Pređi na sadržaj

Елеонора (pripovetka)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Eleonora
Ilustracija iz 1909.
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovEleonora
AutorEdgar Alan Po
ZemljaSAD
Jezikengleski
Žanr / vrsta delaromansa
Izdavanje
Datum1842.

„Eleonora” (engl. Eleonora) je pripovetka američkog pisca Edgara Alana Poa, prvi put objavljena 1842. u filadelfijskom godišnjaku The Gift. Često se smatra donekle autobiografskom pričom i ima relativno „srećan” kraj.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Priča prati neimenovanog pripovedača koji sa svojim rođakom i tetkom živi u „Dolini višebojne trave”, idiličnom raju punom mirisnog cveća, fantastičnog drveća i „Reke tišine”. Dolina ostaje neugažena tragovima stranaca i tako žive izolovani, ali srećni.

Pošto su živeli tako petnaest godina, „ljubav je ušla” u srca pripovedača i njegove rođake Eleonore. Dolina je odražavala lepotu njihove mlade ljubavi:

Strast kojom se stolećima odlikovala naša loza... zajedno su donele zanosno blaženstvo u Dolinu višebojne trave. Promena je zahvatila sve. Čudnovati zvezdoliki blistavi cvetovi propupeli su na drveću koje pre nije cvetalo. Nijanse zelenog tepiha postale su izrazitije, a kako su se, jedan po jedan, beli krasuljci povlačili, na mestu svakog iznikle su desetine rubin-crvenih čapljena. Život je nastajao na našim stazama; visoki flamingo, do tada neviđen, zajedno s drugim pticama sjajnih jarkih boja razmetao se pred nama skerletnim perjem.

Eleonora je, međutim, bila bolesna — „stasala u savršenu ljupkost samo da bi umrla”. Ona se ne plaši smrti, ali se plaši da će pripovedač posle njene smrti napustiti dolinu i svoju ljubav preneti na neku drugu. Pripovedač joj se svečano zaklinje, sa „Svemogućim gospodarom svemira“ kao svedokom, da nikada neće stupiti u brak „ni sa jednom kćeri ljudskog roda”.

Međutim, nakon Eleonorine smrti, Dolina višebojne trave počinje da gubi sjaj i toplinu. Pripovedač odlučuje da ode u neimenovani „neobični grad”. Tamo upoznaje ženu po imenu Ermengarda i, bez osećaja krivice, ženi se njome. Eleonora uskoro posećuje pripovedača iz groba i daje svoj blagoslov bračnom paru. „Oslobođen si”, kaže ona, „iz razloga koje ćeš spoznati na Nebesima”.

Istorija objavljivanja[uredi | uredi izvor]

Priča je prvi put objavljena 1842. godine u godišnjaku The Gift. Kasnije je ponovo objavljena u izdanju novina Broadway Journal od 24. maja 1845. godine.[1] Iste godine, Po je dodao uvodni epigraf, citat Ramona Ljulja koji se prevodi kao „Očuvanje određenog oblika spasava dušu”.[2] U originalnoj publikaciji pripovedač se nazvana Piros.[2]

Analiza[uredi | uredi izvor]

Mnogi biografi smatraju „Eleonoru” autobiografskom pričom koju je Po napisao da bi ublažio sopstveno osećanje krivice zbog čežnje za drugim ženama. U vreme objavljivanja ove pripovetke, njegova supruga Virdžinija je tek počela da pokazuje znake bolesti, iako neće umreti još pet godina.[1] Pripovedač je, dakle, sam Po, koji živi sa svojom mladom rođakom (uskoro ženom) i tetkom.

Iznenadni kraj, sa novom ljubavlju pripovedača koja je imenovana samo u trećem pasusu pred kraj, pomalo je neuverljiv ako je ovo Poov pokušaj da opravda svoja osećanja. Po je smatrao da se priča „nije završila tako dobro kako je mogla biti”. Možda je to u nedorečenosti razloga za dozvolu da prekrši svoj zavet, koji će se otkriti samo na Nebesima. Čak i tako, u poređenju sa završecima drugih Pooovih priča u kojima se mrtvi ljubavnik vraća iz groba, ovo je „srećan” kraj, bez antagonizma, krivice ili ozlojeđenosti.[3] U „Moreli”, na primer, mrtva žena se reinkarnira u sopstvenu ćerku, samo da bi umrla. U „Ligeji”, prva žena se vraća iz mrtvih i uništava novu pripovedačevu ljubav. Na kraju, poruka u „Eleonori” je da je muškarcu dozvoljeno da se venča bez osećaja krivice nakon smrti svoje prve ljubavi.

Pripovedač spremno priznaje ludilo na početku priče, iako veruje da nije utvrđeno da li je ludilo zapravo najuzvišeniji oblik inteligencije.[4] Ovo je možda napisano u šali, ali takođe može objasniti preterano rajski opis doline[5] i kako se ona menja sa njihovom ljubavlju, a kasnije i sa Eleonorinom smrću. Njegovo priznanje ludila ga, međutim, opravdava od uvođenja tako fantastičnih elemenata.[6] Nejasno je zašto je trio živeo u izolaciji u dolini.

U priči ima i seksualnih tema. Ime pripovedača, Piros, implicira vatru i strast. Kako on i Eleonora rastu, njihov nevini odnos se pretvara u ljubav sa opisima promenljivog pejzaža koji su erotski ili seksualni − životinjski i biljni svet koji niču i množe se. Eleonorina smrt služi kao simboličan kraj idealne romantične ljubavi koja je ubrzo zamenjena manje strasnom bračnom ljubavlju prema Ermengardi.[7] Eleonora oličava mnoge tipične crte u Poovim ženskim likovima: mlada je, pasivna i potpuno posvećena svojoj ljubavi.[8]

Izraz „Dolina višebojne trave” inspirisan je „Adonisom” Persija Biša Šelija.[9]

Glavne teme[uredi | uredi izvor]

Žena koja se vraća iz groba da poseti svoju bivšu ljubav je motiv koji Po često koristi. On je često pisao i o smrti lepih žena, koju je smatrao najpoetičnijom temom u književnosti.[10]

Prijem[uredi | uredi izvor]

Poov prijatelj Tomas Holi Čivers pohvalio je „Eleonoru” kao skoro pesmu u prozi. Njenu originalnost i izvršenje uporedio je sa Osijanovim delima.[11] Poov biograf Artur Hobson Kvin nazvao ju je „jednom od njegovih najboljih priča”.[12]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Sova, Dawn B. Edgar Allan Poe: A to Z. New York: Checkmark Books. 2001. ISBN 0-8160-4161-X. str. 78.
  2. ^ a b Fisher, Benjamin Franklin. "'Eleonora': Poe and Madness" collected in Poe and His Times: The Artist and His Milieu, Benjamin Franklin Fisher, ed. Baltimore: The Edgar Allan Poe Society. 1990. ISBN 0-9616449-2-3. str. 181.
  3. ^ Kennedy, J. Gerald. "Poe, 'Ligeia,' and the Problem of Dying Women" as collected in New Essays on Poe's Major Tales, edited by Kenneth Silverman. Cambridge University Press, 1993. p. 126
  4. ^ Ruffner, Courtney J. and Jeff Grieneisen. "Intelligence: Genius or Insanity? Tracing Motifs in Poe's Madness Tales" collected in Bloom's BioCritiques: Edgar Allan Poe, Harold Bloom, ed. Philadelphia: Chelsea House Publishers. 2002. ISBN 0-7910-6173-6. str. 55.
  5. ^ Ruffner, Courtney J. and Jeff Grieneisen. "Intelligence: Genius or Insanity? Tracing Motifs in Poe's Madness Tales" collected in Bloom's BioCritiques: Edgar Allan Poe, Harold Bloom, ed. Philadelphia: Chelsea House Publishers. 2002. ISBN 0-7910-6173-6. str. 59.
  6. ^ Fisher, Benjamin Franklin. "'Eleonora': Poe and Madness" collected in Poe and His Times: The Artist and His Milieu, Benjamin Franklin Fisher, ed. Baltimore: The Edgar Allan Poe Society. 1990. ISBN 0-9616449-2-3. str. 180.
  7. ^ Benton, Richard P. "Friends and Enemies: Women in the Life of Edgar Allan Poe" collected in Myths and Realities: The Mysterious Mr. Poe. Baltimore: Edgar Allan Poe Society. 1987. ISBN 0-9616449-1-5. str. 6-7.
  8. ^ Weekes, Karen. "Poe's feminine ideal," collected in The Cambridge Companion to Edgar Allan Poe, edited by Kevin J. Hayes. Cambridge University Press. 2002. ISBN 0-521-79727-6. str. 154.
  9. ^ Meyers, Jeffrey. Edgar Allan Poe: His Life and Legacy. New York: Cooper Square Press, 1992: 129. ISBN 0-8154-1038-7.
  10. ^ Silverman, Kenneth. Edgar A. Poe: Mournful and Never-ending Remembrance. New York: Harper Perennial. 1991. ISBN 0-06-092331-8. str. 239.
  11. ^ Chivers, Thomas Holley. Chivers' Life of Poe, edited by Richard Beale Davis. New York: E. P. Dutton & Co., Inc., 1952. p. 79.
  12. ^ Quinn, Arthur Hobson. Edgar Allan Poe: A Critical Biography. Baltimore: The Johns Hopkins University Press. 1998. ISBN 0-8018-5730-9. str. 329.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Елеонора_(приповетка)&oldid=27802203”