Identifikacija žrtava trgovine ljudima
Identifikacija žrtava trgovine ljudima je proces u kome se prepoznaju žrtve trgovine ljudima i utvrđuje se da li je neka osoba žrtva trgovine ljudima ili ne.[1] Prepoznavanje mogućih žrtava trgovine ljudima predstavlja jedan od osnovnih preduslova za suprotstavljanje ovoj pojavi.
Značaj identifikacije žrtava trgovine ljudima[uredi | uredi izvor]
Identifikacija žrtava trgovine ljudima je značajna zbog zaštite njihovih ljudskih prava. Iz tog razloga neophodno je brzo i korenito reagovanje, ali sam proces može trajati duži vremenski period. Ukoliko se ne desi da dođe do pravovremene identifikacije, izostaju i adekvatni vidovi podrške žrtvi i pristup uslugama koje joj mogu pomoći da se oporavi od traume, kao i nedostatak podataka koji će omogućiti adekvatno praćenje prisustva i raširenosti procesa.
Veliki broj međunarodnih stručnjaka deli mišljenje da je, u cilju značajnijeg napretka u borbi protiv trgovine ljudima, neophodno unaprediti sam proces identifikacije žrtava.
Proces identifikacije žrtava[uredi | uredi izvor]
Sam proces identifikacije žrtava trgovine ljudima je dugotrajan proces i može trajati mesecima. Taj proces može zahtevati razmenu informacija između država i različitih organa, uključujući kako državne, tako i nevladine organizacije za podršku žrtvama. Konvencija Saveta Evrope za borbu protiv trgovine ljudima, članom 12 stava 1 i 2 navodi da nadležni organi treba da obezbede da žrtve dobiju besplatnu pomoć koji se ogleda u minimalnom paketu usluga garantovanih od strane države.[2]
Nakon što je sam proces identifikacije žrtava trgovine ljudima završen, i kada je doneta konačna odluka da li je žtva trgovine ljudima ili ne, nadležni organi su u obavezi da žrtvi obezbede punu pomoć i zaštitu, kao što je propisano u članu 12 stav 3 i 4 Konvencije Saveta Evrope za borbu protiv trgovine ljudima.[2]
Organizacioni aspekti identifikacije[uredi | uredi izvor]
Na osnovu člana 10 Konvencije Saveta Evrope za borbu protiv trgovine ljudima, identifikacija žrtava mora biti sprovedena isključivo od strane nadležnih organa.[3] Pod nadležnim organima se u ovom slučaju podrazumevaju javne vlasti koje mogu da imaju kontakt sa žrtvama trgovine ljudima, kao što su ambasade, konzulati, policija, inspekcija rada. Konvencija ne zahteva da nadležni organi imaju stručnjake u oblasti trgovine ljudima, ali zahteva da imaju kvalifikovane ljude koji su prošli obuku, tako da su obučeni da efikasno prepoznaju žrtve.
Samoidentifikacija žrtava trgovine ljudima[uredi | uredi izvor]
Veoma važan aspekt u procesu identifikacije žrtava sastoji se u samoidentifikaciji, tj. njihovoj sposobnosti da uvide i prepoznaju i prihvate činjenicu da su postali žrtve teškog krivičnog dela, žrtve trgovine ljudskim bićem. Neophodno je stvaranje uslova u kojima će se žrtvama omogućiti da se samostalno identifikuju.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Milanović, Lidija (2016). Zaštita učenika od trgovine ljudima. Beograd: Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. str. 36. ISBN 978-86-7452-065-9.
- ^ a b „Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima”. Pristupljeno 31. 10. 2018.
- ^ „Konvencija Saveta Evrope o trgovini ljudima”. Pristupljeno 31. 10. 2018.