Istorija metodologije razvojne psihologije

Razvojna psihologija je grana psihologije koja proučava razvojne procese čoveka i životinja. Postoje različite tehnike i instrumenti prikupljanja podataka u metodologiji razvojne psihologije. Prve metodološke tehnike je koristio francuski lekar Žan-Mark Itar prilikom opisivanja socijalno depriviranog deteta nađenog u šumi u Francuskoj.

Divlji dečak iz Averona

"Divlji dečak Viktor" iz Averona.

Godine 1800. u Francuskoj, u provinciji Averon, pronađen je dečak koji je ceo svoj život proveo van društva. Bio je prljav, bez odeće i obuće, a stanovnici sela su ga viđali kako kopa korenje, penje se i trči na sve četiri noge velikom brzinom. Ljudi su govorili da je on "divlja zver" i vest se ubrzo proširila i dosta ljudi je došlo da ga vidi. Jedan od vladinih službenika koji je došao da ga vidi ga je odveo kući i nahranio. Dete koje je imalo oko 12 godina, nije poznavalo civilizovani komfor. Cepao je odeću, nije jeo meso, već je preferirao sirov krompir, korenje i razne semenke. Retko je proizvodio zvuke i delovao je ravnodušno na ljudski glas. U svom izveštaju, službenik je zaključio da je dečak živeo sam od ranog detinjstva, „neupoznat sa socijalnim potrebama i aktivnostima... Kada je službenikov izveštaj došao do Pariza izazvao je veliku senzaciju. Novine su nazvale dete „Divljim dečakom iz Avejrona“. Ljudi su se nadali da će izučavanjem dečakovih osobina i sposobnosti moći da razreše pitanja o prirodi razvoja ljudskih bića, koja su bila u centru filozofskih i političkih rasprava u Evropi nekoliko decenija.

Mnogi ljudi su se nadali da će dečak imati plemenitu narav, što bi podržalo njihove tvrdnje da se deca rađaju dobra da bi ih društvo iskvarilo. Ali, umesto plemenitog deteta prirode, lekari koji su ga pregledali videli su raščupano stvorenje, nesposobno da govori i koje se često kretalo unaokolo na sve četiri. Lekari su smatrali da je dečak mentalno zaostao i da su ga roditelji s razlogom ostavili. Preporučili su da bude zatvoren u sanatorijum. Osoba koja je osporavala dijagnozu mentalne zaostalosti bio je mladi lekar, Žan-Mark Itar. Itar je tvrdio da dečak izgleda zaostalo samo zato što mu godine provedene u izolaciji od društva nisu omogućile da razvije normalne socijalne veštine.

Dečak sa Žan-Mark Itarom

Itar se sam pobrinuo za dečaka, verujući da ga može naučiti da postane punopravni Francuz sa svim civilizovanim znanjima. Francuska je skoro zbacila monarhiju i prihvatila političke ideale slobode, jednakosti i bratstva. Itar i druge pristalice republike, hteli su da pokažu da je moguće oblikovati sam proces razvoja obrazovanjem dece seljaka i poboljšavanjem uslova u kojima oni žive. Kao potvrdu svoje teorije da sredina uslovljava psihološki razvoj ljudskih bića, Itar je osmislio niz treninga kako bi naučio Divljeg dečaka da kategoriše objekte, rasuđuje i govori.

Viktor, kako je Itar nazvao Divljeg dečaka, u početku je brzo napredovao. Naučio je da izražava jednostavne potrebe, da prepoznaje i napiše nekoliko reči. Razvio je i privrženost prema ljudima koji su se brinuli o njemu. Ali Viktor nikada nije naučio da govori i da normalno komunicira sa drugim ljudima i, suprotno evropskim pojmovima o „divljacima“, nikada nije ispoljio seksualna interesovanja.

Posle 5 godina intenzivnog rada Itar je napustio svoj eksperiment. Viktor nije dovoljno napredovao da bi zadovoljio Itara, a i sam Itar nije bio siguran koliko bi još dečak mogao da napreduje. Viktor je smešten da živi sa ženom kojoj je plaćeno da brine o njemu. Umro je 1828. godine, i dalje kao Divlji dečak iz Avejrona, ostavljajući nerešenim velika pitanja o ljudskoj prirodi i uticaju civilizovanog društva koja su podstakla interesovanje velikog broja ljudi za njega. Većina lekara i naučnika tog vremena, na kraju, zaključila je da je Viktor, zaista, bio mentalno zaostao od rođenja. Ali, sumnje su ostale do današnjih dana.

Itarov uticaj na savremenu metodologiju

Savremena nauka razvojne psihologije nije se razvila još, skoro, ceo vek nakon Itarovih pokušaja da unapredi Viktorov razvoj. Ali, kada je nastala naučna disciplina razvojne psihologije, njeni sledbenici usvojili su mnoge Itarove tehnike, kao i njegovu radoznalost u vezi sa uzrocima razvoja i njegovu veru u nauku kao sredstvo za unapređenje uslova života.

Jedno zaveštanje Itarovog rada bilo je da pokaže da nauka može da obezbedi praktične predloge za podizanje dece, zasnovane na sistematskim istraživanjima o prirodi ljudskog razvoja. Takođe, pokazao je da opšte filozofske i političke rasprave oblikuju i pitanja koja naučnici postavljaju, kao i zaključke koje izvlače iz svojih podataka.

Itarovo povezivanje nauke, filozofije i javnog delanja značajno je u savremenoj razvojnoj psihologiji, kao što je bilo i u njegovo vreme. Od jedne do druge porodice i zajednice, odluke koje utiču na razvoj dece oblikovane su različitim pretpostavkama o ljudskoj prirodi, različitim vrednostima koje se tiču ciljeva razvoja, kao i različitim stavovima o faktorima koji utiču na razvoj. Da li će dete sa teškoćama u razvoju biti upisano u istu školu sa svojim vršnjacima ili u posebnu instituciju zavisiće od mišljenja o uslovima pod kojim se odvija normalan razvoj ličnosti.

Industrijska revolucija

Niz zakona o dečijem radu, takozvani fabrički akti, doneti su u Velikoj Britaniji u 19. veku. Deci mlađoj od 9 godina nije bilo dozvoljeno da rade, oni od 9 do 16 godina mogli su da rade 12 sati dnevno prema Zakonu o fabrikama pamuka. Godine 1856. zakon je dozvoljavao rad dece starijih od 9 godina, u trajanju od 60 sati nedeljno, noću ili danju. Godine 1901. starosna granica za dozvoljeni dečiji rad je podignuta na 12 godina.

Iako još uvek nije postojala razvojna psihologija, interesovanje za decu i njihov razvoj raslo je tokom 19. veka. Jedan od podsticaja jeste industrijska revolucija koja je dovela do širokih socijalnih promena u Evropi i Severnoj Americi.

Tokom devetnaestog veka, industrijalizacija ovih kontinenata izmenila je osnovne aktivnosti putem kojih su ljudi zarađivali za život. Industrijalizacija je, takođe, izmenila ulogu dece u društvu i okruženje u kome su se razvijala. Većina dece više nije odrastala na farmama, gde su doprinosila svojim radom i gde su o njima brinuli roditelji do njihove zrelosti. Umesto toga, mnoga deca su sada zapošljavana u fabrikama, pored ili umesto svojih roditelja.

Industrijalizacija je, takođe, ubrzala urbanizaciju. Velike radničke četvrti nicale su u rastućim industrijskim gradovima. Deca u gradu, kada nisu radila, postajala su obaveza za svoje roditelje koji su imali malo prostora da ih smeste i malo novca da ih prehrane. Bili su, takođe, obaveza i za zajednicu koja ih je doživljavala kao neotesane napasnike. Državne škole osnivane su, podjednako, zbog obrazovanja i socijalne kontrole – kao mesta za nadgledanje dečijeg razvoja kada ih nisu nadgledali ni roditelji ni poslodavci.

Mnoga deca radila su u fabrikama i rudnicima, pod nezdravim i opasnim uslovima. Kada su ovi uslovi postali stvar društvene brige, filantropska, medicinska i naučna pažnja usmerena je na decu. Bliska veza između društvene brige, kulturnih vrednosti i naučnih istraživanja očigledna je u nekim od najranijih izučavanja dečijeg razvoja. Na primer, Istražni komitet fabrika u Engleskoj sproveo je 1833. godine istraživanje s ciljem da utvrdi da li deca mogu da rade 12 sati dnevno, bez posledica po njihov fizički razvoj. Većina članova komiteta odlučila je da je 12 sati dnevno prihvatljivo radno vreme za decu. Oni koji su smatrali da je 10 radnih sati bolje rešenje, brinuli su ne o intelektualnom i emotivnom, već moralnom razvoju dece; preporučivali su da 2 sata rada u fabrici, rudniku ili prodavnici bude zamenjeno sa 2 sata verskog i moralnog obrazovanja.

Podaci Istražnog komiteta fabrika

Ovi pioniri razvojne psihologije iz devetnaestog veka, nisu samo ukazali na probleme koji proizlaze iz promena u društvu. Podatke koje su prikupili u svojim istraživanjima koristili su da razjasne osnovna pitanja o ljudskom razvoju i načinima njegovog izučavanja. Na primer, rana istraživanja o razvoju i radnim kapacitetima ukazivala su na sredinske faktore razvoja kada su pokazala da su deca koja rade u fabrikama tekstila bila niža i mršavija od nezaposlene dece istog uzrasta.

Procene intelektualnog razvoja koje su, na kraju, dovele do testova inteligencije, pokazale su velike varijacije u postignuću dece koje su zavisile od porodičnog porekla i individualnog iskustva. Obe ove linije istraživanja pokrenule su naučne i društvene rasprave koje traju do danas.

Darvinovo "Poreklo vrsta"

Ključni događaj koji je podstakao interesovanje za naučno izučavanje dece bilo je objavljivanje Darvinove knjige Poreklo vrsta, 1859. godine. Široko prihvatanje Darvinove teze, da su se ljudska bića razvila od ranijih vrsta, u osnovi je izmenilo način razmišljanja o deci. Umesto da ih posmatraju kao nesavršene odrasle koji se vide ali ne čuju, deca su sada postala naučno interesantna jer su obezbeđivala podatke o izvorima psiholoških karakteristika odraslih. Takođe, smatralo se da pružaju dokaze da je ljudska vrsta povezana sa drugim vrstama. Na primer, postalo je moderno upoređivati ponašanje dece sa ponašanjem viših primata da bi se videlo da li prolaze kroz „fazu šimpanze“, sličnu onoj kroz koju se smatralo da prolaze ljudska bića u svom razvoju. Kao što je Kesen primetio, Darvin je pokrenuo „navalu povlačenja paralela između životinje i deteta, između primitivnog čoveka i deteta, između rane ljudske istorije i deteta“.

Veća briga o razvoju dece

Krajem devetnaestog veka, razvojni psiholozi osnovali su organizacije kako bi unapredili svoj rad. Značajni momenti bili su, 1890-tih, osnivanje Udruženja za izučavanje deteta (Child-Study Association) Stenlija Hola, prvog predsednika Američkog psihološkog udruženja, i objavljivanje prvog časopisa posvećenog razvoju dece - Pedagogical Seminary. Tokom istog perioda osnovane su brojne organizacije za brigu o deci, koje su prikupljale novac za bolnice i sirotišta i podržavale reforme društvene prakse u korist dece. I vladine organizacije i filantropska udruženja podržavala su specijalizovane časopise, kao što su Nega deteta i Časopisi za roditelje, verujući da naučna istraživanja treba da dopru što šire u javnost.

Danas, o pitanjima u vezi sa razvojem dece raspravlja se u popularnim medijima, što je pokazatelj opšteg prihvatanja ideje da su naučna izučavanja dece dobar način da se „svet učini boljim, razvijanjem boljih ljudi“. Prekretnica u institucionalizaciji brige o deci je osnivanje Dečijeg biroa za praćenje uslova u kojima rade deca i širenje informacija o uspešnim načinima podizanja dece, 1912. godine u SAD-u. Pored toga, na velikim univerzitetima osnivani su posebni instituti i odeljenja posvećeni izučavanju razvoja.

Savremena razvojna psihologija

Ključna tema razvojne psihologije jeste razumevanje razvoja – niza fizičkih i psiholoških promena koje se dešavaju sa odrastanjem ljudskog bića, počevši od začeća i dalje tokom života. Interesovanje za razvoj počiva na prastaroj intuiciji o samorazumevanju i samootkriću: ako možemo da otkrijemo naše korene i istoriju promena koja nas je dovela do sadašnjeg trenutka, možemo bolje da razumemo sami sebe. Ako kombinujemo uvide u našu prošlost sa informacijama o sadašnjim karakteristikama i uslovima, u boljoj smo poziciji da predvidimo budućnost i pripremimo se za susret sa njom, na nama svojstven način.

Disciplina razvojne psihologije prevodi ove individualne ciljeve u objektivne, društveno prihvaćene procedure za razumevanje, predviđanje i oblikovanje procesa razvoja. Ona, takođe, obezbeđuje bazu znanja koje se može povezati sa saznanjima naučnika koji pristupaju izučavanju razvoja iz srodnih disciplina, kao što su biologija, antropologija, lingvistika i sociologija. Od kada su psiholozi počeli da se bave sistematskim izučavanjem ljudskog razvoja prikupili su veliku količinu znanja o ponašanju ljudskih bića na svakom uzrasnom nivou, počevši čak od prenatalnog perioda.

Razvili su veliki broj raznovrsnih istraživačkih metoda za izučavanje dece i znatno su se potrudili da objasne razvojni proces koji je u osnovi uzrasnih promena koje se izučavaju. Razvojni psiholozi su, takođe, aktivni u primeni svog znanja u cilju unapređenja zdravog razvoja. Oni svoje znanje primenjuju u bolnicama, centrima za brigu o deci, školama, klinikama i rekreativnim centrima.

Oni procenjuju razvojni nivo dece i određuju mere za pomoć deci koja imaju teškoće. Osmišljeni su specijalni sredinski uslovi, kao što su boksovi za prerano rođene bebe, terapeutske metode za decu koja imaju teškoće u kontroli impulsa i efikasnije metode za učenje čitanja. Mnogi razvojni psiholozi koji veruju da je razvoj proces koji traje celog života, interesuju se i za dobrobit sredovečnih i starijih ljudi. Najopštiji cilj psiholoških nauka je povećati ljudsko razumevanje ljudske prirode i njenog razvoja.

Literatura

Kol, M., Kol, S. (1993). Razvoj deteta - prvo poglavlje.