Pređi na sadržaj

Žene izbeglice

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Grupa žena izbeglica u Čadu

Žene izbeglice su posebna kategorija izbeglica koja se u izbeglištvu suočava sa rodno specifičnim izazovima u svakodnevnom životu i u svakoj fazi svog migracionog iskustva.[1] U izbeglištvu žene ne samo da postaju žrtve takvih izazova, več često se suočavaju sa zlostavljanjem i zanemarivanjem svojih specifičnih potreba i iskustava, što dovodi do složenih posledica uključujući demoralizaciju, stigmatizaciju i propadanje mentalnog i fizičkog zdravlja.[2] Nedostatak pristupa odgovarajućim resursima međunarodnih organizacija za humanitarnu pomoć otežan je preovlađujućim rodnim pretpostavkama širom sveta, iako nedavne promene u rodnoj ravnopravnosti imaju za cilj da se bore protiv ovih zajedničkih karakteristika.[3]

Izazovi[uredi | uredi izvor]

Zajednički izazovi za sve žene izbeglice, bez obzira na druge demografske podatke, su:[3]

  • neadekvatan pristup zdravstvenoj zaštiti,
  • fizičko zlostavljanje,
  • čest slučaj diskriminacije,
  • seksualno nasilje i
  • trgovine ljudima.

Zdravlje[uredi | uredi izvor]

Zdravstvena ambulanta unutar izbegličkog kampa

Zdravstveni problemi

Zdravstveni problemi sa kojima se suočavaju žene izbeglice kreću se od dehidracije i proliva, do visoke temperature i malarije. Oni takođe uključuju fenomene šireg opsega, kao što su rodno zasnovano nasilje i zdravlje majki.

Vodeći uzroci smrti

Vodeći uzroci smrti žena izbeglica su:[1]

Problemi

Zdravstvene komplikacije i brige za žene izbeglice preovlađuju kako tokom njihovog boravka u privremenim kampovima ili skloništima za izbeglice, tako i kada se presele u zemlje azila ili preseljenja.[4]

Na zdravstvene probleme žena izbeglica utiču različiti faktori sredine ali i njihovo trenutno fizičko, mentalno i socijalno blagostanje.[4]

Spoljni faktori koji doprinose zdravstvenim problemima žena izbeglica uključuju:

  • kulturološki pojačanu rodnu nejednakost,
  • ograničenu mobilnost,
  • nedostatak pristupa zdravstvenim ustanovama,
  • veliku gustinu stanovništva u izbegličkim kampovima i
  • nizak nivo obrazovanja (pre svega u oblasti zdravlja).[5]

Reproduktivno zdravlje[uredi | uredi izvor]

Međunarodne organizacije za humanitarnu pomoć, kao što su Ujedinjene nacije, navodese da adekvatna reproduktivna nega mora biti „bezbedna, efikasna...[i] pristupačna,[1] “ i zato prema Ujedinjenim nacijama, univerzalne vrednosti u ljudskim pravima moraju da budu podržane dostupnošču zaštite ljudskih prava. To se kada su u pitanju žene odnosi na reproduktivne zdravstvene potrebe svih žena, usluge koje su u skladu sa adekvatnim standardima u toj oblasti uz poštovanje kulturnih razlika, št se nažalsot retko pruža ženama izbeglicama.[1]

Zbog nedostatka zadovoljavajuće reproduktivne zdravstvene zaštite u izbegličkim kampovima, komplikacije vezane za porođaj i trudnoću bile su jedan od vodećih uzroka smrti i bolesti među ženama izbeglicama koje su živele u prelaznim kampovima u 2010. godini.[1]

Žene izbeglice koje su napustile kampove humanitarne pomoći i trajno se preselile u zemlje azila i preseljenja takođe se suočavaju sa problemimima u oblasti reproduktivnog zdravlja.[4] Studija objavljena 2004. u časopisu Journal of Midwifery and Women's Health navodi da se žene izbeglice koje žive u bogatim zemljama suočavaju sa problemima u pristupu odgovarajućoj reproduktivnoj nezi zbog stereotipa, jezičkih barijera i nedostatka kulturnog poštovanja i razumevanja.[4]

Mentalno zdravlje[uredi | uredi izvor]

Žene izbeglice se često suočavaju sa mnoštvom komplikacija u vezi sa mentalnim zdravljem u svojim matičnim zemljama, u izbegličkim kampovima i u zemljama preseljenja ili azila.[1] U svojim matičnim zemljama, žene koje su pobegle kao izbeglice su možda bile psihosocijalno ili fizički zlostavljane iz raznih razloga, uključujući genocid; pokušaj sramote porodice, zajednice ili kulture; ili zbogonoga što se smatra „politički opasnim.“[6] Ovi oblici zlostavljanja često dovode do izgnanstva ili bekstva, i imaju sklonost da izazovu nevolje i štetne posledice po mentalno zdravlje i dobrobit žena izbeglica.[6]

U izbegličkim kampovima, na mentalno zdravlje žena izbeglica utiču i slučajevi diskriminacije po osnovu pola, seksualnog i porodičnog nasilja, prinudnog rada i teških obaveza.[7] U zemljama azila i preseljenja, komplikacije sa mentalnim zdravljem takođe preovlađuju zbog jezičkih i kulturnih barijera, posttraumatskog stresa bekstva od progona u svojim matičnim zemljama, poteškoća u traženju lečenja mentalnog zdravlja i povećane verovatnoće suočavanja sa zlostavljanjem u poređenju sa državljani zemlje.

Kao odgovor na bekstvo iz svojih matičnih zemalja, žene izbeglice i žene koje traže azil razvijaju posttraumatski stresni poremećaj (PTSP). Mnogi istraživači potkategorizuju[7] konstrukt traume kao:[8]

  • seksualni napad,
  • fizičko zlostavljanje,
  • svedočenje nasilja,
  • partnersko nasilje,
  • međuljudsku traumu,
  • traumu iz detinjstva i
  • kompleksnu traumu.

Takođe, istraživačke studije definišu i posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) kao što je navedeno od strane Američkog udruženja psihijatara. Neki simptomi PTSP-a uključuju nametljiva i ponavljajuća iskustva kao što su noćne more ili flešbekovi, intenzivno iskustvo osećanja povezanih sa događajem, osećaj odvojenosti, izbegavanje stimulansa povezanih sa traumatskim događajem, povećano uzbuđenje, negativne promene raspoloženja i preterani odgovor na strepnju.

Ako se simptomi PTSP ne leče, mnogi preživeli mogu da dožive depresiju, anksioznost, probleme sa koncentracijom, poteškoće sa spavanjem, razdražljivo ponašanje, izlive besa i poteškoće u uspostavljanju zdravih i značajnih drugih odnosa.

Bekstvo iz matične zemlje može prouzrokovati produženi psihički stres u bračnim i porodičnim odnosima. U nekim slučajevima, ulaganje žena u život porodice i zajednice je štetno pogođeno, ostavljajući ih posebno ranjivim na efekte traume zbog uticaja na rodne uloge žena u različitim zemljama.

Žene imaju tendenciju da neguju druge i održavaju veze.[9] Ova dinamika na kraju doprinosi vezivanju i usklađenosti sa drugima. Vezanost za druge je jedna od društvenih dinamika na koju utiče kada neko doživi PTSP. Ovi efekti mogu biti izuzetno štetni za žene koje imaju tendenciju da napreduju kroz stvaranje i održavanje veza sa drugima biološkim bićem.

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Južnosudanske izbeglice dobijaju hranu. Mnogi od njih se žale na glad zbog racioniranja hrane od strane Svetskog programa za hranu
Muškarci mešaju hranu za izbeglice iz Južnog Sudana koje su našle sigurno utočište u naselju Imvepi u okrugu Arua.

Neuhranjenost žena izbeglica manifestuje se na različite načine kako u izbegličkim kampovima tako i u zemljama azila i preseljenja.[1] Pitanja sigurnosti hrane, ekonomski i politički nesporazumi i diskriminacija unutar izbegličkih kampova doprinose lošoj ishrani i narušenom zdravlju mnogih žena izbeglica.[10]

U studiji o pomoći u hrani u izbegličkim kampovima u Ruandi, stručnjaci su otkrili da nedostatak pažnje i neodgovarajuće angažovanje međunarodnih agencija za pomoć u političkom, ekonomskom i kulturnom radu u zemaljama u krizi može dovesti do neadekvatne i neodgovarajuće pomoći u hrani, što zauzvrat može rezultovati u pothranjenosti izbeglice.[10]

Druge studije su pokazale da uprkos nepostojanju pravne razlike između muškaraca i žena izbeglica, međunarodne izbegličke zajednice, pa čak i humanitarne organizacije imaju tendenciju da podržavaju diskriminaciju na osnovu pola.[11] Ovo se pretvara u nesrazmernu pothranjenost žena izbeglica zbog nedostatka prioriteta u distribuciji hrane, kao i medicinske nege za pitanja vezana za ishranu i nedostatka reproduktivne nutritivne nege.[12]

Problemi pothranjenosti i dalje postoje u zemljama azila kod žena izbeglica manifestuju se kroz mehanizme nesigurnosti u snabdevanju hranom i nedostatak obrazovanja o ishrani.

Studija o ženama izbeglicama iz Somalije iz 2013. godine otkrila je da su stope unosa mesa i jaja bile značajno veće kod žena izbeglica od uporedivih populacija žena državljanki zemlje domaćina, dok su stope unosa voća i povrća bile znatno niže.[12]

Srodna studija o ženama izbeglicama iz Kambodže otkrila je da su uobičajeni razlozi loše ishrane život u oblastima sa:[13]

  • nesigurnim izvorima hrane,
  • niskim prihodima,
  • nedostatkom ekonomskih sredstava za kupovinu hrane i
  • nedostatkom obrazovanja o ishrani u njihovoj novoj zemlji zemlji prebivalištu.

Seksualno i rodno zasnovano nasilje[uredi | uredi izvor]

Učestalost seksualnog nasilja na globalnom nivou

Prema Ujedinjenim nacijama, rodno zasnovano nasilje u kontekstu napada na žene izbeglice je „svaki čin nasilja koji dovodi do... fizičke, seksualne ili mentalne povrede ili patnje ženama, uključujući pretnje... prinudu ili proizvoljno lišavanje slobode.[14] Napad na žene izbeglice je i seksualan i neseksualan, iako se slučajevi nasilja manifestuju najčešće u obliku seksualnog nasilja nad ženama izbeglicama.[15]

Prema studiji iz 2000. godine, žene su posebno podložne silovanju i drugim oblicima seksualnog napada u vreme rata i „dezintegracije društvenih struktura“ iz različitih razloga,[16] Ovi razlozi uključuju društvene nemire, mešanje različitih kultura i vrednosti, preovlađujuću dinamiku moći i ranjivost žena koje traže utočište.[17] Načini na koje se manifestuju nasilje i seksualni napadi nad ženama izbeglicama uključuju prinudnu prostituciju ili prinudni seks od strane radnika/dobrovoljaca međunarodnih humanitarnih agencija, prisilnu prostituciju ili prinudni seks od strane kolega iz izbegličkog kampa, prisilnu prostituciju ili prinudni seks od strane članova lokalne zajednice, silovanje bilo kojom od gore navedenih demografija, razmenom pola za vitalna materijalna dobra ili usluge, ili pokušajem da se obeščasti žena, njen muž ili njen otac.[16] Seksualno nasilje se smatra tabu temom u mnogim kulturama, pa se stoga i rodno zasnovano nasilje često ne prijavljuje. Čak i ako su žene želele da prijave nasilje, često u izbegličkom kampu nemaju gde da se obrate.[18]

Žene izbeglice i žene koje traže azil suočavaju se ne samo sa fizičkim nasiljem, već i sa emocionalnim zlostavljanjem. Emocionalno zlostavljanje se opisuje kao svako namerno ponašanje koje ozbiljno narušava psihološki integritet druge osobe putem prinude ili pretnji. Primeri emocionalnog zlostavljanja uključuju izolaciju od drugih, zatvaranje, finansijsku kontrolu, verbalnu agresiju, odbacivanje, pretnje, zastrašivanje, kontrolu, negiranje zlostavljanja žrtve i korišćenje krivice ili stida kao oblika kontrole. Studija sprovedena na ženama koje su preživele traumu fokusirana na mentalno zdravlje među tražiocima azila otkrila je da je među svim vrstama seksualnog i rodno zasnovanog nasilja (SGBV), 62% uzorka doživelo neki oblik emocionalnog zlostavljanja.[19]

Emocionalno zlostavljanje se često zanemaruje jer nema fizičkih pokazatelja. U studiji fokusiranoj na povezanost između emocionalnog zlostavljanja i svesti, istraživači su otkrili da preživeli često razvijaju kognitivne strategije kako bi se nosili sa svojim okruženjem. Da dodamo, osobe koje su preživjele emocionalno zlostavljanje mogu razviti navike poricanja i disocijacije kako bi spriječile uznemirujuće misli iz svijesti i na kraju se zaštitile. Kao rezultat toga, preživjele skrivaju stvarnost svoje situacije od svijesti i možda ne tumače svoje okolnosti kao emocionalno zlostavljanje i ne drže identitet zlostavljane.[20]

Nasuprot tome, neke preživele doživljavaju mnoge psihološke efekte, koji dalje opisuju složenost emocionalnog zlostavljanja. Proces azila je doveo do toga da se mnoge žene susreću sa poniženjem, zatvaranjem i emocionalnim stresom.[20] Posledice emocionalno-psihološkog stresa otkrivene su kod dve trećine učesnika. Ispitanici su opisali da su 'depresivni', 'psihološka olupina', 'despiritivni' ili 'veoma nesigurni'. Pored toga, preživeli su postali izolovani i više nisu verovali drugima. Drugi su se bavili anksioznošću, stidom, krivicom, frustracijom, besom i mržnjom. Jedan ispitanik je rekao: „Bolje je udarati nego pričati. ​​Ono što je rekao me je povredilo više od šamaranja. Ponekad je lakše podneti udarac nego psihičku torturu“.[20] Ovaj tužni citat baca svetlo na to koliko je bolna stvarnost onih koji pate od fizičkog i emocionalnog zlostavljanja.

Neki faktori rizika povezani sa izbeglicama i tražiocima azila identifikovani su kao faktori ponašanja i međuljudski faktori. Faktori rizika u ponašanju uključuju upotrebu droga i alkohola, verbalne i neverbalne stavove, noćnu samu na ulici, nedostatak veština samoodbrane i nepoznavanje jezika zemlje domaćina. Ovi tipovi faktora rizika u ponašanju su doveli do toga da žene imaju „bez samopouzdanja“, „da se osećaju psihički bolesno“ i „nemaju mnogo mozga“. Četvrtina ispitanika smatra da je to što je žena takođe faktor rizika, što ih dovodi do ranjivih iskustava.[20] Da dodaju, ispitanici su opisali intrapersonalne faktore rizika kao „imati loše primere kao prijatelji i roditelji“ i „nemati kome da se obrate“. Bez sumnje, kombinacija ovih faktora rizika uzrokuje da se mnoge žene osećaju bezvredno i beznadežno.

Štaviše, ishodi emocionalnog zlostavljanja mogu uticati na pojedince u pogledu njihovih društvenih mreža i lišiti ih mogućnosti za budući lični, društveni i ekonomski razvoj. Često, kada žene koje traže azil i izbeglice poseže za pomoć, rizikuju da budu odvojene od svoje dece, da budu obeščašćene kao žena ili da im se sramota prenese u svoje porodice. Čin traženja pomoći mogao bi potencijalno da izazove veći rizik za njihov život.[20] Ova dinamika otežava žrtvama (SGBV) da potraže podršku. Potrebno je više istraživanja kako bi se odgovorilo na složenost traženja pomoći za izbeglice i tražioce azila.

Procena koju je dao UNCHR u vezi sa evropskom izbegličkom „krizom“ iz 2015. godine navodi da su oko dvadeset posto izbeglica koje ulaze u EU bile žene.[21] Žene koje su postale ranjive zbog svog izbegličkog statusa su prijavile granično osoblje koje je zaduženo da nadgleda njihovo zdravlje i bezbednost kao počinioci seksualnog i rodno zasnovanog nasilja (SGBV).[21] Kao odgovor, institucije zadužene za rješavanje seksualnog nasilja i nasilja, kao što je Zajednički evropski sistem azila (CEAS), formalno su integrisale obuku o rodnoj osjetljivosti kako bi ispunile međunarodne i standarde EU.[21] To uključuje Konvenciju o izbeglicama iz 1951. godine, Konvenciju o eliminaciji svake diskriminacije žena i Rezoluciju 1325 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Međutim, istraživanje o ovom pitanju koje je 2016. godine sprovela Džejn Fridman među ključnim akterima kao što su izbeglice, Frontek (zvaničnici Evropske granične i obalske straže), UNCHR i organizacije za ljudska prava su istakli da je integracija rodno specifične obuke protiv nasilja dala loše rezultate .[21] Shodno tome, izbeglice koje ulaze u EU izrazile su zabrinutost zbog nepristupačnosti osnovnog skloništa i usluga u kampovima sa velikom gustinom naseljenosti kao osnovne barijere za obezbeđivanje bezbednosti od seksualnog nasilja i nasilja.[21] Žene izbeglice se takođe suočavaju sa povećanom izloženošću nasilju na svojim putovanjima.[21] To se najčešće dešava od strane onih koji olakšavaju njihovo putovanje, koje Fridman naziva „švercerima“.[21] Pravna priroda ovih incidenata nasilja čini prijavljivanje teškim i nedostupnim.[21] Štaviše, česta promena puteva za azil zbog graničnih ograničenja u EU povećava izloženost žena izbeglica nasilju tako što produžava njihovo trajanje.[21]

Rad[uredi | uredi izvor]

Žene izbeglice su često podvrgnute prinudnom radu u izbegličkim kampovima kroz jačanje tradicionalnih rodnih uloga i stereotipa.[3] Žene u izbegličkim kampovima su često primarni izvori fizičkog rada za sakupljanje i filtriranje vode, kao i za male baštenske i poljoprivredne poslove i pripremu hrane.[22] Uprkos njihovoj velikoj ulozi u ovim oblastima, žene su isključene iz rukovodstva u odborima i planiranim partijama u izbegličkim kampovima i spuštene su na striktno teške uloge. U međuvremenu, muškarci izbeglice se često vide na pozicijama uticaja i moći unutar kampa i među međunarodnim agencijama za pomoć.[3]

Žene izbeglice u privremenim kampovima su takođe često podvrgnute prinudnom radu, koji obuhvata i prisilnu prostituciju i prisilni fizički rad.[16] Pored kršenja zakonskih prava izbeglica, utvrđeno je da je prinudni rad koji žene doživljavaju u izbegličkim kampovima štetan za njihovo fizičko, mentalno i socijalno blagostanje. Često se žene podvrgnute ovim i drugim prinudnim radovima traže na osnovu njihove rase i stereotipnog niskog položaja u društvu.[16]

Humanitarna pomoć[uredi | uredi izvor]

Brojne nevladine organizacije (NVO) i međuvladine organizacije rade na pružanju humanitarne pomođi u ime žena i dece izbeglica.

Godine 1989. prvi napori ka rodno specifičnoj pomoći za izbeglice objavljeni su u priručnicima Visoke komisije Ujedinjenih nacija za izbeglice. Prve inicijative rodne ravnopravnosti u pomoći izbeglicama razvijene su kao odgovor na izbegličke krize u Gvatemali, Bosni i Hercegovini i Ruandi. Od tog vremena, koncept humanitarnh pomoći je dobio na snazi u raznim inicijativama za pomoć izbeglicama, iako stručnjaci veruju da postoje praznine između politika koje oni navode i iskustva žena izbeglica.

Studije Dorin Indre su otkrile da iako postoje mnoge institucije koje pružaju humanitarnu pomoć ženama izbeglicama, ona možda neće dostići svoj puni potencijal zbog nedostatka doprinosa izbeglica u programima i politikama koje treba da im pruže pomoć. Kada su žene izbeglice isključene iz procesa razvoja humanitarne pomoći, otkriveno je da se politike često donose ukorenjene u tradicionalnim rodnim pretpostavkama, čime se jačaju tradicionalne i ponekad štetne rodne uloge u izbegličkim kampovima.[23]

Pregled Linde Cipriano je otkrio da postoji još jedna prepreka u pružanju efikasne pomoći ženama izbeglicama a to je nesrazmerno uskraćen status ženama izbeglice, što zauzvrat deluje kao prepreka za dobijanje pomoći koja im je potrebna.[22]

Od svog početka, univerzalna definicija izbeglice, kako su je opisale Ujedinjene nacije glasi, jizbeglica je osoba sa „osnovanim strahom od progona zbog rase, vere, nacionalnosti ili političkog mišljenja.“ Prema ovoj definiciji, progon je po osnovu rase, vere, nacionalnosti ili političkog mišljenja, mada u tom progonu osnova roda i seksualno nasilja nisu zaštićeni. Mnoge zemlje se ne pridržavaju ovog strogog jezika i uskraćuju ženama pristup uslugama kao deklarisanim izbeglicama po ovim osnovama.[22]

Međunarodni komitet spasa služi kao zagovornik žena u stranim vladama da donose zakone koji se tiču zdravlja i dobrobiti žena izbeglica. Oni takođe obrazuju muškarce i dečake da promene kulturu nasilja prema ženama.[2]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e Nations, United. „Universal Declaration of Human Rights”. United Nations (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-06-21. 
  2. ^ a b „International Rescue Committee (IRC)”. International Rescue Committee (IRC) (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-06-21. 
  3. ^ a b v g Indra, Doreen (1987). "Gender: a key dimension of the refugee experience". Canada's Journal on Refugees. 6.
  4. ^ a b v g Herrel, Nathaly (July 2005). "Somali refugee women speak out about their needs for care during pregnancy and delivery". Journal of Midwifery and Women's Health. . 49 (4): 345—349.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  5. ^ Poureslami, IM; et al. (September 20, 2004). "Sociocultural, Environmental, and Health Challenges Facing Women and Children Living Near the Borders Between Afghanistan, Iran, and Pakistan (AIP Region)". MedGenMen. . 6 (3).  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  6. ^ a b Agger, Inger (1994). The Blue room. Trauma and testimony among refugee women. A psycho-social exploration. Zed Books.
  7. ^ a b Cole, Ellen (1992). „Refugee Women and Their Mental Health”. Women & Therapy. 13 (1–2): 1—4. doi:10.1300/J015V13N01_01. .
  8. ^ Gulden, Ashley W.; Jennings, Len (2016-01-01). "How Yoga Helps Heal Interpersonal Trauma: Perspectives and Themes from 11 Interpersonal Trauma Survivors". International Journal of Yoga Therapy. . 26 (1): 21—31.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  9. ^ Taylor, Shelley E.; Klein, Laura Cousino; Lewis, Brian P.; Gruenewald, Tara L.; Gurung, Regan A. R.; Updegraff, John A. (2000). "Biobehavioral responses to stress in females: Tend-and-befriend, not fight-or-flight". Psychological Review. . 107 (3): 411—429.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  10. ^ a b Pottier, Johan (1996). „Why Aid Agencies Need Better Understanding of the Communities They Assist: The Experience of Food Aid in Rwandan Refugee Camps”. Disasters. 20 (4): 324—337. PMID 8991217. doi:10.1111/j.1467-7717.1996.tb01047.x. 
  11. ^ Johnsson, Anders B. (1989). „The International Protection of Women Refugees a Summary of Principal Problems and Issues”. International Journal of Refugee Law. 1 (2): 221—232. doi:10.1093/ijrl/1.2.221. 
  12. ^ a b Dharod, Jigna M.; Croom, Jamar E.; Sady, Christine G. (2013). „Food Insecurity: Its Relationship to Dietary Intake and Body Weight among Somali Refugee Women in the United States” (PDF). Journal of Nutrition Education and Behavior. 45: 47—53. PMID 23084983. doi:10.1016/j.jneb.2012.03.006. 
  13. ^ Peterman, Jerusha Nelson (August 2010). "Relationship between past food deprivation and current dietary practices and weight status among Cambodian refugee women in Lowell, MA". American Journal of Public Health. . 100 (10): 1930—1937.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  14. ^ Peterman, Jerusha Nelson (August 2010). "Relationship between past food deprivation and current dietary practices and weight status among Cambodian refugee women in Lowell, MA". American Journal of Public Health. 100 (10): 1930–1937.
  15. ^ SUBOTICA.com. „Žene izbeglice laka meta za trgovce ljudima | (Vesti - 17. 06. 2022) Subotica.com”. SUBOTICA.com (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-06-23. 
  16. ^ a b v g Hynes, Michelle (October 2000). "Sexual violence against refugee women". Journal of Women's Health & Gender-Based Medicine. . 9 (8): 819—823.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  17. ^ MacLeod, Linda (1990). Isolated, afraid and forgotten: The service delivery needs and realities of immigrant and refugee women who are battered. Ottawa, Canada: National Clearinghouse on Family Violence, Health, and Welfare.
  18. ^ Norton, Robyn; Hyder, Adrian A.; Gururaj, Gopalakrishna (2006), "Unintentional injuries and violence", in Mills, Anne J.; Black, Robert E.; Merson, Michael (eds.), International public health: diseases, programs, systems, and policies (2nd ed.), Sudbury, Massachusetts: Jones and Bartlett, p. 337
  19. ^ Kalt, Anne; Hossain, Mazeda; Kiss, Ligia; Zimmerman, Cathy (2013). „Asylum Seekers, Violence and Health: A Systematic Review of Research in High-Income Host Countries”. American Journal of Public Health. 103 (3): e30—e42. PMC 3673512 Slobodan pristup. PMID 23327250. doi:10.2105/AJPH.2012.301136. 
  20. ^ a b v g d Keygnaert, Ines; Vettenburg, Nicole; Temmerman, Marleen (2012). „Hidden violence is silent rape: Sexual and gender-based violence in refugees, asylum seekers and undocumented migrants in Belgium and the Netherlands”. Culture, Health & Sexuality. 14 (5): 505—520. PMC 3379780 Slobodan pristup. PMID 22468763. doi:10.1080/13691058.2012.671961. 
  21. ^ a b v g d đ e ž z Freedman, Jane (2016). „Sexual and gender-based violence against refugee women: A hidden aspect of the refugee "crisis"”. Reproductive Health Matters. 24 (47): 18—26. PMID 27578335. S2CID 21202414. doi:10.1016/j.rhm.2016.05.003. 
  22. ^ a b v Cipriano, Laura (1993). "Gender and Persecution: Protecting Women under International Refugee Law". Journal of International Law.
  23. ^ NDRA, DOREEN MARIE (1989-01-01). "Ethnic Human Rights and Feminist Theory: Gender Implications for Refugee Studies and Practice". Journal of Refugee Studies. . 2 (2): 221—242.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жене_избеглице&oldid=26881282”