Хебрејски језик

Из Википедије, слободне енциклопедије
хебрејски језик
עִבְרִית
Temple Scroll.png
Порција Храмског свитка, једног од најдужих међу свицима са Мртвог мора откривених у Кумрану
Изговор /ˈhiːbruː/
Говори се у Израел
Изумро

Древни хебрејски језик изумро до 586, преживљава као литургијски језик јудаизма[1][2]

9 милиона људи говори Модерни хебрејски од којих 5 милиона су матерњи говорници у Израелу. (2016)[3]
Хебрејски алфабет
Званични статус
Службени језик у
 Израел
Признати мањински језик у
Регулише Академија хебрејског језика
Језички кодови
ISO 639-1 he
ISO 639-2 heb
ISO 639-3 heb
{{{mapalt}}}
Распрострањеност хебрејског језика: тамно плаво - хебрејски као већински језик (Израел), светло плаво - хебрејски као мањински језик (Западна обала и Голанска висораван)
Хебрејски алфабет на бази Давидове звезде

Хебрејски или јеврејски језик (хебр. עברית [ivrit — иврит]) је семитски језик афро-азијатске породице језика којим говори 9 милиона људи широм света, углавном у Израелу, деловима палестинских територија, САД и у јеврејским заједницама широм света.[4][3][5]

Корен потиче од библијско хебрејског језика, који је кориштен при писању Старог завета пре 3300 година. Јевреји су за њега користили израз לשון הקודש [Lashon ha-Qodesh] — „Свети језик“, јер су њиме писане свете књиге. Историјски, Он се сматрао језиком Израелита и њихових претходника, мада се језик се није називао хебрејским у Танаху.[note 1] Најранији примери написани у палео-хебрејском датирају из 10. века п. н. е.[7] Хебрејски припада западно семитској грани афроазијске језичке фамилије. Хебрејски је једини преостали живи ханански језик, и једини истински успешан пример оживљеног мртвог језика.[8][9]

Већина лингвиста се слаже да је библијски хебрејски почео нестајати пошто је вавилонски краљ уништио Јерусалим 607. п. н. е. године (прво уништење Јерусалима),[1][10][note 2] а наслеђивао га је мишнајски хебрејски, локалне верзије арамејског језика и у мањој мери грчки су већ биле у употеби као међународни језици, посебно међу елитама и имигрантима.[12]

Сматра се да је око 200. године, када се јеврејско становништво Јудеје под римском владавином почело смањивати, хебрејски у потпуности ишчезао из свакодневног говора, али је остао у употреби као писани језик кроз векове. Њиме су писани не само верски, него и световни текстови као што су писма, пословни уговори, научни и филозофски списи, поезија итд.

Хебрејски је поновно ушао у свакодневни говор крајем 19. и почетком 20. века као модерни хебрејски језик, који је наследио средњовековни хебрејски. То је била последица настојања да се Јевреји прикажу као модерна нација, што није било лако постићи уз цели низ језика – арапски, јудезмо (ладино), јидиш, руски и друге језике којима су се користиле различите јеврејске заједнице у свету.

Модерни хебрејски је године 1921. постао службени језик у британском мандату Палестине, а након тога и службени језик државе Израел. Јеврејско име за језик је иврит (хебр. עברית [ivrit]). Модерни хебрејски је један од два званична језика државе Израел (други је модерни стандардни арапски), док се премодерни хебрејски користи за молитве или студирање у јеврејским заједницама широм света у данашње време. Древни хебрејски је исто тако литургијски језик Самарићана, док су модерни хебрејски или арапски језик њихови говорни језици. Као страни језик, њега углавном студирају Јевреји и студенти јудаизма и Исраела, као и археолози и лингвисти који се специјализују у Средњем истоку и његовим цивилизацијама, и теолози у хришћанским семеништима.

Тора (првих пет књига), и већина остатка хебрејске библије, је написана у библијском хебрејском, са знатним делом његове садашње форме специфично у дијалекту за који научници сматрају да је цветао око 6. века п. н. е., око времена вавилонског ропства. Из тог разлога, Јевреји називају хебрејски Leshon Hakodesh (לשון הקדש), „светим језиком“, од древних времена.

У Србији, почев од школске 2006/07, на наставно-научном одељењу у Панчеву Интернационалног универзитета у Новом Пазару постоје студије хебрејског језика и књижевности, а од 2008. године постоји и Институт за хебрејски језик и књижевност.

Етимологија[уреди]

Модерна реч „хебрејски” је је изведена из речи Ivri (множина Ivrim), једног од неколико имена за Исраелите (Јевреје или Самарићане). Она се традиционално сматра придевом базираном на имену Абрахамовог претка, ЕберЕбер (Ever עבר у хебрејском), поменутог у Genesis 10:21. Могуће је да је ово име базирано на корену ʕ-b-r (עבר) са значењем „пријећи преко”. Интерпретације термина ʕibrim га повезују са овом глаголом; прећи преко и омилитички или људи који прелазе преко реке Еуфрата.[13]

У Библији, хебрејски језик се назива Yәhudit (יהודית) пошто је Јудеја (Yәhuda) била преживело краљевство у време навода (касни 8. век п. н. е. (Ис 36, 2 краља 18)). У Isaiah 19:18 он се назива „језиком Ханана” (שפת כנען).

Историја[уреди]

Хебрејски језик пропада хананској групи језика, који су грана северозападне семитске фамилије језика.[14]

Према Аврахам Бен-Јосефу, хебрејски је цветао као говорни језик у краљевствима Израел и Јудеја током периода од око 1200 до 586 п. н. е.[15] Научници расправљају о степену до кога је хебрејски био говорни јези у древним временима након вавилонског прогона, када је предоминантни међународни језик у региону био староарамејски јазик.

Хебрејски је изумро као колоквијални језик до времена касне антике, али је настављено са његовом употребом као књижевним језиком и као литургијским језиком Јудаизма. При томе су еволуирали разни дијалекти књижевног средњовековног хебрејског језика, док није дошло до његовог препорода као говорног језика у касном 19. веку.[16][17]

Најстарији хебрејски натписи[уреди]

У јулу 2008 израелски археолог Јосеф Гарфинкел је открио керамичку поклопац на локалитету Кхирбет Кеијафа за који тврди је је вероватно најранији узорак хебрејског текста до сада откривеног, који потиче из периода пре око 3000 година.[18][19] Хебрејски универзитетски археолог Амихај Мазар је изјавио да инскрипција јесте „protoхананска” али је упозорио да, „диференцијација између записа и између самих језика у том раздобљу, остаје нејасна,” и сугерисао је да називање тог записа хебрејским може да буде претеривање.[20]

Гезерски календар такође потиче из 10. века п. н. е. са почетка монархијског периода, традиционалног времена владавине Давида и Соломона. Класификован као архаични библијски хебрејски, календар представља списак сезона и сродних пољопривредних активности. Гезерски календар (именован по граду у чијој близини је нађен) је написан у старосемитском писму, које је сродно да феничанским и које је кроз грчки и етрурски касније постало римско писмо. Гезерски календар је написан без самогласника, и консонанти се не користе уз подразумевање самогласника чак ни на местима где каснији хебрејски правопис то захтева.

Шебенски натпис, из гробнице краљевског стјуарда пронађеног у Силоам, потиче из 7. века п. н. е.

Бројне старије плоче су пронађене у региону са сличним записима написаним на другим семитским језицима, на пример протосинајским. Сматра се да оригинални облици писма потичу од египатских хијероглифа, мада су фонетске вредности инспирисане [[Acrophony |акрофонским] принципом. Заједнички предак хебрејског и феничког језика се зове ханански језик, и био је први у коме је кориштен семитски алфабет који је разликује од египатског. Један антички документ, познат као Moabite Stone, написан је у Moabite дијалекту; the Siloam Inscription, found near Jerusalem, is an early example of Hebrew. Less ancient samples of Archaic Hebrew include the ostraca found near Lachish which describe events preceding the final capture of Jerusalem by Nebuchadnezzar and the Babylonian captivity of 586 BCE.

Класични хебрејски[уреди]

Библијски хебрејски[уреди]

In its widest sense, Biblical Hebrew means the spoken language of ancient Israel flourishing between the 10th century BCE and the turn of the 4th century CE.[21] It comprises several evolving and overlapping dialects. The phases of Classical Hebrew are often named after important literary works associated with them.

  • Archaic Biblical Hebrew from the 10th to the 6th century BCE, corresponding to the Monarchic Period until the Babylonian Exile and represented by certain texts in the Hebrew Bible (Tanakh), notably the Song of Moses (Exodus 15) and the Song of Deborah (Judges 5). Also called Old Hebrew or Paleo-Hebrew. It was written in the Paleo-Hebrew alphabet. A script descended from this, the Samaritan alphabet, is still used by the Samaritans.
Hebrew script used in writing a Torah scroll. Note ornamental "crowns" on tops of certain letters.
  • Standard Biblical Hebrew around the 8th to 6th centuries BCE, corresponding to the late Monarchic period and the Babylonian Exile. It is represented by the bulk of the Hebrew Bible that attains much of its present form around this time. Also called Biblical Hebrew, Early Biblical Hebrew, Classical Biblical Hebrew (or Classical Hebrew in the narrowest sense).
  • Late Biblical Hebrew, from the 5th to the 3rd centuries BCE, that corresponds to the Persian Period and is represented by certain texts in the Hebrew Bible, notably the books of Ezra and Nehemiah. Basically similar to Classical Biblical Hebrew, apart from a few foreign words adopted for mainly governmental terms, and some syntactical innovations such as the use of the particle shel (of, belonging to). It adopted the Imperial Aramaic script (from which the modern Hebrew script descends).
  • Israelian Hebrew is a proposed northern dialect of biblical Hebrew, attested in all eras of the language, in some cases competing with late biblical Hebrew as an explanation for non-standard linguistic features of biblical texts.

Рани постбиблијски хебрејски[уреди]

  • Dead Sea Scroll Hebrew from the 3rd century BCE to the 1st century CE, corresponding to the Hellenistic and Roman Periods before the destruction of the Temple in Jerusalem and represented by the Qumran Scrolls that form most (but not all) of the Dead Sea Scrolls. Commonly abbreviated as DSS Hebrew, also called Qumran Hebrew. The Imperial Aramaic script of the earlier scrolls in the 3rd century BCE evolved into the Hebrew square script of the later scrolls in the 1st century CE, also known as ketav Ashuri (Assyrian script), still in use today.
  • Mishnaic Hebrew from the 1st to the 3rd or 4th century CE, corresponding to the Roman Period after the destruction of the Temple in Jerusalem and represented by the bulk of the Mishnah and Tosefta within the Talmud and by the Dead Sea Scrolls, notably the Bar Kokhba letters and the Copper Scroll. Also called Tannaitic Hebrew or Early Rabbinic Hebrew.

Sometimes the above phases of spoken Classical Hebrew are simplified into "Biblical Hebrew" (including several dialects from the 10th century BCE to 2nd century BCE and extant in certain Dead Sea Scrolls) and "Mishnaic Hebrew" (including several dialects from the 3rd century BCE to the 3rd century CE and extant in certain other Dead Sea Scrolls).[22] However, today, most Hebrew linguists classify Dead Sea Scroll Hebrew as a set of dialects evolving out of Late Biblical Hebrew and into Mishnaic Hebrew, thus including elements from both but remaining distinct from either.[23] By the start of the Byzantine Period in the 4th century CE, Classical Hebrew ceases as a regularly spoken language, roughly a century after the publication of the Mishnah, apparently declining since the aftermath of the catastrophic Bar Kokhba War around 135 CE.

Писмо[уреди]

Напомене[уреди]

  1. У Танаху (јеврејској библији), језик се називао као Yehudit „језик Јуде“ или səpaṯ kəna‘an „језик Канана“.[1][6] Каснији хеленистички писци као што је Јосиф Флавије и Јеванђеље по Јовану користе термин Хебрејисти за заједничко ословљавање Хебреја и Арамејаца.[1]
  2. Sáenz-Badillos, Ángel and John Elwolde: „Постоји општа сагласност да се могу разликовати два главна периода РХ (Рабинског хебрејског). Први, који је трајао до краја танајске ере (око 200. година), карактерише РХ као говорни језик који се постепено развија у књижевни медиј у којем су Мишнах, Тосефта, baraitot и танајски „мидрашим“ били састављени. Друга фаза почиње са Аморајмом и сведечи РХ замену арамејским као говорном домаћим језиком, који преживљава само као књижевни језик. Затим је наставио да се користи у каснијим рабинским списима до десетог века, на пример, на хебрејским деловима два Талмуда и у мидрашкој и хагадској литератури.“[11]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Sáenz-Badillos (1993)
  2. H. S. Nyberg 1952. Hebreisk Grammatik. s. 2. Reprinted in Sweden by Universitetstryckeriet, Uppsala 2006.
  3. 3,0 3,1 Thompson, Irene (15. 06. 2016). „Hebrew”. About World Languages. 
  4. Gur, Nachman; Haredim, Behadrey. „'Kometz Aleph – Au': How many Hebrew speakers are there in the world?”. Приступљено 2. 11. 2013. 
  5. „Table 53. Languages Spoken At Home by Language: 2009”, The 2012 Statistical Abstract, U.S. Census Bureau, Архивирано из оригинала на датум 25. 12. 2007, Приступљено 27. 12. 2011 
  6. Rick Aschmann, "Hebrew" in Genesis
  7. „Most ancient Hebrew biblical inscription deciphered”. Physorg.com. 7. 01. 2010. Приступљено 25. 04. 2013. 
  8. Grenoble & Whaley (2005). стр. 63.
  9. Fesperman, Dan (1998). „Once 'dead' language brings Israel to life Hebrew: After 1,700 years, a revived language becomes a common thread knitting together a nation of immigrants with little in common except religion”. The Baltimore Sun. Sun Foreign Staff. Приступљено 28. 03. 2017. 
  10. "Hebrew" in The Oxford Dictionary of the Christian Church, edit. F.L. Cross, first edition (Oxford, 1958), 3rd edition (Oxford 1997). The Oxford Dictionary of the Christian Church which once said, in 1958 in its first edition, that Hebrew "ceased to be a spoken language around the fourth century BCE", now says, in its 1997 (third) edition, that Hebrew "continued to be used as a spoken and written language in the New Testament period".
  11. Sáenz-Badillos, Ángel and John Elwolde. 1996. A history of the Hebrew language. P.170-171
  12. "If you couldn't speak Greek by say the time of early Christianity you couldn't get a job. You wouldn't get a good job. a professional job. You had to know Greek in addition to your own language. And so you were getting to a point where Jews...the Jewish community in say Egypt and large cities like Alexandria didn't know Hebrew anymore they only knew Greek. And so you need a Greek version in the synagogue." – Josheph Blankinsopp, Professor of Biblical Studies University of Notre Dame in A&E's Who Wrote the Bible
  13. „הספריה של מט"ח”. Lib.cet.ac.il. Приступљено 2013-04-25. 
  14. Ross, Allen P. Introducing Biblical Hebrew, Baker Academic, 2001.
  15. אברהם בן יוסף ,מבוא לתולדות הלשון העברית (Avraham ben-Yosef, Introduction to the History of the Hebrew Language), page 38, אור-עם, Tel-Aviv, 1981.
  16. Share, David L. (2017). „Learning to Read Hebrew”. Ур.: Verhoeven, Ludo; Perfetti, Charles. Learning to Read Across Languages and Writing Systems. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 156. ISBN 9781107095885. Приступљено 1. 11. 2017. 
  17. Fellman, Jack (1973). The Revival of a Classical Tongue: Eliezer Ben Yehuda and the Modern Hebrew Language. The Hague: Mouton. стр. 12. ISBN 9789027924957. Приступљено 1. 11. 2017. 
  18. „'Oldest Hebrew script' is found”. BBC News. 30. 10. 2008. Приступљено 3. 3. 2010. 
  19. „'Proof' David slew Goliath found as Israeli archaeologists unearth 'oldest ever Hebrew text'. Daily Mail. 31. 10. 2008. Приступљено 3. 3. 2010. 
  20. „Have Israeli Archaeologists Found World's Oldest Hebrew Inscription?”. Haaretz. AP. 30. 10. 2008. Архивирано из оригинала на датум 6. 8. 2011. Приступљено 8. 11. 2010. 
  21. William M. Schniedewind, "Prolegomena for the Sociolinguistics of Classical Hebrew", The Journal of Hebrew Scriptures vol. 5 article 6 Archived 4 February 2012 at the Wayback Machine.
  22. M. Segal, A Grammar of Mishnaic Hebrew (Oxford: Clarendon Press, 1927).
  23. Elisha Qimron, The Hebrew of the Dead Sea Scrolls, Harvard Semitic Studies 29 (Atlanta: Scholars Press 1986).

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]