Zvezda tamne materije
Zvezda tamne materije je hipotetički kompaktan astrofizički objekat za koji manjina među fizičarima smatra da može sačiniti alternativno objašnjenje za opservacije astronomskih kandidata za crne rupe.
Ovaj koncept je predložio fizičar Džordž Čaplin. Teorija tvrdi da je materija koja ponire ka unutra pretvorena u vakuumsku energiju tamne energije dok materija pada kroz horizont događaja. Prostor između horizonta događaja bi završio sa velikom vrednošću kosmološke konstante, te bi imala negativan pritisak koji vrši na gravitaciju. Ne bi došlo do pojave singulariteta koji uništava podatke.[1]
Teorija[uredi | uredi izvor]
U martu 2005. godine, fizičar Džordž Čaplin je tvrdio da kvantna mehanika čini skoro pa sigurnim da crne rupe ne postoje, već da su to zvezde tamne materije. Zvezde tamne materije su potpuno drugačiji koncept od koncepta gravazvezde.
Zvezde tamne energije su po prvi put predstavljene kao koncept, jer u kvantnoj fizici je obavezno apsolutno vreme; međutim, po opštoj teoriji relativiteta, objekat koji pada ka crnoj rupi bi, nemom posmatraču, delovao kao da ima vreme koje traje beskonačno sporo na horizontu događaja. Sam objekat bi delovao kao da mu vreme teče normalno.[1]
Radi pomirenja kvantne mehanike sa teorijom o crnim rupama, Džaplin je predstavio teoriju koja tvrdi da se faza tranzicije u prostornoj fazi dešava na horizontu događaja. Zasnovao je svoje ideje na fizici superfluida. Kako kolona superfluida postaje sve duža i duža, u nekom trenutnu, gustina se povećava, što usporava brzinu zvuka, te se ona približava nuli. Međutim, u tom trenutku, kvantna fizika čini da zvučni talasi rasturaju svoju energiju po superfluidu, te nikada ne dolazi do stanja brzine zvuka koji je približan nuli.
Po hipotezi o zvezdama tamne energije, materija koja pada i koja je približava horizontu događaja se raspada na uspešno lakše čestice. Približavajući se horizontu događaja, prirodni efekti ubrzajavu propadanje protona. Ovo može opravdati postojanje visokoenergetskih izvora kosmičkih zraka i izvora pozitrona na nebu. Kada materija propadne kroz horizont događaja, energija ekvivalentna delu ili svoj materiji se pretvara u tamnu energiju. Ovaj negativni pritisak neutrališe masu koju zvezda zadobija, izbegavajući pojavu singulariteta. Negativni pritisak takođe pruža i veliki broj kosmoloških konstanti.[2]
Dalje, primordijalne zvezde tamne energije bi mogle da formiraju fluktuaciju samog vremenskog prostora, koja je analogna "grudvicama tečnosti koja se kondenzuje spontano iz gasa koji se hladi". Ovo ne samo da menja shvatanje crnih rupa, već takođe ima i potencijala da objasni tamnu energiju i tamnu materiju, koje su indirektno posmatrane.[2]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Maser, Džordž (07. 7. 2003). „Zaleđene zvezde. Crne rupe možda ipak nisu rupe bez dna”. Naučni Amerikanac. Pristupljeno 20. 07. 2012.
- ^ a b Merali, Zija (09. 3. 2006). „Tri kosmičke enigme, samo jedan odgovor”. Novi Naučnik. Pristupljeno 20. 07. 2012.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- Čaplin, Džordž (2005). „Zvezde tamne energije”. Zapisi konferencije u Teksasu o relativističkoj astrofizici: 101. Bibcode:2005tsra.conf..101C. arXiv:astro-ph/0503200
. - Barbijeri, Dž.; Čaplin, Dž. ″ (2004). „Da li je već viđeno raspadanje nukleona?”. Pisma o fizici B. 590 (1–2): 8—12. Bibcode:2004PhLB..590....8B. doi:10.1016/j.physletb.2004.03.054.
- Čaplin, Džordž; Hohlfeld, E.; Lauglin, R. B.; Santjago, D. I. (2003). „Tranzicije kvantne faze i pad opšte teorije relativiteta”. Internacionalni žurnal moderne fizike A. 18 (21): 3587—3590. Bibcode:2003IJMPA..18.3587C. arXiv:gr-qc/0012094 . doi:10.1142/S0217751X03016380.
