Entremes

Entremes ili međuigra (šp: entremés; paso) je kratka dramska podvrsta komično-burlesknog karaktera u kojoj se pojavljuju likovi iz naroda, i koja se prikazivala između prvog i drugog čina glavnog pozorišnog komada u španskom Zlatnom veku, znači od kraja XVI veka do 1780. kada je konačno bio zabranjen. U Evropi ekvivalent bi bio farsa, termin koji se u Španiji upotrebljavao da označi bilo koju vrstu pozorišnog komada.

Entremesom su desfilovali likovi iz naroda ili predstavnici različitih zanimanja, i reflektovali su na realističan način neke teme koje nisu mogle da se nađu u glavnom pozorišnom komadu. Zbog svoje otvorene satire i bezočnog jezika bio je predmet kritike sveštenih lica koji su ih smatrali obscenim, nemoralnim kao i da podstiču na greh.

S druge strane, jezik koji se koristi u entremesu je mnogo realističniji od jezika komedije u kome nema velikih i pompeznih reči i metaforičnih izraza, što ga čini mnogo otvorenijim i bezočnijim. Osim toga, pun je stručnih reči vezanih za određene profesije i zanate, i uz kostumbrizam, takođe rečnik svakodnevnog života običnog naroda.

Likovi

Neki od uobičajenih likova entremesa su bili:

• Prostak ili glupak (šp: simple; bobo), zloban mada je takoše obično i žrtva prevare. U entremesu generalno ima ulogu seoskog kmeta ili sluge.
• Žandar (šp: alguacil), karikirani jer nikad ništa ne vide ni ne čuju zato što primaju mito.
• Seoski kmet(šp: alcalde rural), čije su osnovne karakteristike prostota i neotesanost, i često se mešao sa glupakom, zbog vrlo sličnih osobina.
• Vojnik (šp: soldado), bez zanata i prebijene pare, predstavljao je kritiku same vojske u koju su se prijavljivali gubitnici i oni koji nisu mogli da se prilagode disciplini manualnog rada pa su u ratovanju tražili način da zarađuju za život, ili su pak bili osuđenici koji su bežali od izdržavanja kazne. Mnogi od njih su se vraćali nakon nekoliko godina puni rana, taštine i samoljublja nesposobni da se uklope u organizovano društvo, završavajući obično kao hvalisavci, svadljivci i razvratnici.
• Crkvenjak (šp:sacristán), je bio sušta suprotnost vojniku, bio je ekonomski stabilniji i žene su ga više prihvatale od vojnika. Posle glupaka, najčešći lik entremesa.
• Lekar (šp: médico), lik koji je naviše kritikovan i napadan, zbog nestručnosti i nesposobnosti da donese ozdravljenje. Glavne karakteristike ovog lika su lakomost na novac, i konfuzan jezik, uvek na leđima magarca.
• Apotekar (šp: boticario), najnepopularniji lik entremesa, optužen da truje ljude i da ih kao i lekar pre ubija nego leči. Takođe često ima ulogu i smešnog ljubavnika.
• Ćata (šp: escribano ), bio je popularan lik i često se pojavljuje uz seoskog kmeta, kao njegova direktna suprotnost, savetujući ga i često se prepirući sa istim.
• Učenjak (šp: letrado), lik koji je nastao nakon stapanja plemstva i buržoazije, kada su univerziteti postali pribežište za sinove niskog plemstva i buržoazije, i koji su mogli da postanu sveštenici samo na osnovu studija na univerzitetu. Iako su predstavljali intelektualnu aristokratiju zemlje, narod ih nije mnogo cenio.
• Sluge (šp: criados) nisu bili tako česti likovi, i često su bili tupi i neotesani - sušta suprotnost slugama iz komedije koji su uvek bili inteligentni i dovitljivi.
• Paževi (šp: pajes) su veoma trapavi, naivni i nestašni dečaci koji izazivaju smeh svojom proždrljivošću i sprdačinama.
• Studenti (šp: estudiantes) uvek umešani u ljubavne avanture, dvoboje, noćne jurnjave i tuče, i studentske šale. Prikazani su uvek veseli i vedre naravi, pravi su obešenjaci i prepredenjaci, lik koji je nesumnjivo najviše deformisan.
• Krčmari (šp: mesoneros) se pojavnjuju u dva oblika: ili su prevareni od strane gostiju, ili su oni ti koji varaju goste. U svakom slučaju, prijatenj je najgoreg šljama i loših ljudi.
• Muškarci (šp: hombres) uglavnom se pojavljuju kao pripadnici nekog zanata, ali često kao i nosioci neke specifične karakteristike koja se ismeva: cicije, razvratnici, provodadžije, o razmetljivci koji se hvale svojim junaštvom, međutim, nigde ih nema kad dođe momenat da se pokažu na delu.
• Idalgo (šp: hidalgo) je manje više isti kao i u pikarskim romanima - uobraženi siromašak koji se razmeće svojim plemenitim poreklom koje mu u modernim vremenima samo donosi bedu koju on ne vidi, žrtva dekadentnog i deformisanog koncepta nekadašnje poštovane i cenjene socijalne klase.
• Pesnik (šp: poeta) je siromašan isto kao i idalgo, i glavna mu je karakteristika manija da sve govori u stihu i rimi.
• Muž (šp: marido) je pružao široki spektar različitih lica: rogonja, prevareni, ljubomorni, opsednut manijama svoje žene. Obično je ili čovek sa sela ili iz grada, koji ima za ženu oštrokonđu.
• Žena (šp: mujer) se javljala u dva tipa: pozitivan tip sa tačke gledišta tradicionalnih vrednosti - smerna u ambijentu svog doma i porodice, poslušna i dobra. Drugi tip je tip slobodne žene bez ograničenja kretanja, koja je pripadala bilo kojoj društvenoj klasi, žena koja se nameće svojom senzualnošću ili pak žena koja vodi slobodniji život zbog lakomosti. Ako su pripadale visokom staležu, i imale klijente iz grada i bile dobrostojeće, zvale su se kurtizane (šp: cortesanas); ako su pak bile niskog staleža, onda su bile probisveti i ništarije stalno u potrazi za zabavom. Karakterišu se po svom veoma živom i sočnom jeziku, sposobnosti da drže sve konce u rukama zahvaljujući svom snalažljivom duhu i bezočnosti. Na kraju se i jedne i druge pretvaraju u provodadžijke i svodnice. Žena probisvet (šp: buscona) se kritikovala zbog lakomosti, grešnog života i mahinacija. Sudopera (šp: fregona) je još jedan tip žene, obično sa sela, veoma nezgrapna i nevaspitana. Dvolična bogomoljka (šp: beata hipócrita) je takođe meta satire u entremesima. Takođe se pojavljuju i likovi žene koja se prenemaže, veštice, ciganke, razborite žene (veoma retko), zavodnica, ljubomorna žena, itd.

Razvoj

Postoji pet etapa u razvoju entremesa:

1. Nastanak, formiranje i definitivna konsolidacija. U ovu etapu spadaju pisci poput Lope de Ruede (šp: Lope de Rueda) i Huana de Timonede (šp: Juan de Timoneda).
2. Epoha vrhunca, od druge polovine XVI veka do sredine XVII veka. Među najbolje autore spadaju Migel Servantes (šp: Miguel de Cervantes), Luis Kinjones de Benavente (šp: Miguel Luis Quiñones de Benavente), Fransisko Kevedo (šp: Francisco de Quevedo), kao i drugi koji su se isključivo bavili ovom vrstom: Kastiljo Solorzano (šp: Castillo Solorzano), Alonso Heronimo de Salas Barbadiljo (šp: Alonso Gerónimo de Salas Barbadillo), Antonio Urtado de Mendoza (šp: Antonio Hurtado de Mendoza), i drugi.
3. Etapa velike popularnosti i veoma plodne produkcije. Međutim, postoji ponavljanje određenih šema, tema i modela, tako da ova etapa takođe uključuje iscrpljenost ideja i početak dekadencije entremesa. Podrazumeva drugu polovinu XVII veka. Gubitak vitalnosti se nadoknađuje parodijom i lepim dekorom ukoliko su bili pisani s ciljem da se prikažu na dvoru. Neki od istaknutih autora su Heronimo Kanser (šp: Gerónimo Cancer) i Agustin Moreto (šp: Agustín Moreto).
4. Dekadentna etapa koja uključuje kraj XVII veka i XVII vek, da bi konačno 1778. godine nestao potpuno sa scene kada su ga teoretičari Ilustracije zabranili zbog preterane vulgarnosti i prostote, karakteristike koje nisu bile u skladu sa estetskim idealizmom neoklascizma. Međutim, ipak još uvek se pojavljuju neki interesantni pisci, kao na primer Antonio de Samora (šp: Antonio de Zamora), Manuel de Leon Marčante (šp: Manuel de Leon MArchante), Juan de la Oz i Mota (šp: Juan de la Hoz y Mota) itd. Međutim, entremes sada zamenjuje sainete (šp: sainete), prikazivan između drugog i trećeg čina. Sainete je bio duži i manje liričan, sa dobro razvijenom radnjom i skoro bez pevanja.
5. Oživljavanje i povratak. Krajem XIX veka i početkom XX, neki autori oživljavaju tradiciju entremesa. Potpuno su povratili duh entremesa kao i neke njegove bitne morfološke karakteristike. Poznati pisci: Ramon Marija del Valje-Inklan (šp: Ramón María del Valle-Inclán), braća Serafin i Hoakin Alvarez Kintero (šp: Serafín y Joaquín Alvárez Quintero), Karlos Arničes (šp: Carlos Arniches), kao i Maks Aub (šp: Max Aub), Lauro Olmo (šp: Lauro Olmo) i dr.

Bibliografija

1. Eugenio Asensio Asensio. Itinerario del entremés, desde Lope de Rueda a Quiñones de Benavente. Con cinco entremeses inéditos de D. Francisco de Quevedo. Madrid: Gredos, 1971
2. Emilio Cotarelo y Mori. Bosquejo histórico del entremés, la loa, el baile, la jácara y la mojiganga, hasta mediados del siglo XVIII. Madrid: Nueva Biblioteca de Autores Españoles, 1911. Tomos XVII y XVIII.
3. Antología del entremés (desde Lope de Rueda hasta Antonio de Zamora). Siglos XVI y XVII. Selección, estudio preliminar y notas de Felicidad Buendía. Madrid: Aguilar, 1965.
4. Jasna Stojanović, Špansko pozorište baroka. Beograd, Filološki fakultet, 2009.