Bosonogi

Boosonoga redovnica, na slici iz 18. veka

Bosonogi (lat. discalceati, neobuveni ili bosi) je naziv za neke verske zajednica u Rimokatoličkoj crkvi, čiji pripadnici ili uopšte ne nose cipele, ili to čine samo u nekom vremenskom periodu (od 1. maja do Vozdviženja Časnog Krsta), u manastirskom okruženju ili nose, đonove (od drveta, kože, užadi, slame) sa kaiševima ili drvene klompe. Bosonogi ne čine samostalan red, već predstavljaju samo najviši stepen asketskog života u raznim monaškim redovima, npr. među franjevcima, avgustincima, plaćenicima, kamaldulcima itd.

Praksa je zasnovana na Isusovom zahtevu koji je svojim učenicima zabranjivao da ne nose sa sobom razne potrepštine kao što su novac, košulje, cipele ili štapove za hodanje kada putuju. Kako je to navedeno u Jevanšenju po Mateju (10:10)...„Ni torba za put, ni dva kaputa, ni sandale, ni štap“.

Prvi su ovaj običaj praktikovali bosonogi franjevački opservanti, sledbenici Svetog Petra Alkantrijskog, koji su živeli 1540. godine u Plasenciji u Španiji i potom se odatle u 16. veku proširili u Italiju, posebno u Napulj.

Ova vrsta asketske prakse bila je široko rasprostranjena posebno kod sledbenika Svete Terezije Avilske (Avila, Španija, 28. marta 1515 − Alba de Tormes, 14. oktobra 1582), ključne osobe katoličke reformacije mističarke, spisateljice i reformatora monaške zajednice karmelićanki u Španiji 1560. godine.

Diskaleacija

Diskalceacija znači "skidanje obuće". Sveta Tereza od Avile bila je jedna od brojnih svetica Rimokatoličke crkve koja je bila „diskalirana“ ili bez cipela. Ona i sveti Jovan od Krsta bili su osnivači reda bosih karmelićana.

Poreklo diskalceacije leži u Knjizi izlaska (3:5), u kojoj Bog kaže Mojsiju...

„Izuj sandale svoje, jer mesto na kome stojiš je sveta zemlja“.

Istorija

Prema predanju među prvima Sveti Franjo Asiški nije nosio cipele sa svojim habitom. Bosonogo hodanje je odigralo veliku ulogu u reformskom pokretu franjevačkog reda u 16. veku na Iberijskom poluostrvu, koji se naziva Alcantariner ili Discalceate po svom pokretaču Petru od Alkantare.

Po prvi put, uzdržavanje od nošenja cipela izričito je propisano u samostanima bosih karmelićanki, koje je predvodila Sveta Terezija Avilska, inspirisana svojim savetnikom Petrom od Alkantare. Ona je ovim želela da vrati strogost iz njihovog prvobitnog života. Naziv terezijanska reformska grana kao Ordo Carmelitarum Discalceatorum je izvedena je iz ove upotrebe.

Jovanovo pravilo koje je u osnovi verskog života svete Klare Asiške nastalo je ranije, s namerom da se „jednostavno poštuje jevanđelje Gospoda Isusa Hrista“, a to je podrazumevalo, oponašanje Hristovog načina života, bez cipela i čarapa. Iako su sledbenici svete Klare Asiške u početku išli bosi, oni su kasnije počeli da nose sandale i cipele.

Vremenom, ova praksa je usvojena kao znak evanđeoskog siromaštva, pokajanja i asketizma u drugim verskim redovima ili prosjačkih redova.

Nakon različitih modifikacija Pravila svetog Franje, Observanti (koji su postojali kao nezavisna grana Franjevačkog reda pre 1897. godine) su se pridržavali običaja da budu bosi. Minimski braća i kapucini su sledili ovu praksu. Diskalirani franjevci iz Španije (poznati kao alkantarini, koji su činili poseban ogranak franjevačkog reda pre 1897.) išli su bez bilo koje vrste obuće.

Časne sestre Koletine i Kapucine vratile su se upotrebi sandala. Sandale su usvojili i kamaldolski monasi iz Kongregacije Monte Korona (1522), katolički monasi maroniti, siromašni pustinjaci svetog Jeronima iz Kongregacije blaženog Petra iz Pize, augustinci Tome od Isusa (1532), Bosonogi služabnici (1593), raskošni karmelićani (1568), fejlanci (cisterciti, 1575), trinitarci (1594), raskošni mercedari (1604) i pasionisti.

Danas Diskalceati uglavnom nose sandale ili cipele od slame koje su sami izradili.