Iskrenost
Iskrenost je jedan od aspekata ličnosti koja uključuje istinoljubivost, odsustvo kontradiktornosti između stvarnih osećanja i namera prema drugoj osobi (ili grupi ljudi) i načina na se ta osećanja i namere predstavljaju rečima[1]. Iskrenost je vrlina onoga ko komunicira i deluje u skladu sa celinom svojih osećanja, verovanja, misli i želja na iskren i iskren način.
Najvažniji znak neiskrenosti je nedoslednost između verbalnih iskaza i neverbalnih znakova (gestova, izraza lica, intonacije), koje govornik ne može uvek da kontroliše.
Generalno, iskrenost se smatra pozitivnom osobinom, odnosno vrlinom. Međutim, iskrenost se, ponekad, kosi sa učtivošću, sa normama zapadnog bontona, koje ograničavaju izražavanje negativnih ocena „u lice“, koje mogu biti uvredljive ili uvredljive sa stanovišta sagovornika. Iz bušido perspektive, takav nedostatak iskrenosti se smatra licemerjem.
Prema studiji objavljenoj u Žournal of the Academi of Marketing Science, iskrenost je povezana sa belim, ružičastim i žutim bojama[2].
Američka književnica, profesorka i istraživačica socijalnog rada Brene Braun veruje da stid sprečava čoveka da bude iskren. Edukatori socijalnog rada Dean H. Hepvorth, Ronald H. Roonei i Jane Lavson definišu iskrenost kao „ličnu komunikaciju koja je prirodna, iskrena, ležerna, otvorena i autentična“[3].
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ sincerity, n., Oxford University Press, 2023-03-02, Pristupljeno 2024-05-13
- ^ Popova, O.V.; Koksharov, S.A. (2015). „Attention deficit hyperactivity disorder – is it norm or deviation?”. Science and Modernity. 6 (4): 76—83. ISSN 2411-2127. doi:10.17117/ns.2015.04.076.
- ^ Čavdarova, Dečka (2021-12-23). „«Vsё ne tak, kak nado…»: ot parodii Vladimira Vыsockogo do remeйka Vяčeslava Pьecuha (aksiologizaciя russkoй klassiki)”. Acta Universitatis Lodziensis. Folia Litteraria Rossica (14): 215—230. ISSN 2353-4834. doi:10.18778/1427-9681.14.19.