Eksperimentalna pedagogija
Eksperimentalna pedagogija je pedagoški pravac, koji se javlja krajem XIX i početkom XX veka, čiji je zadatak bio da se u proučavanju pedagoških pojava, osim posmatranja, uvede i eksperimentalna metoda. Dakle, ovaj pedagpški pravac podrazumeva proučavanje dece, njihovog razvoja i vaspitanja pomoću empirijskih istraživanja, pre svega primenom eksperimentalnih postupaka.[1]
Razlog nastanka eksperimentalne pedagogije treba tražiti u razvoju i stanju prirodnih i društvenih nauka u drugoj polovini 19. – tog vijeka. Eksperiment je nastao u prirodnima naukama i proširio se na društvene nauke. Pod utjecajem pozitivizma, javila se potreba da se pedagogija izgradi na „pozitivnim“ činjenicama vaspitanja i napusti deduktivno - racionalistički metod i pridruži se prirodnim naukama. Uvođenje eksperimenata u psihologiju dovelo je do toga da su počeli da se proučavaju problemi koji su bili povezani sa problemima kojima se bavila pedagogija.[2]
Eksperimentalna pedagogija istražuje razvojnu praksu. Za svoje stavove ona traži dokaze i do zaključaka dolazi na osnovu činjenica utvrđenih u praksi. Ona je empirijska pedagogija. Za proučavanje deteta nisu odgovarale metode kojima se koristila dosadašnja pedagogija. Dedukcija ovde nije adekvatna. Proučavanje deteta nije moguće bez činjenica. Posebna karakteristika eksperimentalne pedagogije je metoda kojom se ona koristi, postupci koje ona primjenjuje u istraživanju svoga predmeta. Predstavnici eksperimentalne pedagogije vjeruju da će „egzaktni postupci“ kojima se ona služi omogućiti precizno utvrđivanje sigurnijih zaključaka i zamenjivanje pretpostavki činjenicama i dokazima. Pedagogija može postati „naučna“ samo ako polazi od činjenica, ako se temelji na istinskom. Ona se ne zalaže samo za eksperimentalna istraživanja nego uopšte za empirijska proučavanja u oblasti razvoja. Smatrana je jednostranim pedagoškim pravcem zato što se koristila samo eksperimentom i njime se samo mogu valjano proučiti pedagoški problemi. Za eksperimentalnu pedagogiju je karakteristično merenje. Predstavnici su termin „nova pedagogija“, „eksperimentalna pedagogija“ upotrebljavali u istom značenju. Mada se eksperimentalna pedagogija češće naziva „naučna pedagogija“. Različiti stavovi o eksperimentalnoj i naučnoj pedagogiji zadržali su se do kraja 20. veka.[2]
Predstavnici[uredi | uredi izvor]
Glavna zasluga za konstituisanje eksperimentalne pedagogije kao poslebnog pravca i razrada njenih teorijskih osnova, pripada dvojici nemačkih pedagoga Avgustu Laju i Ernestu Mojmanu koji se smatraju i osnivačima eksperimentalne pedagogije. Tu su još u Francuskoj Alfred Bine, U Americi Edvard Torndajk i Stenli Hol, u Rusiji Aleksandar Petrovič Nečajev, a poznatiji predstavnik sa naših prostora bio je Paja Rdosavljević.[1]
Laj napisao veliki broj knjiga namenjenih praktičarima iz oblasti eksperimentalne pedagogije, među kojima su Uputstvo za nastavu pravopisa zasnovana na psihološkim eksperimentima (1897), Uputstva za nastavu računa na nižem stupnju, zasnovana na didaktičkim eksperimentima (1898), Eksperimentalna didaktika i njene osnove sa posebnim osvrtom na čula, volju i delanje (1903), napokon 1908. objavljuje svoju Eksperimentalnu pedagogiju sa posebnim osvrtom na vaspitanje pomoću aktivnosti. U tom sistemskom delu iznosi polazišta i principe eksperimentalne pedagogije i poseban pogled na vaspitanje. U centar vaspitanja stavlja se aktivnost pojedinca, njegov čin izražavanja i na toj osnovi izgrađuje posebnu koncepciju škole. Mojman piše rad Nastanak i razvoj eksperimentalne pedagogije, gde otkriva ko se tada bavio eksperimentalnom pedagogijom i koji su to problemi na taj način proučavani (intelektualni rad, rumo, reprodukcija, razvoj dečijeg govora...). Mojman pravi razliku između psihološkog i pedagoškog eksperimenta, zalaže se ua individualni eksperiment. Predmet eksperimentalne pedagogije jeste psihički i fizički razvitak deteta. I stariji i savremeni predstavnici eksperimentalne pedagogije smatraju da u predmet pedagoške nauke mogu da uđu samo problemi podložni eksperimentalnom proučavanju. Sve ostalo je van sfere nauke pa i eksperimentalne pedagogije.[3]
Među izrazitim predstavnicima eksperimentalne pedagogije treba pomenuti u Belgiji Rajmona Biza ( Eksperimentisanje u pedagogiji), u Švajcarskoj Roberta Dotrona ( Šta je eksperimentalna pedagogija) i u Francuskoj Gostona Mialarea ( Nova naučna pedagogija). Treba reći da je esperimentalna pedagogija uvažavala samo ono što se eksperimentalno moglo proveriti, pa je tako, suprotstavljajući se teorijskoj pedagogiji, otišla u drugu krajnost, zapostavljajući čitav niz teorijskih pitanja koja nije bilo moguće eksperimentalno proveriti.[1]
Reference[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Cenić, Petrović, Stojan, Jelena (2005). Vaspitanje kroz istorijske epohe. Učiteljski fakultet u Vranju. str. 248—252.