Мојсије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мојсије, Микеланђелова скулптура

Мојсије (хебрејски מֹשֶׁה Моше, арапски موسى Муса), према Хебрејској Библији, Старом завету и Курану, верски је вођа, законодавац и пророк, коме се традиционално приписује писање Торе, односно Петокњижја. Мојсије је најважнији пророк у јудаизму,[1][2] а такође се сматра важним пророком у хришћанству и исламу, као и у низу других вера.

Постојање Мојсија, као и истинитост приче о изласку Јевреја из Египта, спорно је међу археолозима и египтолозима,[3] пошто стручњаци на пољу библијске критике наводе логичне недоследности, нове археолошке доказе, историјске доказа и митове о пореклу у хананитској култури.[4][5][6] Други историчари тврде да биографски детаљи и египтаско порекло, које се приписује Мојсију, подразумева постојање историјских политичких и верских вођа која су учествовали у учвршћивању хебрејских племена у Ханану крајем бронзаног доба.

Према Књизи изласка, Мојсије је рођен у време када је његов народ, деца Израелова, умножио толико да је то забринуло египатског фараона да би они могли помоћи египатским непријатељима. Мојсијева јеврејска мајка Јошаведа га је сакрила када је фараон наредио са убију сви новорођени дечаци. Мојсија је усвојила египаска краљевска породица. После убиства египатског надзорника, Мојсије је побегао преко Црвеног мора до земље Мадијамске, где је срео Бога који се указао у облику горућег грма.[7] Бог је послао Мојсија да затражи од фараона ослобађање Израелаца.[8] Након Десет пошасти, Мојсије је извео Израелце из Египта преко Црвеног мора. На Синајској гори, Мојсије је примио Десет заповести. После 40 година лутања у пустињи, Мојсије је преминуо у 120. години, надомак обећане земље.

Рабински јудаизам је израчунао да Мојсијев животни век одговара периоду између 1391. п. н. е. и 1271. п. н. е.[9] Хришћанска традиција обично смешта његов живот у ранији период.

Младост и порекло

<
F31 S29 S29
>
Мојсије
на хијероглифима

Мојсије је био потомак Аврама. Податак да је Мојсије седма генерација од Аврама коју преноси Библија, а ту генеалогију преносе у својим делима Јосиф Флавије и Филон наводи као Аврамове претке следећи низ:

  1. Сим (600)
  2. Арфаксад (438)
  3. Сала (433)
  4. Евер (464)
  5. Фалек (239)
  6. Рагав (239)
  7. Серух (230 )
  8. Нахор (148 )
  9. Тара (205) ; умире у Харану
  10. Аврам

Аврам је по Божијој промисли са седамдесет и пет година кренуо из Харана у земљу Хананску преко Сихема (Шекем), Ветиља (Бетел) и Негеба до Египта. Тумачи Библије који верују да су Израелићани заиста били у Египту, претпостављају да је долазак Аврама у Египат пао у време владара 12. династије - Сезостриса Трећег (1878—1843.) или Аменемхета Трећег (1842—1797) или раније, на преласку из 20. у 19. век п. н. е. - само је један од многих покушаја да се расветли овај догађај. Најчешће помињани датум доласка Аврама у Египат био је око 1680. п. н. е. .[10] На овом простору се већ ствара други део Мојсијевог породичног стабла које се састоји од: Аврама, Исака, Јакова, Левија, Ката, Амрама и Мојсија.

Излазак из египатског ропства[уреди]

Главни чланак: Књига Изласка
Мојсије се моли са децом Израеловом

Према јеврејским светим књигама, Мојсије је извео Јевреје из Египта. Фараон није то дозволио, али Мојсије учини многа чуда, и тако успе да изведе народ из Египта. Путовање Јевреја у обећану земљу трајало је четрдесет година. Ишли су преко пустиње, хранили се маном, чудесном храном са неба, захваљујући којој никада нису осећали глад.

Мојсије у уметности[уреди]

Мојсије, рад Антуна Аугустинчића на загребачком Мирогоју.

Фреске у Сикстини на супротним зидовима приказују животне циклусе Мојсијеве и Христове. Мојсије се обично приказује с белом брадом и таласасте косе, у патријаршкоме стилу, иако је кадикад, као момак, без браде. Светлосни му зраци, попут рогова, избијају с обе стране главе, али су му средновековни и рани ренесансни уметници дадали рогове. Тај начин приказивања потиче из употребе речи cornutus у Вулгати, где стоји: et ignorabat que cornuta esset facies sua[11] („и не знаде да је рогато лице његово“), чиме се описује Мојсијево лице кад је сишао с горја Синаја с плочама заветним, јер је из њега, због разговора с Јахвом, избијала светлост. У латинском је језику Јеронимовог доба тај израз могао значити обасаност или хало (светокруг). Други су му атрибути штап и плоче, донекле исписане бројкама 1-10 (И-X) или изводима из Десет заповеди.

Налазак Мојсијев; Мојсије се може видети како плови у корпи, коју су северњачки уметници приказивали као плоснату врбову корпу, или је, након избављења, окружен групом раздраганих жена. Ренесансни уметници посебо венецијански (млетачки), приказују дворане и послугу свог времена, са псима. Понекад се Нил персонификује на класичан начин као речни бог с преврнутом урном. У том се догођају видјела префигурација Бега у Египат, тј. бега Свете породице због Херодовог покоља невине деце.

Горући грм; Мојсије се приказује где клечи пред грмом, или изува обућу попут муслимана на светој земљи. Каткад му се пастирска кука промеће у змију, чудесни знак близине Божје. (Исто је чудо после поновио Арон пред фараоном и његовим врачевима.) За средњовековну је цркву грм који гори а догорјети не може био знамен Девице Марије која јесте родила Христа, али јој је девичанство нетакнутим остало. У једноме се типу, византинског постања, види где на престољу седи посред његовог огња.

Пасха и покољ прворођенаца; Пасха, премда остаје једна од главних светковина јудаизма, дугује место у уметности хришћанском назирању да је она префигурација Последње вечере. Учесници се приказују како стоје око стола на којем је јагње, спремни за пут, или како товаре деве и магарце пре поласка. Призори смрти синова првенаца су приказани у позадини и помор блага (стоке) које је слично било затрто.

Прелаз преко Црвенога мора; Виде се фараон и његова војска како се у метежу топе док се коњи и јахачи отимају таласима. Точкови кола посвуда плутају, јер их је Бог, још пре поскидао. Стуб може попримити облик класичног стуба и може га пратити анђео. Прешавши, Израелци још у завежљајима на глави носе имовину, или се међу собом грле, или пак клече у знак захвалности. Рана је црква тумачила тај догађај као знамен хришћанскога крштења.

Скупљање мане; Како се говорило да мана пада на земљу као роса, Израелци се кадикад приказују како је хватају у кошаре као да долази с неба. Иначе је купе по тлу у разне посуде. Та се тема држала п. н. е. који је нахранио мноштво, или пак Еухаристије. Јосип Флавије мислио је да је мана некакав јестив лишај, или медљика, али се данас узима да је излучина неких инсеката.

Мојсије добавља воду из пећине; Старешине које прате Мојсија до пећине понекад се приказују уздигнутих руку у ваздух ради захвалности, док пук пије или налива суђе. Ово је честа тема уметности током целог постојања хришћанства: у њој се видео знамен духовнога освежења које прибавља човек цркве.

Примање божјих заповеди; Премда се, по Изласку, на Синају чуо само Божји глас, и то кроз дим и ватру, ипак се често приказује и његов лик. Мојсије клечи да прими плоче. Под њим је кип златнога телета који стоји на постољу или на жртвенику, каткада окићен венцима, а Израелци спреда клече или плешу док их Арон дозива. У једну се слику може укључити неколико епизода, или се могу приказати у циклусу, или пак као засебне теме.

Кроз неколико слика Мојсија је ликовно обрадио и Марк Шагал.

Десет Божијих заповести[уреди]

Свети пророк Мојсије, икона.

Мојсијева највећа заслуга лежи у ширењу вере у једног Бога, Јахвеа, дакле у учвршћивању монотеизма међу Јеврејима. Мојсије је од Бога на Синају добио плоче са Десет Божијих заповести, које гласе:

  1. Ја сам Господ Бог твој; немој имати других богова осим Мене.
  2. Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити.
  3. Не узимај узалуд имена Господа Бога свог.
  4. Сећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и обави све послове, а седми дан је одмор Господу Богу твоме.
  5. Поштуј оца и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.
  6. Не убиј.
  7. Не чини прељубе.
  8. Не укради.
  9. Не сведочи лажно на ближњега свога.
  10. Не пожели ништа што је туђе.

Грчки текст „Живот Адама“ наводи да је приликом давања закона Мојсију, он био поучен од стране арханђела Михаила.

Петокњижје[уреди]

Јеврејска и хришћанска традиција сматра Мојсија као аутора Петокњижја, али до краја 19. века порастом свести о одступањима, недоследности, понављања и друге карактеристике Петокњижју је учинило да научници напусте ову идеју.[12] Према садашњим мишљењима, први нацрт Петокњижја (Јахвистичка предаја) је вероватно написана у 6. веку п. н. е. за време Вавилонског ропства, а њега је заменила и допунила Свештеничка предаја на самом крају 6. века или током 5. века,[13] а даља прилагођавања и мање ревизије чињене су све до краја 4. века.[14]

Референце[уреди]

  1. Deuteronomy 34:10
  2. Maimonides, 13 principles of faith, 7th principle
  3. William G. Dever 'What Remains of the House That Albright Built?,' in George Ernest Wright, Frank Moore Cross, Edward Fay Campbell, Floyd Vivian Filson (eds.) The Biblical Archaeologist, American Schools of Oriental Research, Scholars Press, Vol. 56, No 1, 2 March 1993 pp. 25-35. стр. 33: 'the overwhelming scholarly consensus today is that Moses is a mythical figure.'
  4. Princeton University Press Press Reviews, retrieved 6th June 2009, Приступљено 13. 4. 2013.
  5. Finkelstein & Mazar (2007)
  6. Seters (1994)
  7. Stuart (2006). стр. 110-113.
  8. Exod. 4:10
  9. Seder Olam Rabbah
  10. Фирмалијан, Протосинђел (1885). Тумачење Јеванђеља са Беседама, Прва књига, Недељна Јеванђеља. Београд: Краљевско-Српска Државна Штампа. Приступљено 15. 8. 2017. 
  11. Izl 34, 29-30
  12. Meyers (2005)
  13. Johnstone (2003). стр. 72.
  14. Kugler & Hartin (2009)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]