Позитивизам

С Википедије, слободне енциклопедије

Позитивизам је учење које се заснива искључиво на чињеницама. Позитивизам негира метафизику и покушава свој предмет да опише онако какав јесте, без стварања хипотеза и претпоставки какав би могао бити.[1] Овај приступ може да се назове и описним односно дескриптивним. Позитивизам је сматрао, а и данас су видљиви остаци оваквог мишљења, да је такав приступ ближи методи природних наука. Ову илузију разбила је теорија сазнања у XX веку (Сер Карл Попер, Имре Лакатош, Пол Фајерабенд и други), али и сама наука XX века са спектакуларним и крајње антипозитивистичким теоријама квантне механике и релативности. Њему супротан је нормативни приступ, који чешће сусрећемо у друштвеним наукама.

Зачетник позитивистичке теорије је Огист Конт (франц. Auguste Comte), који је сматрао да се друштвени феномени могу проучавати методама природних наука.[2] Позитивистички приступ доминирао је у социологији све до Другог светског рата. Након рата, под утицајем академске социологије у САД и Француској, његова популарност опада углавном због разорне критике других гледишта (функционализам, структурализам, марксизам) која су нудила боља решења, и тако постала модернија. Најизраженији позитивистички приступ у социологији налази се код Емила Диркема у делу Правила социолошке методе. Позитивистички приступ у социологији полази од следећих претпоставки:

  1. нуди радикалну алтернативу свим дотадашњим филозофским мишљењима и идејама
  2. критикује феудални поредак испуњен крутом и беживотном спекулацијом коју ће заменити рационална мисао и искуствене чињенице
  3. егзактност, практичност и конструктивност сваког позитивистичког става огледа се у операционализацији и искуственој верификацији
  4. захваљујући присуству позитивне науке, техничка питања се лакше решавају
  5. својом научном неутралношћу јасно разграничава научно од идеолошког
  6. по узору на природне науке користи егзактну прецизну методу у проучавању човека и друштва и тако долази до чињеница темељених на искуственом материјалу;
  7. садржаји вредносних судова и нормативних исказа не могу се искуствено проверити и практично применити због њихове ненаучне ваљаности.

Социолошки позитивизам сматра да друштво, као и физички свет, функционише у складу са општим законима. Интроспективно и интуитивно знање се одбацује, као и метафизика и теологија, јер се метафизичке и теолошке тврдње не могу проверити чулним искуством. Иако је позитивистички приступ рекурентна тема у историји западњачке мисли,[3] савремени приступ формулисао је филозоф Огист Конт почетком 19. века.[4] Конт је тврдио да, као што физички свет делује у складу са гравитацијом и другим апсолутним законима, тако делује и друштво.[5]

Преглед[уреди | уреди извор]

Претходници[уреди | уреди извор]

Позитивизам је део генералније древне свађе несугласице филозофије и поезије, коју је посебно изнео Платон, а касније преформулисао као несугласицу између наука и хуманистике.[6] Платон критику поезије са становишта филозофије разрађује у својим дијалозима Федр 245а, Симпозијум 209а, Република 398а, Закони 817 б–д и Јон.[7] Вилхелм Дилтај (1833–1911) популаризовао је разлику између науке ума (хуманистичке науке) и природних наука.[8]

Разматрање да закони у физици можда нису апсолутни, већ релативни, и ако је то случај, ово би могло тачније да се односи на друштвене науке,[9] другачије је изразио Г. Б. Вико 1725. године.[10] Вицо је, за разлику од позитивистичког покрета, истицао супериорност науке о људском уму (хуманистике, другим речима), на основу тога што природне науке не казују ништа о унутрашњим аспектима ствари.[11]

Види још[уреди | уреди извор]

Рефернце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Larrain, Jorge (1979). The Concept of Ideology. London: Hutchinson. стр. 197. »one of the features of positivism is precisely its postulate that scientific knowledge is the paradigm of valid knowledge, a postulate that indeed is never proved nor intended to be proved.« 
  2. ^ „Позитивизам”. Кратка историја фиозофије. Приступљено 3. 2. 2021. 
  3. ^ Cohen, Louis; Maldonado, Antonio (2007). „Research Methods In Education”. British Journal of Educational Studies. 55 (4): 9. S2CID 143761151. doi:10.1111/j.1467-8527.2007.00388_4.x. .
  4. ^ „Auguste Comte”. Sociology Guide. Архивирано из оригинала на датум 7. 9. 2008. Приступљено 2. 10. 2008. 
  5. ^ Macionis, John J. (2012). Sociology 14th EditionСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Boston: Pearson. стр. 11. ISBN 978-0-205-11671-3. 
  6. ^ Egan, Kieran (1997). The Educated Mind. University of Chicago Press. стр. 115–116. ISBN 978-0-226-19036-5. »Positivism is marked by the final recognition that science provides the only valid form of knowledge and that facts are the only possible objects of knowledge; philosophy is thus recognized as essentially no different from science [...] Ethics, politics, social interactions, and all other forms of human life about which knowledge was possible would eventually be drawn into the orbit of science [...] The positivists' program for mapping the inexorable and immutable laws of matter and society seemed to allow no greater role for the contribution of poets than had Plato. [...] What Plato represented as the quarrel between philosophy and poetry is resuscitated in the "two cultures" quarrel of more recent times between the humanities and the sciences.« 
  7. ^ Saunders, T. J. Introduction to Ion. London: Penguin Books, 1987, p. 46
  8. ^ Wallace and Gach (2008) p. 27 Архивирано 17 јун 2016 на сајту Wayback Machine
  9. ^ Wallace, Edwin R. and Gach, John (2008) History of Psychiatry and Medical Psychology: With an Epilogue on Psychiatry and the Mind-Body Relation. p. 14 Архивирано 16 мај 2016 на сајту Wayback Machine
  10. ^ Giambattista Vico, Principi di scienza nuova, Opere, ed. Fausto Nicolini (Milan: R. Ricciardi, 1953), pp. 365–905.
  11. ^ Morera, Esteve (1990) p. 13 Gramsci's Historicism: A Realist Interpretation Архивирано 16 мај 2016 на сајту Wayback Machine

Литература[уреди | уреди извор]

  • Amory, Frederic. "Euclides da Cunha and Brazilian Positivism", Luso-Brazilian Review. Vol. 36, No. 1 (Summer 1999), pp. 87–94.
  • Armenteros, Carolina. 2017. "The Counterrevolutionary Comte: Theorist of the Two Powers and Enthusiastic Medievalist." In The Anthem Companion to Auguste Comte, edited by Andrew Wernick, 91–116. London: Anthem.
  • Annan, Noel. 1959. The Curious Strength of Positivism in English Political Thought. London: Oxford University Press.
  • Ardao, Arturo. 1963. "Assimilation and Transformation of Positivism in Latin America." Journal of the History of Ideas 24 (4):515–22.
  • Bevir, Mark. 1993. ‘Ernest Belfort Bax: Marxist, Idealist, Positivist’. Journal of the History of Ideas 54 (1): 119–35.
  • Bevir, Mark. 2002. "Sidney Webb: Utilitarianism, Positivism, and Social Democracy." The Journal of Modern History 74 (2):217–252.
  • Bevir, Mark. 2011. The Making of British Socialism. Princeton. PA: Princeton University Press.
  • Bourdeau, Michel. 2006. Les trois états: Science, théologie et métaphysique chez Auguste Comte. Paris: Éditions du Cerf.
  • Bourdeau, Michel, Mary Pickering, and Warren Schmaus, eds. 2018. Love, Order and Progress. Pittsburgh, PA: University of Pittsburgh Press.
  • Bryant, Christopher G. A. 1985. Positivism in Social Theory and Research. New York: St. Martin's Press.
  • Claeys, Gregory. 2010. Imperial Sceptics. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Claeys, Gregory. 2018. "Professor Beesly, Positivism and the International: the Patriotism Issue." In "Arise Ye Wretched of the Earth": The First International in a Global Perspective, edited by Fabrice Bensimon, Quinton Deluermoz and Jeanne Moisand. Leiden: Brill.
  • De Boni, Carlo. 2013. Storia di un'utopia. La religione dell'Umanità di Comte e la sua circolazione nel mondo. Milano: Mimesis.
  • Dixon, Thomas. 2008. The Invention of Altruism. Oxford: Oxford University Press.
  • Feichtinger, Johannes, Franz L. Fillafer, and Jan Surman, eds. 2018. The Worlds of Positivism. London: Palgrave Macmillan.
  • Forbes, Geraldine Handcock. 2003. "The English Positivists and India." In Essays on Indian Renaissance, edited by Raj Kumar, 151–63. Discovery: New Delhi.
  • Gane, Mike. 2006. Auguste Comte. London: Routledge.
  • Giddens, Anthony. Positivism and Sociology. Heinemann. London. 1974.
  • Gilson, Gregory D. and Irving W. Levinson, eds. Latin American Positivism: New Historical and Philosophic Essays (Lexington Books; 2012) 197 pages; Essays on positivism in the intellectual and political life of Brazil, Colombia, and Mexico.
  • Harp, Gillis J. 1995. Positivist Republic: Auguste Comte and the Reconstruction of American Liberalism, 1865-1920. University Park, PA: Pennsylvania State University Press.
  • Harrison, Royden. 1965. Before the Socialists. London: Routledge.
  • Hoecker-Drysdale, Susan. 2001. "Harriet Martineau and the Positivism of Auguste Comte." In Harriet Martineau: Theoretical and Methodological Perspectives, edited by Michael R. Hill and Susan Hoecker-Drysdale, 169–90. London: Routledge.
  • Kremer-Marietti, Angèle. L'Anthropologie positiviste d'Auguste Comte, Librairie Honoré Champion, Paris, 1980.
  • Kremer-Marietti, Angèle. Le positivisme, Collection "Que sais-je?", Paris, PUF, 1982.
  • LeGouis, Catherine. Positivism and Imagination: Scientism and Its Limits in Emile Hennequin, Wilhelm Scherer and Dmitril Pisarev. Bucknell University Press. London: 1997.
  • Lenzer, Gertrud, ed. 2009. The Essential Writings of Auguste Comte and Positivism. London: Transaction.
  • "Positivism." Marxists Internet Archive. Web. 23 Feb. 2012. < http://www.marxists.org/reference/subject/philosophy/help/mach1.htm>.
  • McGee, John Edwin. 1931. A Crusade for Humanity. London: Watts.
  • Mill, John Stuart. Auguste Comte and Positivism.
  • Mises, Richard von. Positivism: A Study In Human Understanding. Harvard University Press. Cambridge, Massachusetts: 1951.
  • Petit, Annie. Le Système d'Auguste Comte. De la science à la religion par la philosophie. Vrin, Paris (2016).
  • Pickering, Mary. Auguste Comte: An Intellectual Biography. Cambridge University Press. Cambridge, England; 1993.
  • Quin, Malcolm. 1924. Memoirs of a Positivist. London: George Allen & Unwin.
  • Richard Rorty (1982). Consequences of Pragmatism.
  • Scharff, Robert C. 1995. Comte After Positivism. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Schunk, Dale H. Learning Theories: An Educational Perspective, 5th. Pearson, Merrill Prentice Hall. 1991, 1996, 2000, 2004, 2008.
  • Simon, W. M. 1963. European Positivism in the Nineteenth Century. Ithaca, NY: Cornell University Press.
  • Sutton, Michael. 1982. Nationalism, Positivism and Catholicism. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Trindade, Helgio. 2003. "La république positiviste chex Comte." In Auguste Comte: Trajectoires positivistes 1798–1998, edited by Annie Petit, 363–400. Paris: L'Harmattan.
  • Turner, Mark. 2000. "Defining Discourses: The "Westminster Review", "Fortnightly Review", and Comte's Positivism." Victorian Periodicals Review 33 (3):273–282.
  • Wernick, Andrew. 2001. Auguste Comte and the Religion of Humanity. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Whatmore, Richard. 2005. "Comte, Auguste (1798-1857)." In Encyclopaedia of Nineteenth-Century Thought, edited by Gregory Claeys, 123–8. London: Routledge.
  • Whetsell, Travis and Patricia M. Shields. "The Dynamics of Positivism in the Study of Public Administration: A Brief Intellectual History and Reappraisal", Administration & Society. doi:10.1177/0095399713490157.
  • Wils, Kaat. 2005. De omweg van de wetenschap: het positivisme en de Belgische en Nederlandse intellectuele cultuur, 1845–1914. Amsterdam: Amsterdam University Press.
  • Wilson, Matthew. 2018. "British Comtism and Modernist Design." Modern Intellectual History x (xx):1–32.
  • Wilson, Matthew. 2018. Moralising Space: the Utopian Urbanism of the British Positivists, 1855–1920. London: Routledge.
  • Wilson, Matthew. 2020. "Rendering sociology: on the utopian positivism of Harriet Martineau and the ‘Mumbo Jumbo club." Journal of Interdisciplinary History of Ideas 8 (16):1–42.
  • Woll, Allen L. 1976. "Positivism and History in Nineteenth-Century Chile." Journal of the History of Ideas 37 (3):493–506.
  • Woodward, Ralph Lee, ed. 1971. Positivism in Latin America, 1850–1900. Lexington: Heath.
  • Wright, T. R. 1986. The Religion of Humanity. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Wright, T. R. 1981. "George Eliot and Positivism: A Reassessment." The Modern Language Review 76 (2):257–72.
  • Wunderlich, Roger. 1992. Low Living and High Thinking at Modern Times, New York. Syracuse, NY: Syracuse University Press.
  • Zea, Leopoldo. 1974. Positivism in Mexico. Austin: University of Texas Press.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]