Величанствена шетња мадам Помпадуре (pripovetka)
| Veličanstvena šetnja madam Pompadure | |
|---|---|
| Orig. naslov | Veličanstvena šetnja madam Pompadure |
| Autor | Stevan Sremac |
| Zemlja |  Kraljevina Srbija |
| Jezik | srpski |
| Žanr / vrsta dela | pripovetka |
| Izdavanje | |
| Izdavač | Dubrovački srpski časopis „Srđ” |
| Prevod | |
| Datum izdavanja | 15. avgust 1906. |
Veličanstvena šetnja madam Pompadure je gotovo nezapažena pripovetka srpskog književnika Stevana Sremca sa tematikom iz niškog života s kraja 19. i početkom 20. veka, u kojoj prikazuje koliki su uticaj u kvarenju pozorišnog ukusa naroda u novooslobođenim krajevima južne Srbije imale različite cirkuske panorame i predstave, životinjska pozorišta i slično.[1] Objavljena je samo dva dana iza piščeve nenadane smrti, u dubrovačkom srpskom časopisu Srđ, 15. avgusta 1906. godine.[2]
O autoru[uredi | uredi izvor]
Stevan Sremac, koji je rođen u Senti u Bačkoj, studirao je u Beogradu, gde je završio Istorijsko-filološki odsek na Velikoj školi. Vremenom je živeći u Beogradu, Nišu, Pirotu i drugim srpskim gradovima sazrevao kao profesor i književnik i tako postao jedan je od najznačajnijih i najčitanijih srpskih realističkih pisaca.
Sticajem okolnosti Sremac će svoj život i kreativne moći najviše posvetiti gradu Nišu koji je upoznao kao dobrovoljac u srpsko-turskim ratovima od 1876. do 1878. godine. Naime Sremčev prvi susret sa gradom Nišom bio je dramatičan i zamalo fatalan. Kada je u toku 1876. prekinuo studije uključio se ka učesnik dobrovoljac u Srpsko-turskom ratu 1876–1877. godine, u čuvenoj „Đačkoj bateriji”, koju je predvodio pesnik Milan Kujundžić Aberdar. Prema zapisu Sretena Pašića,
Sremac se na Savindan 1877. godine zamalo nije smrznuo nadomak Niša, dok je njegova jedinica po snježnoj mećavi ulazila u ovaj grad iz aleksinačkog pravca. Iznemoglog Sremca spasio je vojnik Mihailo Cerović, tako što je prisilno zaustavio konjsku zapregu, koja je slučajno naišla drumom, poslije čega su ga drugovi smjestili u kola i time ga spasili od sigurne smrti.[3]
Kao profesor niške gimnazije, osnivač prva čitaonica za građane i pozorišta, u novooslobođenom kraju stare Srbije Sremac je zavoleo patrijarhalni život u Nišu. U njemu i o njemu će kasnije napisati skoro sva svoja vrednija literarna dela. Ovaj grad će postati i ostati Sremčeva trajna književnička inspiracija. A u tom postosmanlijskom Nišu, tek izašlom iz kulturne i ekonomske bede, Stevan Sremac je pomno pratio i – beležio.
Beležnica je često bila u njegovoj ruci, ne samo u školi i na časovima i posle njih već u veselom društvu kafana „Marger”, „Bosna”, „Esnaf” i drugih. Hteo je da sačuva od zaborava veselo „živuvanje” starih Nišlija, taj „primitivan ali srdačan i razdragan svet”. „Ivkovu slavu” će i završiti rečima „Moje je bilo da spomenem...[4]
Koliku je popularnost Stevanu Sremcu kao piscu donelo to slikanje ljudi i života staroga Niša, u vreme kada su se pojavljivala njegova dela „Ivkova slava”, „Zona Zamfirova”, „Ibiš-aga” i druga, a i znatno potom, svedoči ovaj sud kritičara Jovana Skerlića:
„Kada bi široka književna publika naša imala u jednom plebiscitu da kaže koga smatra za najvećeg srpskog pripovedača i čije knjige su njeno najdraže štivo, nesumnjivo je da bi najveći broj glasova dobio Stevan Sremac.[5]
Tematika[uredi | uredi izvor]
Posebnom vrstom anegdotski oblikovane pozorišne tematike, ovoga puta posvećene jednoj predstavi „majmunskog pozorišta”, Sremac je želeo da ukaže na to koliki uticaj su u kvarenju pozorišnog ukusa naroda u novooslobođenim krajevima južne Srbije imale različite cirkuske panorame i predstave, životinjska pozorišta i slično, što je onda stvaralo mnoge teškoće putujućim pozorišnim družinama u scenskom prosvećivanju naroda i ukazivanju na to šta je stvarna teatarska predstava, te kakva je sudbina glumaca.[6][7]
Gradeći vešto smjehotvornu i grotesknu sliku srpskog društva na razmeđu starog i novog svieta, ukrštajući uzvišeno i nisko, umetničko i banalno, komično i tragično, Stevan Sremac je na nenametljiv način predstavio "male ljude" koji su svojim entuzijazmom postavili temelje velikim pozorišnim institucijama, te scenskoj i glumačkoj kulturi.[8]
Radnja pripovetke[uredi | uredi izvor]
Narativni zaplet pripovetke proizlazi iz komičnog ekscesa koji se desio na predstav i „majmunskog pozorišta” i početnog oduševljenje publike motivisano različitim epizodama iz života grada, za vreme boravka te neobične družine. Otac, na primer, grdi nespretnog sina, koji se sapleo i prosuo čorbu, upoređujući ga sa pozorišnim junacima. Oduševljeni profesor prirodopisa, pozajmljuje glavnog glumca, majmuna „sinjor-Moreta” za očiglednu nastavu biologije, ali je čas zbog nedoličnog ponašanja „gosta”, na veliku radost dece, morao biti prekinut.
Kulminativna scena, kroz prikaz pozorišne predstave, prerasta u groteskni obrt. Publika u oduševljenju, umesto cveća, baca na scenu „kifle i salfalije”, nakon kojih izgladneli glumci zaboravljaju uloge i jure za hranom, na veliku radost gledališta i očajanje direktora pozorišta.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Stevan Sremac, "Putujuće društvo", Pripovetke, Narodno delo, Beograd, (1935). str. 229.
- ^ Boško Novaković, Stevan Sremac i Niš, Veselin Masleša, Sarajevo, 1959.
- ^ Dimitrije Milenković, (2017) Stevan Sremac i stari Niš. Narodna biblioteka „Stevan Sremac“ Niš. str. 103.
- ^ Dimitrije Milenković, (2017) Stevan Sremac i stari Niš. Narodna biblioteka „Stevan Sremac“ Niš. str. 5.
- ^ Dimitrije Milenković, (2017) Stevan Sremac i stari Niš. Narodna biblioteka „Stevan Sremac“ Niš. str. 6,7.
- ^ Milosav Mirković, "Putujući glumci u delima Stevana Sremca, Radoja Domanovića i Dragomira Brzaka", Putujuće pozorišne družine u Srba do 1944. godine, Zbornik radova, nav. delo. str. 108.
- ^ Putujuće pozorišne družine u Srba do 1944. godine, Zbor-nik radova, Muzej pozorišne umetnosti Srbije u Beogradu i Pozorišni muzej Vojvodine u Novom Sadu, 1993.
- ^ Pavle Popović, "Stevan Sremac-Čovek i delo", Stevan Sremac, Pripovetke I-IV, Srpska književna zadruga, knj. 252-255, Beograd, 1935.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Goran Maksimović, Svijet, priča i komični stil u niškoj prozi Stevana Sremca, Niš, Stil, 14.10.2004, Maksimovic.indd 304-305
- Dr Raško Jovanović, "Domaći dramski repertoar srpskih putujućih pozorišta", U:Putujuće pozorišne družine u Srba do 1944. godine, Zbornik radova. str. 60.
- Stevan Sremac, Niška proza, priredio Goran Maksimović, Prosveta, Niš, 2003