Gvozdeni zakon oligarhije

Robert Mihels

Gvozdeni zakon oligarhije politička je teorija koju je prvo razvio nemački sociolog Robert Mihels u svojoj knjizi Političke partije (izdata 1911 godine). On tvrdi da je vlast elite, tj. oligarhija, neizbežna u svakoj demokratskoj organizaciji kao deo taktičke i tehničke potrebe te organizacije.

Majkls objašnjava da sve kompleksne organizacije, bez obzira na to koliko su demokratske bile kada su započete, vremenom prerastu u oligarhiju. Majkls je primetio da nema dovoljno velike i kompleksne organizacije koja može da potpuno funkcioniše kao neposredna demokratija; moć unutar organizacije će uvek biti poverena individualcima pre nego grupi.

Koristeći anegdote iz političkih partija i sindikata, boreći se da rukovodi demokratski i da dokaže svoju tvrdnju 1911. Mihels je svrstao njegov zakon u predstavničku demokratiju i zaključio:” Kad izgovoriš organizacija, misliš oligarhija.” On zaključuje: “Evolucija kroz istoriju ismeva sve profilaktičke mere koje su bile usvojene sa ciljem da spreče oligarhiju.”

Prema Mihelsu sve organizaciju dolaze u situaciju da su vodđene od strane klase lidera, koji često funkcionišu kao plaćeni administratori, rukovodioci, politički stratezi, organizatori itd. Ne želeći da budu robovi mase, Mihels zaključuje da “klasa lidera” neizbežno postaje dominantna unutar organizacije, pre drugih članova.

Kontrolišući onoga ko ima pristup infomacijama, oni koji su na vlasti mogu da uspešno centralizuju njihovu moć, često sa malo odgovornosti. Mihels tvrdi da demokratski pokušaji da zadrže liderske pozicije su skloni propadanju, pošto kada jedan ima moć može da nagradi lojalnosti, mogućnost da se kontrolišu informacije o organizaciji i mogućnost da kontroliše koje procedure će organizacija koristiti pri donošenju odluka. Svi ovi mehanizmi mogu da budu iskorišćeni kao jak uticaj na ishod svake odluke koja je doneta od strane članova.

Mihels je konstatovao da je glavni cilj predstavničke demokratije da se eliminiše vlada elite nije bila moguća, da je predstavnička demokratija fasada koja ima za cilj da ozakoni vladavinu određene elite i da to elitno pravilo koje on naziva oligarhijom bude neizbežno. Posle nekog vremena Mihels je migrirao u Italiju i pridružio se Benitu Musoliniju u Fašističkoj partiji jer je verovao da je to sledeći zakonski korak ka modernom društvu. Teza je postala popularna u Americi posle rata sa objavljivanjem Unije demokratije: ‘’Unutrašnja politika Internacionalne pravopisne unije”

Istorija

Godine 1911. Majkls je konstatovao da socijalističke partije Evrope paradoksalno, uprkos njihovoj demokratskoj ideologiji i odredbi za masovno sudelovanje, dominiraju od strane njihovih lidera kao tradicionalne konzervativne partije. Majkls je zaključio da problem leži u samoj prirodi organizacije. Više liberalna i demokratska moderna era je omogućila formiranje organizacija koje imaju inovativne i revolucionarne ciljeve, ali kako te organizacije bivaju kompleksnije, postaju sve manje demokratske i revolucionarne. Majkls je kreirao “Gvozdeni zakon oligarhije”:”Ko kaže organizacija, misli oligarhija” U vreme kada je Majkls formulisao svoj zakon, bio je anarho-sindikalista. Nakon nekog vremena postao je poznati ideolog fašističkog režima Benita Musolinija u Italiji, podučavajući ekonomiju na Univerzitetu u Peruđi.

Razlozi

Majkls je naglasio nekoliko faktora koji objašnjavaju "Gvozdeni zakon oligarhije". Darsi K. Lič ih je kratko sumirala kao:”Birokratija se dešava. Ako se birokratija dešava, moć raste. Moć korumpira.” Bilo koja veća organizacija, ističe Majkls, mora da kreira birokratiju kako bi se održala njena efikasnost jer postaje veća. Da bi organizacija funkcionisala efikasno, mora doći do centralizacije kako bi moć završila u rukama nekoliko ljudi. Tih nekoliko osoba predstavljaju oligarhiju i oni će iskoristiti sva sredstva potrebna za očuvanje i dalji rast moći. Ovaj proces je dalje složen kao delegacija koja je potrebna u svakoj većoj organizaciji, hiljadu, ponekad i stotine hiljada članova ne mogu da donesu odluku preko participativne demokratije. Ovo je diktiralo nedostatak tehnologije za veliki broj ljudi koji bi se našli i debitovali, i takođe, zbog pitanja povezanik sa psihologijom mase, kako je Majkls tvrdio da ljudi imaju potrebu da budu vođeni.

Delegacija vodi do specijalizacije, do razvoja baze znanja, veština i resursa među rukovodstvom, što dalje otuđuje rukovodstvo iz redova i čvrsto utemeljuje vođstvo u kancelariji.

Birokratija i specijalizacija su pokretački procesi koji stoje iza "Gvozdenog zakona". Oni dovode do porasta grupe profesionalnih administratora u hijerarhijskoj organizaciji, koja zauzvrat dovodi do racionalizacije i rutinizacije vlasti i donošenja odluka. Ovaj proces je najbolje opisan od strane Maksa Vebera, posle od Džona Keneta Galbrejta, a u manjoj meri od strane Petra Principla.

Birokratija konstrukcijom dovodi do centralizacije vlasti od strane lidera. Lideri imaju kontrolu nad sankcijama i nagradama. Oni teže da promovišu one koje su podelili svoje mišljenje, koje je neizbežno dovelo do samokretajuće oligarhije. Ljudi postižu mesto lidera zato što imaju političke veštine iznad proseka. Kako napreduju u svojim karijerama, njihova moć i prestiž rastu. Lideri kontrolišu informacije koje teku kroz kanale komunikacije, cenzurisajući ono što obični službenici ne smeju da znaju. Lideri će takođe upotrebiti značajna sredstva da bi ubedili obične službenike na ispravnost svojih stavova. Ovo je kompaktibilno sa većinom društva, ljudi su naučeni da poštuju one koji imaju poziciju autoriteta. Dakle, kada obični službenici pokažu inicijativu, čekaju da lideri daju svoju presudu i izdaju smernice za praćenje.

Posledice

Gvozdeni zakon oligarhije konstatuje da svaki oblik organizacije, bez obzira koliko su demokratske možda bile na početku, će se vremenom i neizbežno pretvoriti u oligarhijske tendencije, što istinsku demokratiju čini praktično i teoretski nemoguću, posebno u velikim grupama i kompleksnim organizacijama. Relativna struktura tečnosti u sitnoj razmeri podleže demokratiju socijalnoj viskoznosti u visokom stepenu organizacije. Prema "Gvozdenom zakonu", demokratija i visoki stepen organizacije su nespojivi.

Primer koji je Majkls koristio u svojoj knjizi je Nemačka sociodemokratska partija. Veličina i kompleksnost grupe ili organizacije je važna za "Gvozdeni Zakon" takođe.

Tokom sedamdesetih i ranih osamdesetih, Zelena partija Nemačke uložila je svestan napor da slome "Gvozdeni Zakon".

Svako je mogao biti i mogao je ukloniti partijskog zvaničnika. Nije bilo trajnih kabineta ili zvaničnika.

Čak i najmanje rutinske odluke mogle su biti postavljene za diskusiju i glasanje. Kada je partija bila mala, ove antioligarhijske mere uživale su neki uspeh.

Ali kako je organizacija rasla i partija postajala uspešnija, morali su efektivnije da se takmiče na izborima, da prikupljaju sredstva, da vode velika okupljanja i demonstracije i da rade sa drugim partijama odabir je odveo Zelene da usvoje konvecionajnije strukture i prakse.

Radne Unije i Lipsetova Unija Demokratije

Jedan od najpoznatijih izuzetaka čeličnog zakona oligarhije je zamrla Internacionalna Tipografijska Unija, opisana od strane Seymora Martina Lipseta u njegovoj knjizi iz 1956 godine, unija (zajednica) demokratije.

Lipset predlaže broj faktora koji je postojao u ITU koji su navodno odgovorni za odbijanje težnje prema birokratijskoj oligarhiji.

Prvo i možda najvažnije ima sa tim je način kako je unija osnovana. Za razliku od mnogih drugih unija ( npr C. I. O ujedinjeni kovači amerike (uka), i brojnih broj velikih jakih lokalnih udruženja koja su cenila svoju autonomiju, koja je postojala mnogo pre osnivanja nacionalne.

Lokalna autonomija je ojačana ekonomijom štamparske industrije koja je radila u velikim lokalnim i regionalnim marketima, uz manju konkurenciju sa drugih geografskih područja.

Ugledni ljudi nastavili su ljubomorno čuvati tu autonomiju protiv zloupotrebe ovlašćenja lokalnih službenika.

Drugo, postojanje odeljaka je pomoglo da uspostavi kontrolu na oligarhijske težnje koje su postojale u nacionalnom upravništvu.

Vođe koje se ne kontrolišu teže da stvore veće plate i raskošniji stil života što ih čini nevoljnim da se vrate na svoj prethodni posao. Ali sa moćnim spoljnim odeljcima koji su spremni da razotkriju rasipnost, ali nijedan vođa se nije usudio da prihvati previše velikodušno obeštećenje.

Ova dva faktora su bila neodoljiva u ITU slučaju.

Lipset i njegovi saradnici su naveli broj drugih faktora koji su specifični za stvaranje unija i štamparskog zanata posebno uključujući homogenost članstva, sa poštovanjem ka njihovom radu i stilu života, njihovom spoznajom (identifikacijom) sa svojim znanatom, sa njihovim više srednjim stilom života i platom.

Za ovu kasniju tačku on crta iznad Aristotela koji je tvrdio da je demokratska vladavina ona u kojoj je velika i stabilna srednja klasa, i ekstremi bogastva i siromaštva nisu bili veliki.

Konačno, autori primećuju neregularne radne sate koje su dovele da radnici u radnjama provode više slobodnog vremena zajedno.

Ovi kasniji faktori su manje ubedljivi zato što se ne primenjuju na mnoge industrijske forme organizacije gde najveća količina (trgovine, razmene) demokratske unije što je razvila u skorija vremena.

Univerzitetska Unija Studenata

Tit Gregori koristi Majklsov Gvoѕdeni zakon da opiše kako centralistička demokratska struktura Kanadske Federacije Studenata, koja se sastoji od nezavisnih studentskih unija. Ohrabruju oligarhiju.

Tit Gregori tvrdi daunija univerzitetskih studenata danas izlaže oligarhijske i demokratske težnje.Suprotno od unija oni imaju ideološki različito članstvo, i povremeno imaju takmičarske demokratske izbore koje pokriva nezavisni medij studentskog grada koji čuva njihovu nezavisnost.

Ovi faktori su jakih demokratskih uticaja, stvarajući uslove slične onima opisanim od strane Lipseta o ITU.

Međutim Gregori tvrdi da studentske unije mogu biti veoma nedemokratske i oligarhijske kao rezultat prolaznog članstva studenata.

Svake godine između četvrtine i polovine članstvo se preokreće (predaje) , i Gregori tvrdi da to stvara situaciju da izabrane vođe studenata postaju zavisni od studentske unije za institucionalnu memoriju i vodstvo.

Pošto mnoge studentske unije vade prinudne plate iz svog prolaznog članstva i mnogi manji fakulteti i/ili redovni studentski grad može izvlačiti taj novac sa malo odgovornosti, oligarhijsko ponašanje postaje hrabreno.

Na primer, Gregori ističe kako često izbori studentske unije rukovode pod tiranskim pravilima i regulacijama koje koriste povremeno oni koji imaju moć da diskvalifikuju ili odstrane potencijalne izborne izazivače.

Gregori zaključuje da studentske unije mogu se mogu suprostaviti čeličnom zakonu oligarhije ako imaju anagažovanu studentsku zajednicu nezavisni studentski medij jaku tradiciju slobode informacija i objektivnu izbornu vlast sposobnu rukovoditi izbore pošetno.

Literatura

• Friedman, Gerald (2007). Reigniting the labor movement: restoring means to ends in a democratic labor movement. Psychology Press. str. 53. ISBN 978-0-415-77071-2. 
• Mouzelis, Nicos P. (1968). Organisation and bureaucracy: an analysis of modern theories. Transaction Publishers. str. 29. ISBN 978-0-202-30078-8.