Dvodržavno rešenje

Plakat mirovnog pokreta: zastave Izraela i Palestine uz reč „mir” na arapskom i hebrejskom jeziku. Sličnu sliku koristilo je nekoliko grupa koje podržavaju ovakvo rešenje sukoba.

Dvodržavno rešenje za izraelsko-palestinski sukob predviđa nezavisnu Državu Palestinu uz Državu Izrael, zapadno od reke Jordan. Granica između dve države i dalje je predmet sporova i pregovora, a palestinsko i arapsko rukovodstvo zahtevaju potpuno povlačenje Izraela sa teritorija koje je okupirao 1967. godine, što Izrael odbija. Teritorija bivšeg Britanskog mandata nad Palestinom (uključujući Zapadni Jerusalim), koja nije bila deo Palestine, nastavila bi da bude deo Izraela.

Rešenje sa dve države: Država Izrael i Država Palestina.

Godine 1947. Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je Plan Ujedinjenih nacija o podeli Palestine, koji nije sproveden. Palestinsko rukovodstvo je prihvatilo taj koncept od arapskog samita u Fesu 1982. godine, a 2017. godine Hamas je prihvatio ideju o palestinskoj državi unutar granica iz 1967. godine, ali bez priznavanja državnosti Izraela. Izrael smatra da su potezi palestinskih lidera za dobijanje međunarodnog priznanja Države Palestine jednostrani postupak Palestinaca i nedosledan pregovorima sa rešenjem o dve države. Godine 2009. je objavljeno da iako su ankete dosledno pokazivale da su izraelska i palestinska većina u korist sporazuma sa dve države, postoji „rastuće razočaranje“ rešenjem sa dve države.

Nedavni diplomatski napori usredsređeni su na realizaciju rešenja o dve države, počevši od neuspelog samita u Kemp Dejvidu 2000. godine, nakon čega su usledili pregovori Taba početkom 2001. godine Rešenje sa dve države takođe je činilo osnovu Arapske mirovne inicijative i 2013–14. mirovni pregovori. Uprkos neuspehu ovih napora, međunarodni konsenzus decenijama podržava rešenje sukoba sa dve države. Istraživanje stručnjaka iz 2021. godine pokazalo je da 52 odsto veruje da rešenje sa dve države više nije ostvarivo. 77 procenata veruje da će, ako se ne postigne, rezultat biti „realnost jedne države slična aparthejdu“.

Diplomatski napori

Inicijative

Generalna skupština je 1975. godine osnovala Komitet za ostvarivanje neotuđivih prava palestinskog naroda. Komitet je 1976. godine predstavio dva skupa preporuka, jedan se odnosio na pravo Palestinaca da se vrate u svoje domove i imovinu, a drugi na njihova prava na samoopredeljenje, nacionalnu nezavisnost i suverenitet. Savet bezbednosti je raspravljao o preporukama, ali nije mogao da donese odluku zbog negativnog glasanja Sjedinjenih Američkih Država.

Nakon početka Prve intifade 1987. godine, započet je značajan diplomatski rad u pregovorima o rešenju dve države između strana, počevši od Madridske konferencije 1991. Najznačajniji od ovih pregovora bili su sporazumi iz Osla, koji su zvanično podelili palestinsku zemlju. Na tri administrativne podele i stvorio okvir za funkcionisanje izraelskih političkih granica sa palestinskim teritorijama danas. Sporazum je kulminirao na Samitu u Kemp Dejvidu 2000. i kasnijim pregovorima u Tabi u januaru 2001, ali do konačnog dogovora nikada nije došlo. Nasilno izbijanje Druge intifade 2000. godine pokazalo je razočaranje palestinske javnosti sporazumom iz Osla i uverilo mnoge Izraelce da su pregovori bili uzaludni.

Saudijski i američki lideri razgovarali su o mogućim rešenjima sa dve države. Prestolonaslednik (kralj do januara 2015. godine) Abdulah od Saudijske Arabije je 2002. godine predložio Arapsku mirovnu inicijativu, koja je dobila jednoglasnu podršku Arapske lige, dok izraelski lideri neprestano odbijaju da razgovaraju o toj inicijativi. Predsednik Buš je najavio svoju podršku palestinskoj državi, otvarajući put Rezoluciji 1397 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, podržavajući rešenje sa dve države.

Na Konferenciji u Anapolisu u novembru 2007. godine, tri glavne stranke - PLO, Izrael i SAD - složile su se oko rešenja sa dve države kao okvira za pregovore. Međutim, samit nije uspeo da postigne dogovor.

Nakon sukoba koji je izbio između dve glavne palestinske stranke, Fataha i Hamasa, Hamas je preuzeo kontrolu nad pojasom Gaze, podelivši palestinske vlasti na dve institucije, od kojih svaka tvrdi da je pravi predstavnik palestinskog naroda. Fatah je kontrolisao Palestinsku nacionalnu vlast na Zapadnoj obali, a Hamas je vladao u Gazi.

Najnovije inicijative su mirovni pregovori između Izraelaca i Palestinaca 2013. godine, pod vođstvom Džona Kerija, državnog sekretara Sjedinjenih Država, i Mirovni plan za Izrael i Palestinu, koji je sačinila administracija Donalda Trampa. Ovi pregovori takođe nisu uspeli da postignu dogovor.

Održivost

Do 2010. godine, kada je planiran ponovni početak direktnih pregovora, kontinuirani rast naselja na Zapadnoj obali i kontinuirana snažna podrška naseljima od strane izraelske vlade uveliko su smanjili zemljište i resurse koji bi bili dostupni palestinskoj državi stvarajući sumnju među Palestincima i levičarskih Izraelaca da je rešenje o dve države i dalje održivo .

U januaru 2012. u izveštaju šefova misija Evropske unije o istočnom Jerusalimu utvrđeno je da stalne aktivnosti Izraela na naseljima i krhka situacija palestinskog stanovništva u istočnom Jerusalimu, kao i u oblasti C, čine rešenje sa dve države manje verovatnim. Izraelsko ministarstvo spoljnih poslova odbacilo je ovaj izveštaj EU, tvrdeći da je „zasnovan na delimičnom, pristrasnom i jednostranom prikazu realnosti na terenu“. U maju 2012. Savet EU je naglasio svoju „duboku zabrinutost zbog razvoja događaja na terenu“ koje prete da onemoguće rešenje o dve države.

U martu 2015. Netanjahu je izjavio da palestinska država neće biti uspostavljena tokom njegove administracije, i takođe je izjavio da ne odobrava rešenje jedne države za tekući sukob dve osobe.

Nakon kontroverznog priznanja Jerusalima od strane Trampove administracije u korist Izraela u decembru 2017. godine, palestinski zvaničnici su rekli da promena politike „uništava mirovni proces“ i da je odluka indirektno značila da Sjedinjene Američke Države „odriču svoje uloge mirovnog posrednika“ i „ ne delujući kao posrednik u mirovnom procesu“ pošto su postali strana u sporu, a ne neutralni posrednik u pregovorima.

Mirovni plan za Izrael i Palestinu

Protest na Trgu mučenika, Liban, protiv mirovnog plana Donalda Trampa, 30. januara 2020.

Trampov mirovni plan za stvaranje Država Palestina.

Administracija Donalda Trampa je 28. januara 2020. objavila je tekst pod nazivom „Mirovni plan za Izrael i Palestinu“, poznat i kao „Dogovor veka“, dokument od 181 stranicu koji sadrži konceptualnu mapu kako dve države Palestinske vlasti su prihvatile sporazum. Plan su otkrili Tramp i izraelski premijer Benjamin Netanjahu, a nijedan palestinski zvaničnik nije pozvan na pregovore. Američki predsednik je plan nazvao „realnim rešenjem za dve države“.

Njegove glavne tačke su:

• Ceo Jerusalim i njegova neposredna okolina ostaju pod kontrolom Izraela. Jerusalim ostaje nepodeljena prestonica Izraela. Palestinci mogu osnovati prestonicu na istoku grada.
• Pojas Gaze ostaje udaljen od ostatka palestinske teritorije, ali bi bio povezan sa Zapadnom obalom kroz tunel ispod izraelske teritorije.
• Palestinska država bi imala pristup lučkim objektima u dva izraelska lučka grada, Ašdodu i Haifi.
• Palestinska država mora razoružati vladajuću vlast u Pojasu Gaze, Hamas, zajedno sa pokretom Islamski džihad u Palestini i svim Palestincima pod njenom vlašću.
• Neće biti prava na povratak u Izrael za bilo koje palestinske izbeglice ili njihove potomke.
• Ubrizgavanje 50 milijardi američkih dolara Palestini za stvaranje milion radnih mesta.

Plan su odmah odbacili palestinski zvaničnici, koji tvrde da Tramp ima bliske odnose sa Izraelom i da su njegovi postupci pristrasni. Lider Hamasa Ismail Hanija javno je proglasio podršku palestinskom predsedniku Mahmudu Abasu, njegovom političkom protivniku, u borbi protiv plana. Protesti protiv projekta prijavljeni su u Ramali i Gazi.

Propalestinski političari, udruženja i organizacije širom sveta tvrdili su da je plan nepravedan prema Palestincima, ne samo time što su ih izostavili iz bilo kakve razrade, već i time što su ga okarakterisali kao „aparthejd“, jer „potvrđuju skoro sve izraelske zahteve i ostavlja Palestincima otpatke bez kojih Izrael može“. Iran je kritikovao plan, nazivajući ga „jednostranim nametanjem“, a Arapska liga je hitno sazvana da razgovara o planu.

Saveznici Sjedinjenih Država na Bliskom istoku, s druge strane, branili su sporazum. Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE) tvrde da „sporazum štiti palestinske interese tako što ga uslovljava sporazumom Izraela da ne nastavi sa aneksijom zemlje na Zapadnoj obali.“ Saudijska Arabija „ceni“ mirovne napore Trampa u mirovnim snagama u regionu Zapadne obale.

Naselja na Zapadnoj obali

Rezolucije UN potvrđuju nezakonitost naselja na Zapadnoj obali, uključujući istočni Jerusalim. Ponuđeni su prijedlozi za više od 50 kompenzacija naseljenika nakon evakuacije za napuštenu imovinu, kao što se dogodilo nakon povlačenja naselja Izraela iz Gaze 2005. godine i sa Sinajskog poluostrva 1982. godine. IDF je nasilno uklonio neke naseljenike u tim prethodnim povlačenjima.

U decembru 2016. godine, Rezolucija 2334 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija zvanično je usvojena kao osuda izraelskog naselja na Zapadnoj obali.

Druga rešenja

Glavna alternativa je dvonacionalno rešenje, koje bi moglo biti ili federalistički aranžman blizanačkog režima ili unitarna država.[93] Druge alternative su rešenje sa tri države i Alonov plan, takođe poznat kao „rešenje bez države“.

Trodržavno rešenje

Kao druga alternativa predloženo je rešenje sa tri države. Njujork tajms je izvestio da su Egipat i Jordan zabrinuti zbog toga što moraju da preuzmu odgovornost za Gazu i Zapadnu obalu. U stvari, rezultat bi bio povratak Gaze pod egipatsku vlast, a Zapadne obale Jordanu.

Dvojno državljanstvo

Brojne predloge za davanje palestinskog državljanstva ili dozvole za boravak jevrejskim naseljenicima u zamenu za uklanjanje izraelskih vojnih objekata sa Zapadne obale izneli su pojedinci kao što su Arafat, Ibrahim Sarsur i Ahmed Kurei.

Izraelski ministar Moše Jalon rekao je u aprilu 2010. da „kao što Arapi žive u Izraelu, tako i Jevreji treba da mogu da žive u Palestini“. ... „Ako govorimo o suživotu i miru, čemu [palestinsko] insistiranje da teritorija koju dobijaju bude etnički očišćena od Jevreja?“

Ideju su izrazili i zagovornici rešenja o dve države i pristalice doseljenika i konzervativnih ili fundamentalističkih struja u izraelskom judaizmu da, iako se protive bilo kakvom povlačenju, zahtevaju jače veze sa zemljom nego sa država Izrael.

Vidi još

• Jednodržavno rešenje

Literatura

• Aharon Cohen, Israel and the Arab World (Funk and Wagnalls, New York, 1970).