Zanemarivanje verovatnoće
Zanemarivanje verovatnoće, vrsta kognitivne pristrasnosti, je sklonost da se prilikom donošenja odluka u neizvesnim situacijama potpuno zanemari verovatnoća. Ovo je jedan jednostavan način na koji ljudi često krše normativna pravila za donošenje odluka. Mali rizici se obično ili potpuno zanemaruju, ili izuzetno prenaglašavaju, dok se kontinuum između ekstrema ignoriše. Izraz zanemarivanje verovatnoće je skovao Kas Sanštajn.[1]
Postoje brojni slični načini na koje ljudi krše normativna pravila donošenja odluka koji se tiču verovatnoće, a u njih spadaju pristrasnost naknadne pameti, greška zanemarivanja bazne vrednosti, i kockareva greška. Međutim, zanemarivanje verovatnoće se značajno razlikuje od navedenih pristrasnosti, jer u ovom slučaju donosilac odluke u potpunosti zanemaruje verovatnoću kada donosi odluku, umesto da kao u ostalim primerima pogrešno koristi verovatnoću.
Baron, Granato, Spranka i Tojbal (1993) su proučavali ovu pristrasnost. To su izveli tako što su deci postavljali sledeća pitanja:
Suzan i Dženifer se raspravljaju da li treba vezivati pojas prilikom vožnje kolima. Suzan smatra da treba. Dženifer smatra da ne treba... Dženifer kaže da je čula za slučaj kad su kola upala u jezero, i žena nije uspela da izađe iz kola na vreme jer je bila vezana pojasom, i za slučaj kad je pojas sprečio osobu da na vreme izađe iz zapaljenog automobila. Šta ti misliš o ovome?
Džonatan Baron (2000) beleži da ispitanik X odgovara na sledeći način:
- Odgovor: Pa, u tom slučaju mislim da ne treba da se vezuje pojas.
- Pitanje (ispitivač): Kako znaš kada će to da se dogodi?
- O: Pa, jednostavno se nadaš da neće!
- P: Dakle, da li treba ili ne treba da vezuješ pojas?
- O: Pa, pravo da ti kažem, trebalo bi da se vezujemo.
- P: Kako to?
- O: Za slučaj da dođe do nesreće. Nećeš se povrediti toliko koliko bi se povredio ako ne bi vezivao pojas.
- P: U redu, ali šta je sa ovim situacijama, kad ljudi budu zarobljeni?
- O: Mislim da ne treba, u tom slučaju.
Jasno je da ispitanik X pri donošenju odluke u potpunosti zanemaruje razlike u verovatnoći da će doći do nesreće i verovatnoći da će sigurnosni pojas izazvati povredu. Normativni model za ovu odluku bi nametao korišćenje teorije očekivane korisnosti kako bi se odredilo koja opcija bi verovatno maksimizovala korisnost. Ovo bi podrazumevalo vaganje korisnosti svih opcija u kontekstu verovatnoća tih opcija, što ispitanik X ignoriše.
Drugi ispitanik je na isto pitanje odgovorio sledeće:
- O: Ako ideš na duži put, vezuješ pojas polovinu vremena.
- P: Šta je verovatnije?
- O: Da ćeš proleteti kroz vetrobransko staklo.
- P: Zar to ne znači da treba da vezuješ pojas sve vreme?
- O: Ne, ne znači to.
- P: Kako znaš da li ćeš doživeti jednu vrstu nesreće ili drugu?
- O: Ne znaš. Samo se nadaš i moliš se da ne doživiš.
I ovde ispitanik zanemaruje verovatnoću prilikom donošenja odluke tako što sve moguće ishode tretira jednako u svom razmišljanju.
Baron (2000) smatra da i odrasli ljudi mogu da budu podložni ovoj pristrasnosti, posebno kad su u pitanju teške odluke kao što su odluke o zdravstvenim pitanjima u neizvesnim okolnostima. Ova pristrasnost čini da osoba drastično prekrši teoriju očekivane korisnosti prilikom donošenja odluke, posebno kada se donosi odluka u situaciji gde jedan mogući ishod ima značajno manju ili veću korisnost, ali malu verovatnoću da do njega dođe (kao u medicinskim ili kockarskim situacijama). U ovom aspektu, pristrasnost zanemarivanja verovatnoće je slična grešci zanemarivanja bazne vrednosti.
U drugom primeru gotovo potpunog zanemarivanja verovatnoće, Rotenštrajh i Hse (2001) su došli do zaključka da je tipičan ispitanik spreman da plati 10$ kako bi izbegao verovatnoću od 99% da doživi bolan strujni udar, i 7$ da bi izbegao verovatnoću od 1% da doživi isti strujni udar. (Autori sugerišu da se verovatnoća mnogo češće zanemaruje ako ishodi pobuđuju emocije.)
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Kahneman, D. (2011). Thinking Fast and Slow Архивирано на сајту Wayback Machine (31. јул 2014), Allen Lane 2011, p. 143 f.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Baron, J. (2000). Thinking and Deciding (3d ed.). Cambridge University Press. p. 260-261
- Rottenstreich, Y. & Hsee, C.K. (2001). Money, kisses, and electric shocks: on the affective psychology of risk. Psychological Science, 12, 185-190.
- Baron, J., Granato, L., Spranca, M., & Teubal, E. (1993). Decision-making biases in children and early adolescents: Exploratory studies. Merrill-Palmer Quarterly (1982-), 22-46.
- Sunstein, C. R. (2002). Probability neglect: Emotions, worst cases, and law. The Yale Law Journal, 112(1), 61-107.