Vulgarnost
Vulgarnost je činiti pokrete, gestove, izgovarati reči, koje se ne uklapaju u opšte prihvaćene norme ponašanja u datom društvu.[1]
Na primer podrigivati za vreme jela u Japanu se smatra komplimentom za domaćicu. Ući u lift u Kini i ne skinuti naočare smatra se veoma nevaspitanim. Držati noge na stolu je u Americi znak intimnosti i prijateljstva sa osobom koja ulazi u kancelariju. Ići bez čadora u Iranu za ženu je nezamislivo.
Vulgarnost je i želja da nekog uvredimo, povredimo. Tada se koriste reči koje imaju, kod nas, seksualnu konotaciju ili se pominju životinje o kojima imamo najgore mišljenje.
Vulgarnost je, takođe, srdita nemoć.
Vulgarnost je i nedostatak kulture, opšteg obrazovanja.[2] Vulgarnost je često i skroman rečnik pa se koriste poštapalice. Dnevni primer poštapalice je reč „znači“, „brate“ „ovaj“ ili čak neka psovka.[3]
Vulgarnosti su u porastu u društvima posle ratova i velikih kriza. Tada dolazi do poremećaja vrednosti i u prvi plan izbijaju oni koji imaju materijalne vrednosti a ne duhovne.
Kao i u našem društvu u prvi plan izbijaju osobe koje svoj imidž, bogatstvo i „umetnost“ grade na kiču. Oni su diktatori ponašanja koje velika većina prihvata ili tome teži. U tome ih zdušno podržava pre svega „Žuta štampa“.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ David Bernstein & Browning Michie 2009.
- ^ Bayley, John (1964). „Vulgarity”. The British Journal of Aesthetics. 4 (4): 298—304. doi:10.1093/bjaesthetics/4.4.298.
- ^ David Bernstein & Browning Michie 2009, str. 1–10.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- David Bernstein, Susan; Browning Michie, Elsie (2009). Victorian vulgarity: taste in verbal and visual culture. Ashgate publishing.