Врлина

Из Википедије, слободне енциклопедије

Врлина (грч. ἀρετή, лат. virtus) је морална изврсност личности. То је способност умног деловања у складу са највишим људским и божанским нормама[1]. Појам супротан врлини је порок.

Античке врлине[уреди]

Према античком схватању, људска врлина је пре свега снага духа, способност ваљаног деловања. Стари Грци су темељним сматрали следеће четири врлине:

  • разборитост (лакоћа увиђања шта треба чинити у разним ситуацијама живота)
  • праведност (трајно расположење за дати свакоме што му припада)
  • умереност (лакоћа управљања тежњама и њихово држање у границама разума)
  • храброст (лакоћа свладавања потешкоћа у вршењу добра и подношење кушњи живота).

Хришћанске врлине[уреди]

Јулиус Шнор фон Каролсфелд, Љубав, вера, нада.

У хришћанству, врлина је поштовање божјих закона. Хришћанска традиција обухвата четири „природне” врлине[1]:

Њима је Свети Павле додао теолошке врлине: веру, љубав и наду. По хришћанском учењу, врлине нису урођене људима, већ их је Бог дао кроз Христа да би их верници примењивали[1].

Будистичке врлине[уреди]

Cquote2.png
Постепено, мало по мало, повремено, као што ковач прочишћава сребро, тако и мудрац треба одстранити мане из самога себе.[2]
Cquote1.png
 

Будисти сматрају да истинска врлина долази из увида четири племените истине и делања у складу са њима, што се назива племенитим осмоструким путем. Слеђење тог пута подразумева:

Будистички учитељ Аџан Ча је врлину сматрао основом хармоничног света у којем људи могу живети као истинска људска бића, а не као животиње, и говорио је да се о својој врлини треба старати као што се вртлар стара о својим биљкама.[3]

Списак врлина[уреди]

Ово су неке од особина које се вреднују као врлине у многим културама:

Извори[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Врлина