Elektroencefalografija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe, pogledajte EEG (višeznačna odrednica).
Elektroencefalografija

Elektroencefalografija je posebna neurofiziološka metoda koja registruje moždanu električnu aktivnost preko elektroda smeštenih na poglavini (što je najčešći vid korišćenja) ili subduralno odnosno unutar moždanog tkiva (što se koristi u preoperativnoj pripremi bolesnika sa epilepsijom). Rezultujući dijagram je poznat kao elektroencefalogram (EEG) koji je, ranije, preko posebnih pera osetljivih na izmenu napona, iscrtavan na papiru, a u sadašnjici češće zastupljen u vidu digitalnog crteža korišćenjem računara.

Elektrode u obliku novčića obično se postavljaju na površinu glave i snima se signal sa svake od njih, odnosno beleži se razlika potencijala između svake merne i jedne standardne referentne elektrode.[1] Referentna elektroda se postavlja tako da bude van uticaja varijabile koja se prati, a to je obično mastoidna kost iza uva ili nazalni deo. Kako bi električni signal koji je izuzetno slabog intenziteta na površini glave bio registrovan neophodno je da se aktivira sinhronizovano čitava populacija neurona i tako proizvede dovoljno jak signal, kao i da aktivirana populacija neurona bude paralelno orijentisana tako da se njeni signali sumiraju, a ne da se međusobno potiru.

EEG beleži moždane talase koji su prema frekvenciji podeljeni na delta talase (aktivnost do 4 herca), teta talase (od 4 do 8 herca), alfa talase (od 8-12 herca) i beta talase (preko 12 herca). Pojedina normalna (budnost, spavanje, dremanje) i patološka stanja (epilepsija, encefalopatija, moždani udar ili druge strukturne lezije mozga) imaju svoj specifičan EEG zapis, zahvaljujući kojem je EEG uvršten kao neophodna dijagnostička metoda u ispitivanju epilepsije.

Ograničenja[uredi | uredi izvor]

Nažalost, EEG ima svoja značajna ograničenja. Ona se odnose na malu prostornu (EEG beleži električnu aktivnost sa svega 1/3 moždane kore) i vremensku (EEG se u standarnim uslovima beleži u vremenskom trajanju od dvadeset minuta). Ova ograničenja se delom mogu prevazići upotrebom tzv. metoda aktivacije (hipeventilacija, fotostimulacija) ili produženjem snimanja u specifičnim fiziološkim stanjima (spavanje nakon dužeg perioda nespavanja).

Reference[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]