Хебрејски језик

Из Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте чланак Хебрејски.
хебрејски језик
עִבְרִית
Temple Scroll.png
Порција Храмског свитка, једног од најдужих међу свицима са Мртвог мора откривених у Кумрану
Изговор /ˈhiːbruː/
Говори се у Израел
Изумро

Древни хебрејски језик изумро до 586, преживљава као литургијски језик јудаизма[1][2]

9 милиона људи говори Модерни хебрејски од којих 5 милиона су матерњи говорници у Израелу. (2016)[3]
Хебрејски алфабет
Званични статус
Службени језик у
 Израел
Признати мањински језик у
Регулише Академија хебрејског језика
Језички кодови
ISO 639-1 he
ISO 639-2 heb
ISO 639-3 heb
{{{mapalt}}}
Распрострањеност хебрејског језика: тамно плаво - хебрејски као већински језик (Израел), светло плаво - хебрејски као мањински језик (Западна обала и Голанска висораван)

Хебрејски или јеврејски језик (хебр. עברית [ivrit — иврит]) је семитски језик афро-азијатске породице језика којим говори 9 милиона људи широм света, углавном у Израелу, деловима палестинских територија, САД и у јеврејским заједницама широм света.[4][3][5]

Корен потиче од библијско хебрејског језика, који је кориштен при писању Старог завета пре 3300 година. Јевреји су за њега користили израз לשון הקודש [Lashon ha-Qodesh] — „Свети језик“, јер су њиме писане свете књиге. Историјски, Он се сматрао језиком Израелита и њихових претходника, мада се језик се није називао хебрејским у Танаху.[note 1] Најранији примери написани у палео-хебрејском датирају из 10. века п. н. е.[7] Хебрејски припада западно семитској грани афроазијске језичке фамилије. Хебрејски је једини преостали живи ханански језик, и једини истински успешан пример оживљеног мртвог језика.[8][9]

Већина лингвиста се слаже да је библијски хебрејски почео нестајати пошто је вавилонски краљ уништио Јерусалим 607. п. н. е. године (прво уништење Јерусалима),[1][10][note 2] а наслеђивао га је мишнајски хебрејски, локалне верзије арамејског језика и у мањој мери грчки су већ биле у употеби као међународни језици, посебно међу елитама и имигрантима.[12]

Сматра се да је око 200. године, када се јеврејско становништво Јудеје под римском владавином почело смањивати, хебрејски у потпуности ишчезао из свакодневног говора, али је остао у употреби као писани језик кроз векове. Њиме су писани не само верски, него и световни текстови као што су писма, пословни уговори, научни и филозофски списи, поезија итд.

Хебрејски је поновно ушао у свакодневни говор крајем 19. и почетком 20. века као модерни хебрејски језик, који је наследио средњовековни хебрејски. То је била последица настојања да се Јевреји прикажу као модерна нација, што није било лако постићи уз цели низ језика – арапски, јудезмо (ладино), јидиш, руски и друге језике којима су се користиле различите јеврејске заједнице у свету.

Модерни хебрејски је године 1921. постао службени језик у британском мандату Палестине, а након тога и службени језик државе Израел. Јеврејско име за језик је иврит (хебр. עברית [ivrit]). Модерни хебрејски је један од два званична језика државе Израел (други је модерни стандардни арапски), док се премодерни хебрејски користи за молитве или студирање у јеврејским заједницама широм света у данашње време. Древни хебрејски је исто тако литургијски језик Самарићана, док су модерни хебрејски или арапски језик њихови говорни језици. Као страни језик, њега углавном студирају Јевреји и студенти јудаизма и Исраела, као и археолози и лингвисти који се специјализују у Средњем истоку и његовим цивилизацијама, и теолози у хришћанским семеништима.

Тора (првих пет књига), и већина остатка хебрејске библије, је написана у библијском хебрејском, са знатним делом његове садашње форме специфично у дијалекту за који научници сматрају да је цветао око 6. века п. н. е., око времена вавилонског ропства. Из тог разлога, Јевреји називају хебрејски Leshon Hakodesh (לשון הקדש), „светим језиком“, од древних времена.

У Србији, почев од школске 2006/07, на наставно-научном одељењу у Панчеву Интернационалног универзитета у Новом Пазару постоје студије хебрејског језика и књижевности, а од 2008. године постоји и Институт за хебрејски језик и књижевност.

Писмо[уреди]

Главни чланак: Хебрејски алфабет

Напомене[уреди]

  1. У Танаху (јеврејској библији), језик се називао као Yehudit „језик Јуде“ или səpaṯ kəna‘an „језик Канана“.[1][6] Каснији хеленистички писци као што је Јосиф Флавије и Јеванђеље по Јовану користе термин Хебрејисти за заједничко ословљавање Хебреја и Арамејаца.[1]
  2. Sáenz-Badillos, Ángel and John Elwolde: „Постоји општа сагласност да се могу разликовати два главна периода РХ (Рабинског хебрејског). Први, који је трајао до краја танајске ере (око 200. година), карактерише РХ као говорни језик који се постепено развија у књижевни медиј у којем су Мишнах, Тосефта, baraitot и танајски „мидрашим“ били састављени. Друга фаза почиње са Аморајмом и сведечи РХ замену арамејским као говорном домаћим језиком, који преживљава само као књижевни језик. Затим је наставио да се користи у каснијим рабинским списима до десетог века, на пример, на хебрејским деловима два Талмуда и у мидрашкој и хагадској литератури.“[11]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Sáenz-Badillos (1993)
  2. H. S. Nyberg 1952. Hebreisk Grammatik. s. 2. Reprinted in Sweden by Universitetstryckeriet, Uppsala 2006.
  3. 3,0 3,1 Thompson, Irene (15. 06. 2016). „Hebrew”. About World Languages. 
  4. Gur, Nachman; Haredim, Behadrey. „'Kometz Aleph – Au': How many Hebrew speakers are there in the world?”. Приступљено 2. 11. 2013. 
  5. „Table 53. Languages Spoken At Home by Language: 2009”, The 2012 Statistical Abstract, U.S. Census Bureau, Архивирано из оригинала на датум 25. 12. 2007, Приступљено 27. 12. 2011 
  6. Rick Aschmann, "Hebrew" in Genesis
  7. „Most ancient Hebrew biblical inscription deciphered”. Physorg.com. 7. 01. 2010. Приступљено 25. 04. 2013. 
  8. Grenoble & Whaley (2005). стр. 63.
  9. Fesperman, Dan (1998). „Once 'dead' language brings Israel to life Hebrew: After 1,700 years, a revived language becomes a common thread knitting together a nation of immigrants with little in common except religion”. The Baltimore Sun. Sun Foreign Staff. Приступљено 28. 03. 2017. 
  10. "Hebrew" in The Oxford Dictionary of the Christian Church, edit. F.L. Cross, first edition (Oxford, 1958), 3rd edition (Oxford 1997). The Oxford Dictionary of the Christian Church which once said, in 1958 in its first edition, that Hebrew "ceased to be a spoken language around the fourth century BCE", now says, in its 1997 (third) edition, that Hebrew "continued to be used as a spoken and written language in the New Testament period".
  11. Sáenz-Badillos, Ángel and John Elwolde. 1996. A history of the Hebrew language. P.170-171
  12. "If you couldn't speak Greek by say the time of early Christianity you couldn't get a job. You wouldn't get a good job. a professional job. You had to know Greek in addition to your own language. And so you were getting to a point where Jews...the Jewish community in say Egypt and large cities like Alexandria didn't know Hebrew anymore they only knew Greek. And so you need a Greek version in the synagogue." – Josheph Blankinsopp, Professor of Biblical Studies University of Notre Dame in A&E's Who Wrote the Bible

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]