Зима нашег незадовољства

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Zima našeg nezadovoljstva
Korice knjige
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovThe Winter of Our Discontent
AutorDžon Stajnbek
ZemljaSAD
Jezikengleski jezik
Izdavanje
Broj stranica315
Prevod
PrevodilacMilenko Popović
Datum
izdavanja		1966.

Zima našeg nezadovoljstva je roman američkog književnika Džona Stajnbeka objavljen 1961. godine. U Srbiji je preveden 1966. godine.

Naslov dolazi iz prva dva stiha Ričarda III Vilijama Šekspira: „Sada je zima našeg nezadovoljstva / Ovo sunce [ili sin] Jorka učinilo je slavnim letom“.

Radnja romana[uredi | uredi izvor]

 UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis knjige!

Priča se uglavnom odnosi na Itana Alena Houlija, bivšeg člana aristokratske klase Long Ajlenda. Itanov pokojni otac izgubio je porodično bogatstvo, pa Itan radi kao prodavac u prehrambenoj prodavnici. Njegova supruga Meri i njihova deca zameraju njihov osrednji društveni i ekonomski status i ne cene poštenje i integritet za koje se Itan bori da održi u korumpiranom društvu. Ovi spoljni faktori i njegova sopstvena psihološka previranja navode Itana da pokuša da prevaziđe svoj urođeni integritet kako bi povratio svoj raniji status i bogatstvo.

Na Itanovu odluka da stekne bogatstvo i moć utiču kritike i saveti ljudi koje poznaje. Njegova poznanica Margi ga nagovara da primi mito; menadžer banke (čije pretke Itan krivi za nesreću svoje porodice) ga poziva da bude nemilosrdniji. Itanov prijatelj Džoi, bankar, čak daje Itanu lekciju o tome kako da opljačkaju banku i da se izvuku.

Kada je otkrio da je trenutni vlasnik prodavnice, italijanski imigrant Alfio Marulo, možda i ilegalni imigrant, Itan daje anonimnu dojavu Službi za imigraciju i naturalizaciju. Nakon što je Marulo priveden, on prenosi vlasništvo nad radnjom na Itana kroz radnje samog vladinog agenta koji ga je uhvatio. Marulo daje Itanu prodavnicu jer veruje da je Itan pošten i zaslužan. Itan takođe razmišlja, planira i mentalno uvežbava pljačku banke, ne uspevajući da je izvede samo zbog spoljašnjih okolnosti. Na kraju, uspeva da postane moćan u gradu preuzimajući deo zemlje koji je potreban lokalnim biznismenima za izgradnju aerodroma; on dobija zemlju od Denija Tejlora, gradskog pijanice i Itanovog najboljeg prijatelja iz detinjstva, testamentom koji je napravio Deni i stavio ispod vrata prodavnice. Testament je sastavljen bez ikakvog dogovora neko vreme nakon što je Itan dao Deniju novac da pošalje Denija da se leči od alkoholizma. Deni ga uverava da su pijanci lažovi i da će samo popiti novac, a to je i potvrđeno kada je Deni pronađen mrtav sa praznim flašama viskija i tabletama za spavanje.

Na ovaj način, Itan postaje u stanju da kontroliše tajne poslove korumpiranih gradskih biznismena i političara, ali je uveren da ni sam neće biti korumpiran. On smatra da iako je morao da ubija neprijateljske vojnike u ratu, nakon toga nikada nije bio ubica.

Itan saznaje da je njegov sin osvojio počasno priznanje na nacionalnom takmičenju eseja plagirajući klasične američke autore i govornike, ali kada se Itan suoči sa njim, sin poriče da ima bilo kakva osećanja krivice, tvrdeći da svi varaju i lažu. Možda nakon što je video sopstveno moralno propadanje u postupcima svog sina i iskusio krivicu za Marulovu deportaciju i Denijevu smrt, Itan odlučuje da izvrši samoubistvo. Njegova ćerka, intuitivno shvatajući njegovu nameru, stavlja porodični talisman u njegov džep tokom dugog zagrljaja. Kada Itan odluči da počini čin, poseže u džep da pronađe žilet i umesto toga pronađe talisman. Dok plima ulazi u nišu u kojoj se zadržao, on se bori da izađe kako bi vratio talisman svojoj ćerki.

Glavni likovi[uredi | uredi izvor]

  • Itan Alen Houli – prodavač (protagonista priče)
  • Meri Holi - Itanova žena
  • Margi Jang-Hant – zavodnica i Merina prijateljica
  • Gospodin Baker – bankar
  • Alfio Marulo - italijanski imigrant, vlasnik prodavnice prehrambenih proizvoda

Književni značaj i kritika[uredi | uredi izvor]

Edvard Viks iz Atlantic Monthly je odmah recenzirao knjigu kao Stajnbekov klasik: „Njegov dijalog je pun života, Itanova zamka je genijalna, a moral u ovom romanu označava povratak gospodina Stajnbeka u raspoloženje i zabrinutost sa kojom je on napisao Plodove gneva“. Švedska akademija se složila i dodelila Stajnbeku Nobelovu nagradu za književnost 1962. Govor na prezentaciji sekretara Andersa Osterlinga posebno je naveo pet knjiga od 1935. do 1939. i nastavio ovako: U ovom kratkom izlaganju nije moguće da se dugo zadržavamo na pojedinačnim delima koja je Stajnbek kasnije proizveo. Ako se s vremena na vreme činilo da kritičari primećuju određene znake slabljenja moći, ponavljanja koja bi mogla da ukažu na smanjenje vitalnosti, Stajnbek je najoštrije odbacio njihove strahove u romanu Zima našeg nezadovoljstva (1961), koji je objavljen prošle godine. Ovde je postigao isti standard koji je postavio u Plodovima gneva. Ponovo on drži svoju poziciju nezavisnog tumača istine sa nepristrasnim instinktom za ono što je istinski američko, bilo dobro ili loše.[1]

Sol Belou je takođe pohvalio knjigu, rekavši: „Džon Stajnbek se vraća visokim standardima Plodova gneva i društvenim temama koje su njegovo rano delo učinile tako impresivnim i moćnim. Međutim, mnogi recenzenti u Americi bili su razočarani.[2] Nekoliko godina kasnije Piter Lisca nazvao je roman „nepobitnim dokazom estetskog i filozofskog neuspeha [Stajnbekove] kasnije fikcije“.[3]

U pismima prijateljima pre i posle objavljivanja, Stajnbek je naveo da je napisao roman kako bi se pozabavio moralnom degeneracijom američke kulture tokom 1950-ih i 1960-ih. Američka kritika njegovog moralnog načela počela je da se menja tokom 1970-ih posle skandala Votergejt; evo kako Reloj Garsija opisuje svoju ponovnu procenu dela kada je zamoljen da ažurira svoju originalni recenziju romana: „Knjiga koju sam tada tako naglo kritikovao kao pomalo mršavu, sada mi deluje kao duboko prodorna studija o američkom stanju. Nisam shvatili, u to vreme, da smo imali stanje“, i on pripisuje ovu promenu srca „našem sopstvenom obogaćenom iskustvu“.

Godine 1983. Kerol En Kasparek je osudila lik Itana zbog njegove neverodostojnosti, i dalje je nazvala Stajnbekov tretman američkog moralnog propadanja površnim, iako je nastavila da odobrava mitske elemente priče.

Profesor književnosti i naučnik Stiven K. Džordž je napisao: „Sa ovim autorima [Saul Belov, Brent Viks i Rut Stils Ganet] tvrdio bih da, s obzirom na njenu višeslojnu složenost, intrigantnu umetnost i jasnu moralnu svrhu, Zima Našeg nezadovoljstva se svrstava u gornji ešalon Stajnbekove fantastike, pored dela: O miševima i ljudima, Plodovi gneva i Istočno od raja“.[4]

Roman je bio poslednji koji je Stajnbek završio pre svoje smrti 1968. godine.

Narativna tačka gledišta[uredi | uredi izvor]

Stajnbek koristi neobičan strukturalni "uređaj" u romanu, prebacujući se između tri različita stila narativne tačke gledišta. Roman je predstavljen u dve polovine, prvi i drugi deo, a svaka polovina počinje sa dva poglavlja napisana u trećem licu. Posle ova dva poglavlja u svakoj polovini, tačka gledišta se menja u prvom licu, koju pripoveda protagonista, Itan Houli.[5] Četiri poglavlja u narativu u trećem licu uglavnom su predstavljena iz ugla Itana, ali ne i u prvom licu, tehnika poznata kao slobodni indirektni diskurs ili slobodni indirektni govor. Postoje dva izuzetka od ovoga: prvi je prekid na početku dvanaestog poglavlja gde se tačka gledišta prebacuje na Margi: „kada je potreban intimniji pogled na zavodnicu Margi Jang-Hant... treća osoba... narativ se ponovo pojavljuje.“ [6]Drugi izuzetak je pauza na početku jedanaestog poglavlja koju autor predstavlja kao sveznajućeg pripovedača, pre nego što se poglavlje vrati na Itanovu tačku gledišta. Tri različita narativna stila su dakle: sveznajući pripovedač (11. deo); slobodni indirektni diskurs sa više tačaka gledišta (poglavlja 1,2,11,12); i narativ u prvom licu sa jedne tačke gledišta (ostatak knjige).

Teme[uredi | uredi izvor]

Glavna tema koja se nalazi u delu Zima našeg nezadovoljstva je efekat društvenog pritiska. Na početku romana, Itan Houli nije zadovoljan svojim poslom prodavača prehrambenih proizvoda, ali su pritužbe njegove žene i dece na njihov društveni i ekonomski status ono što dovodi do toga da njegov lik promeni svoja uverenja o bogatstvu i moći. Na njega utiču i bliski poznanici koji ga ohrabruju da prima mito i govori na način koji ukazuje da im je novac najvažnija stvar u životu. Na primer, Itanov prijatelj bankar Džoi Morfi ilustruje koliko je novac važan govoreći „vaš jedini ulaz je novac“ i „svi se klanjamo valuti Velikog Boga“. Život ovog čoveka vrteo se oko novca i zarađivanja više od njega. Kasnije u romanu, Itan planira pljačku banke i postupio bi po njoj da nije bilo ometanja u poslednjem trenutku. U zemljišnoj situaciji sa Denijem, Itan igra ulogu ljubaznog prijatelja, ali na kraju dobija važan komad zemlje za koji su se takmičili i drugi ljudi. Njegova pohlepa i žudnja za moći sustižu Itana na kraju romana kada shvata da je njegov sin plagirao za takmičenje „Zašto volim Ameriku“. Ali razlog sina da se prijavi na takmičenje nije bila da pokaže ljubav prema svojoj zemlji, već da dobije materijalističke nagrade od nje kao što su gledanje i putovanje, pored toga što se pojavljuje na TV-u. Itan je kriv za svoje postupke i kao rezultat toga pokušava samoubistvo.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „The Nobel Prize in Literature 1962”. NobelPrize.org. Pristupljeno 29. 11. 2021. 
  2. ^ „The Philosophy of Discontent in Books by Steinbeck | Steinbeck Now”. www.steinbecknow.com. Pristupljeno 29. 11. 2021. 
  3. ^ Lisca, Peter (1965), Steinbeck's Image of Man and His Decline as a Writer, Modern Fiction Studies 11, p. 10
  4. ^ Garcia, Reloy (1979), A Study Guide to Steinbeck (Part II), Metuchen: Scarecrow, p. 4
  5. ^ Steinbeck, John (1961). The winter of our discontent. ([1st] izd.). New York,: Viking Press. ISBN 978-0143039488. 
  6. ^ A John Steinbeck encyclopedia. Westport, Conn.: Greenwood Press. 2006. ISBN 9780313296697. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Зима_нашег_незадовољства&oldid=24180343”