (EEST)
Површина 20,85 км2
Солун на мапи Грчке
Солун
Солун
Остали подаци
Градоначелник Јанис Бутарис
Поштански број 530–539, 54015–54655, 56404
Позивни број 2310
Веб-сајт
thessalonikicity.gr

Солун (грч. Θεσσαλονίκη [Thessaloníki — Тесалоники), други је по величини и значају град у Грчкој, после Атине. То је и главни град истоименог округа Солун и периферије Средишња Македонија. Солун је једна од најзначајнијих лука Балкана.

У управним границама града Солуна живи око 370 хиљада становника, али „Великом Солуну“ (шире градско подручје), који се састоји од 16 градских и приградских општина, живи 1.104.766 житеља или сваки други становник Периферије Средишња Македонија.

Гравитационо подручје града обухвата око 3-4 милиона становника северне Грчке. Град је познат као велика лука и сајамски центар. У граду се одржава и највеће бијенале грчке дијаспоре.

Назив града[уреди]

Оснивач Солуна је краљ Касандар 316. године п. н. е.[2]. Верује се да је град добио име по Тесалоники, супрузи Касандра и полусестри Александра Великог.

Име града на свим значајним језицима изведено је од грчког назива за град „Тесалоники“ (Thessaloniki). У језицима западне Европе град се најчешће назива „Салоника“, као варијанта скраћенице „Салоники“, коју употребљава месно становништво у свакодневном говору. У јужнословенским језицима преовлађује назив „Солун“, који је близак турској верзији „Селаник“.

Положај[уреди]

Град се налази на врху Солунског залива, дуж којег се пружа дужином од 20ак км. Западно од града пружа се тзв. Солунско поље, приморска равница близу ушћа Вардара у залив (17 km западно од града). Са других страна град је окружен брдима планине Хортиатис.

Клима[уреди]

Солун се налази у подручју измењене средоземне климе, захваљујћи отворености града и околине утицајима из унутрашњости Балкана. Због тога су зиме са негативним температурам и омањим количинама снега нормална појава, што је битно другачије од јужне Грчке и Атине. Мраз је такође честа појава зими. Лета су топла, али не жарка са ретким падавинама у виду јаких пљускова. Годишња количина падавина је 451 mm.

Месец Јан Феб Мар Апр Мај Јун Јул Авг Сеп Окт Нов Дец
Макс. [°C] 9 10 13 18 23 28 31 30 26 21 14 10
Мин. [°C] 1 2 5 7 12 16 18 18 15 11 6 2
Падавине (mm) 40 38 43 35 43 30 22 20 27 45 58 50
Највише темп. [°C] 20 22 25 31 36 39 42 39 36 32 27 26

Историја[уреди]

Оснивач Солуна је краљ Касандар 315. године п. н. е.. Вјерује се да је град добио име по Тесалоники, супрузи Касандара и полусестри Александра Великог. Њен отац Филип II Македонски ју је тако назвао у част побједе над Тесалијцима, а њено име и име града се могу превести као побједа над Тесалијцима (Θεσσαλοί + Νίκη).

По освајању града од стране Римљана 168. п. н. е., Солун је постао главни град једне римске провинције на веома важном државном путу Via Egnatia. За вријеме другог пута у Македонију Свети Апостол Павле проповједао је у мјесној синагоги, која је била главна за Јевреје тог рејона, и поставио је темеље хришћанском братству и цркви. Мјесни јеврејски рабини били незадовољни њиме, због чега су га протјерали из Солуна у град Бер. 379. године деобом цартсва на источни и западни део, град постаје главно седиште новообразоване провинције Илирикум у оквиру источног дела, касније Византије. Солун је био једно од најважнијих трговачких средишта у Византији, нарочито током владавине Комнина, а у њему су рођени Ћирило и Методије, а тешко страдао у раздобљу окупације под Крсташима (1204-46. г.).

По турским изворима, Солун су први пут заузели Турци 1393. године за време султана Бајазита. Као последица турског пораза против кана Тамерлана у Ангори 1402. године, прешао је град у посед Венеције. Турци су узели Солун по други пут, дефинитивно 1430. године у време султана Мурата II.[3]

Млечани су 1432. године купили град од Византинаца, али су га већ 1430. године када су га освојиле Османлије. Велики број сефарадских Јевреја се уселило у Солун, након што су протјерани из Шпаније 1492. године. Они су у раном 16. веку, били највећа религијска група у Солуну, а у 18, 19. и почетком 20. века су и даље били велики дио становништва Солуна. Солун је остао у Османском царству до 1912. године и Балканских ратова, након чега је додијељен Грчкој. За вријеме Првог свјетског рата Солун су окупирале енглеске и француске трупе, претворивши га у њихову најважнију војну базу у југоисточној Европи и недалеко од њега је успостављен Солунски фронт. 1917. године десио се велики пожар у граду, који је стари град од дрвених зграда потпуно уништио. После рата започела је обнова града по савременим начелима (ортогонална матрица, праве улице примерене ширине, паркови) и поштовање важних споменика града. Град је брзо растао 20их година услед досељавања много Грка, као избеглица из Мале Азије.

Културна историја Срба у Солуну[уреди]

Српски народ је опевао средњевековног витеза српског "боланог" Дојчила (Дојчина) из Солуна: "Разболе се војвода Дојчине/ У Солуну граду бијеломе/ Боловао за девет година/ По Солуна не зна за Дојчина..."[4] То је био војвода Војин Дојчиновић.[5]

По извештају француског генерала Мармона из 1807. године наводи се за Солун - "језик грчки и српски. У дистрикту је 200 села, 30.000 муслимана, 90.000 Хришћана. У вароши је 60 хиљада становника; две трећине муслимани, једна трећина Хришћани."[6]

Претплатник српске књиге у Београду 1827. године је трговац Тома Ласкаревић родом из Солуна.[7] Купио је 1831. године у Београду српску књигу Никола Местане, трговац родом из Солуна.[8] Он се јавља и 1827. године у истом својству. Вуков речник српски-немачки-латински речник прибавио је 1852. године у Одеси, Ставре Д. Давидовић из Солуна.

У Солуну је од 1893. године радила српска школа "Дом Науке" у тзв. Куфаловској махали. Школске 1896/1897. године ту је било под истим кровом потпуна основна школа и три разреда гимназије. Основну школу су заједно похађала мушка и женска деца, које су учила три учитеља. Школа је основана 1893. године, након годину дана раније тј. 1892. године поднетог захтева са 200 потписа Срба, грађана Солуна. Први "мутавелија" и директор те основне школе био је Димитрије Поповић родом из Охрида, који се школовао у Србији. Он је примио брачни пар учитеље Вука и Косару Ивановић. Директор Поповић је успео да организује основну школу комплетну, са четири разреда. Почетком 1897. године добијена је дозвола за отварање још једне основне школе у насељу "Вардар капији". Та школа је добила име "Дом просвете", за разлику од оне друге са гимназијом, која се звала "Дом науке".[9] Име су узета неутрална, да би се прикрио српски национални карактер који је сметао властима. Поднео је Поповић и захтев за отварање Гимназије у Солуну. Али Поповић умире 1894. године, а на његово место постављен је 16. септембра те године, Петар Костић професор и ректор Призренске богословије. Костић је успео да још те јесени у граду буду отворена прва два разреда гимназије, све под истим кровом. Кренуло се са првим разредом, који је похађало 15 ученика. Следеће 1895. године, отворен је други разред гимназије, а у првом је било већ 42 ученика. Предавачки кадар су чинили Милорад Ђукановић, Душан Поповић, Јован Бјеловучић (за француски језик), Исмаил Едиб (за турски језик). Ђукановић је у исто време био васпитач у интернату. Број предавача је из године у годину растао, а колегијум се мењао. У Солуну је дакле радила српска гимназија од 1894. године, и ту је 1896. године било 11 наставника. Дозвољено је јуна 1896. године отварање сада четири разреда гимназије. У гимназији је било тада 96 ученика, а у основној 77. Ученика је било само 31 из Солуна и околине, остали су били подаље - из Старе Србије и других крајева где Срби живе. Међу њима највише је било трговачке деце - њих 76. Школа са интернатом је смештена у три зграде, које се налазе близу једна другој.[10] Након затварања српске Више гимназије у Цариграду, школске 1899/1900. године, молили су Срби Солунци да се дозволи да у Солуну наша гимназија буде потпуна. Пред почетак школске 1901/1902. године то је одобрено, тако да је од тад седмогодишња српска гимназија. Октобра 1901. године настала је потреба за двојицом предавача, па су послати у Солун Јеротије Топаловић и Аранђел Јотић. Професор Илија Лалевић као и други предавачи, сарађује са школским листом и објављује мање радове 1902. године.[11] Хаџи Тошковић објављује краће лирске записе у "новој искри" 1900. године, такође и Велимир Рајић, 1903. године. Године 1901. августа директор Богдан Јанковић се вратио у Србију, а његово место заузима Ковачевић, који прелази из Битоља. Њен професор и директор Коста Ковачевић умро је 1903. године, после неколико месеци наставничког рада у њој. Био је по струци географ, рођен и школовао се у Београду. Од 1897. године напустио Другу београдску гимназију у отишао у Стару Србију, где је прво службовао у Скопљу. Ковачевића је заменио најстарији наставник Драгомир Обрадовић. Крајем школске 1901/1902. године одржан је матурски испит први пут. Свршени гимназијалци су након те школе могли да наставе школовање на Универзитету. Године 1902/1903. одобрено је одсуствовање наставницима Григорију хаџи Ташковићу и Пери Јанковићу. На њихова места су дошли професор Михајло Стојанчевић и Ђорђе Стајић суплент учитељ језика (до 1905). Стеван Антонијевић из Солуна 1913. године премештен у Нови Пазар. Српска гимназија у Солуну је била наводно затворена 1910. године. Литерарна ђачка дружина "Дојчин" основана у Солуну пре ослободилачких ратова.

У граду постоји хиландарски метох, мала импровизована српска црква посвећена Св. Сави у стамбеној згради, у улици Скамбинион, где се повремено одвијају богослужења. Ту је некад била црква задужбина српског краља Милутина. За време Солунског фронта 1916-1918. године град је попримио српски карактер, због великог броја Срба и њихових државних институција. На западном делу града је српско војничко гробље Зејтинлик са православном капелом. Ту је сахрањено 7441 српски војник, који је погинуо и пренет са територије целе Грчке. Царинарница I реда Краљевине СХС била је после Првог светског рата у Солуну. По међународном уговору, део солунске луке био је под српском - југословенском контролом и ту се извозила роба, за транспорт морским бродовима. У Солуну је 1934. године освештана зграда нове српске основне школе.

На почетку новог светског рата у Грчкој 22. априла 1941. године. Солун су окупирале немачке трупе и он ће бити у њиховим рукама до 30. октобра 1944. године. Током овог раздобља јеврејско становништво је уништено. После рата приступило се даљем осавремењавању града, које трајало неколико деценија. Међутим, 1978. године град је погодио тежак земљотрес, који направио највише штете на старим заштићеним зградама. Ти споменици су следећих година обнављани, а 1988. стављени су на листу Светске баштите УНЕСКОа. Све ово је крунисано 1997. године, када је град био Европски град културе.

Становништво[уреди]

Демографија
1991. 2001. 2011.
383.967 363.987 315.196[1]

Становништво града Солуна је паду током последњих пописа, али се оно премешта у предграђа, тако да градско подручје и даље расте. Данас 1.104.766 становника живи у тзв. Великом Солуну и то је друго по величини градско подручје Грчке, после Велике Атине. У последња три пописа кретање становништва било је следеће:

Година Становништво града Промена Становништво градског подручја
1981. г. 406.413 - -
1991. г. 383.967[12] -22.446/-5,52% -
2001. г. 363.987[12] -19.980/-5,20% 1.057.825[12]

Историјски гледано, етничка структура становништва Солуна се веома променила у последњих стотинак година. Најуочљивије је присуство великог броја јевреја Сефарда, који су још у 19. веку чинили половину становништва у граду. И после припајања града савремној Грчкој Јевреји су задржали сва права као и Грци, који је у граду било све више услед досељавања из мањих места, као и пребезима са турских подручја у Малој Азији и на Понту. 1944. године у току немачке окупације Грчке у Другом светском рату Јевреји су отерани у концентрационе логоре, где је већина (96% ) погубљена. Преживели су делом прешли у Израел.

Година Становништво града Број Јевреја Удео Јевреја
1842. г. 70.000 36.000 51%
1870. г. 90.000 50.000 56%
1902. г. 126.000 62.000 49%
1913. г. 157.889 61.439 39%
1943. г. - 50.000 -

Градске знаменитости[уреди]

Авионски снимак града
Галеријева Капија - остатак староримске владавине
Аристотелов трг је „срце“ Солуна

Иако је Солун савремени град великих булевара, правилних блокова и великих тгрова и паркова, град је сачувао многе грађевине из слове прошлости, посебно оне везане за староримско и византијско наслеђе. Град је такође богат музејима, галеријама и другим установама културе, од којих су неке наддржавног значаја.

Најважније градске знаменитости су:

  • Градски Археолошки музеј се сматра за један од најбољих у Европи. Налази се у близини познатог Белог Торња и на супротној страни од градског ватрогасног дома. Музеј поседује велику колекцију укључујући и невероватне драгоцености у виду гробнице оца Александра Велоког, Филипа Македонског, која је откривена у Вергини 1977. године. Друга драгоценост је из 3. века п. н. е. папирус Дервеније, једини нетакнути древни папирус нађен у Грчкој, који је откривен у гробници Дервеније. Друге просторије музеја садрже експонате који осликавају историју града још из праисторијских дана све до Римског периода, укључјући спектакуларне мозаике као и чаше из Хеленистичког доба.
  • Археолошко налазиште античке грчке тржнице у близини једног од градских аутобуских терминала, на Дикастерион тргу. Ова тржница је касније преуређена у римски форум на два нивоа. Форум је био срце античког града а открили су га радници шездесетих година. Најочуванији део форума је велико позориште, које се још увек користи за летње концерте.
  • Галеријева Капија.
  • Бела кула (грч.: Λευκός Πύργος Lefkos Pyrgos), најпознатији симбол града, је оригинално изграђена као део градских зидина. Она се налази на шеталишту поред мора, јужно од археолошког музеја.
  • Горњи град (грч.: Ano Poli) са сачуваним дрвеним кућама из Османског раздобља и остацима градских зидина из византијског раздобља.
  • Аристотелов трг је најважнији градски трг.
  • Црква Св. Димитрија је најпознатија црква у граду, а овај светац је заштитник града.
  • ОТЕ торањ је у средишту градског ЕКСПО центра.
  • Црква Св. Ђорђа је једна од најважнијих црква у граду, а црква је била намењена као Галеријев маузолеј, међутим цар на крају није тамо сахрањен већ у Феликс Ромулијани у Гамзиграду. староримског цара Галерија.
  • Црква Св. Софије је једна од најважнијих црква у граду, а изграђена у време ране Византије.
  • Црква Панагија је једна од најважнијих црква у граду, а изграђена у време Византије.
  • Градско морско шеталиште дуж Никис авеније.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 „Detailed census results 2011”. Приступљено 7. 5. 2015. 
  2. Мала школска енциклопедија. ISBN 978-86-331-2950-3. pp. 258
  3. "Босанска вила", Сарајево 1903. године
  4. Вук Ст. Караџић: "Народне српске пјесме...", Лајпциг 1823-1824. године
  5. Љубомир Ненадовић: "Дојчиновић Воин - спев у 6 песама", Земун 1861. године
  6. "Политика", Београд 1922. године
  7. Јован Поповић Стерија: "Невиност или Светислав и Милева", Будим 1827. године
  8. Милош Лазаревић: "Племенита и силна љубав", Будим 1831. године
  9. "Просветни гласник", Београд 1906. године
  10. "Просветни гласник", Београд 1897. године
  11. "Просветни гласник", Београд 1902. године
  12. 12,0 12,1 12,2 „Population of Greece”. General Secretariat Of National Statistical Service Of Greece. www.statistics.gr. 2001. Приступљено 02. 08. 2007. 

Извори[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]