Смрт

Из Википедије, слободне енциклопедије
Представа смрти као косача

Смрт је престанак живота, коначно и бесповратно прекидање сваке животне активности.[1] Она може наступити природним следом унутрашњих процеса организма или спољним факторима.

Феномен смрти је вековима тумачен на различите начине у филозофији, религији, науци и уметности. Верници многих религија верују да смрт није крај и да душа наставља да живи загробним животом. Атеисти углавном сматрају да после смрти нема ничега.

Медицински аспекти[уреди]

Знакови смрти

Pallor mortis
Algor mortis
Rigor mortis
Livor mortis Распадање

Упркос бројним покушајима да се установи свеобухватна и прецизна дефиниција смрти, због комплексности виталних функција организма, ово се чини не у потпуности изводљивим. У прошлости је апсолутни знак смрти био престанак рада срца, мада се развитком техника оживљавања ово показало неадекватним. С друге стране, престанак мождане активности вегетативних центара организама се чини извесним показатељем инвијабилности даљих животних процеса, међутим, употреба апарата за одржавање у животу који омогућавају дисање и рад срца, као и исхрана интравенозним путем може да продужи живот организма у вегетативном стању.

У неким земљама клиничка пракса обавезује медицинске раднике да покушају оживљавање и у одсуству свих виталних функција, изузев у случајевима када је већ присутна мртвачка укоченост, мртвачке пеге, распадање, масивна критична штета интегументарног система, парцијална или потпуна декапитација, тешке повреде продужене мождине и/или малигна обољења (метастазе).[тражи се извор од 09. 2009.] Међутим, уколико је мозак био лишен кисеоника довољно дуго, смрт нервних центара у кори великог мозга која наступа чини даље покушаје излишним.

Религијска веровања[уреди]

Бог посматра како се анђели и демони отимају око душе умрлог (15. век).
Vista-xmag.png За више информација видети Реинкарнација, Васкрсење и Зомби

Припадници многих религија (јудаизам, хришћанство, ислам, итд.) верују да смрт није крај и да након смрти душа одлази у рај или пакао. Хришћанска црква је, на пример, хиљадама година своје учење базирала на томе да на неки начин може гарантовати успех у тзв. постхумном животу оданим верницима.[тражи се извор од 09. 2009.] Стари народи су веровали да смрћу одлазе у загробни живот (нпр. вечна ловишта, Јелисејска поља, Валхалу, итд.) и зато су своје мртве покопавали са накитом, оруђем и оружјем, потребним за тај нови живот. За владаре се често сматрало да смрћу долазе до Апотеозе, то јест да постају Божанства.

Постоје и религије, попут будизма, које не проповедају онострани живот.

Филозофска схватања[уреди]

Када је атински филозоф Сократ 399. године п. н. е. осуђен на смрт због „безбожништва“ и „кварења омладине“, пред судијама је одржао своју чувену беседу о смрти:

Cquote2.png
Јер бојати се смрти, људи, није друго него мислити да си мудар, а ниси. То значи мислити да знаш оно што не знаш. Та нико не зна да ли није смрт управо највеће од свих добара за човека, а опет је се боје, као да сигурно знају да је највеће зло. И зар то није незнање, и то оно највише прекора вредно, кад неко мисли да зна оно што не зна? А ја, људи, баш се у томе и тиме разликујем од већине људи, па ако бих заиста рекао да сам у чему мудрији него други, рекао бих да сам у томе што, како не знам ништа о приликама у Хаду, и не мислим да шта знам ... Дакле, наместо онога зла за које знам да је зло, никад се нећу бојати и клонити онога о чему не знам није ли баш добро... Време је, судије, да ја пођем у смрт, а ви у живот. А ко од нас иде бољој судбини, то нико не зна.
Cquote1.png
 

Иако су га пријатељи посећивали у тамници и наговарали на бекство (након што су подмитили чуваре), он одбија, сматрајући да не треба дуг и частан живот упрљати нечасном смрћу.[2]

Платон је, на основу својег идеалистичког онтолошког става, тврдио да је смрт само одељивање душе од тела. Његово схватање кулминира у ставу да је смрт највише добро јер се управо помоћу ње душа може потпуно уздигнути до чисте врлине.[1]

Цвет, лобања и пешчаник, представе живота, смрти и времена

Епикур је заступао материјалистичку тезу да физичка смрт значи уједно и престанак свих психичких функција и да због тога према њој можемо бити потпуно равнодушни.

Cquote2.png
Јер док постојимо ми, нема смрти, а кад дође смрт, тада више нема нас.
Cquote1.png
 

Рано хришћанство смрт тумачи као казну, последицу прародитељског греха (Тертулијан, Августин, итд.). Каснији западни хришћански теолози (Тома Аквински, Дунс Скот) више истичу да је смрт повратак тела твари из које је створено, а душе у живот вечни.

Лајбниц сматра како смрт није ништа друго до постепена инволуција тела. Фихте смрт дијалектички повезује с рађањем и тврди да је она само корелативни појам према животу, тј. »негативна страна живота«. По Хегелу, смрт је највиша општост до које допире појединац. Феноменом смрти укинута је последња спољашњост природе, те је »само по себи бивствујући појам постао тиме за себе«.[1] За Шопенхауера је смрт само »површни феномен«, којим се не решавамо метафизичког зла, јер њиме није уопште погођена јединствена, надиндивидуална воља, изван простора и времена. Смрт и рођење само су »вибрације« вечно живе идеје, па »кад умре човек, пропада, додуше, један свет, али само онај који он носи у глави«.[1]

Све је таштина

Георг Зимел (1858-1918), немачки филозоф идеалистичког правца, истиче да би »уместо својеврсног супротстављања живота и смрти требало истаћи како постоји јединствена бесконачна егзистенција у којој се смрт и живот преплићу као прстени „једног ланца“.[1] Фридрих Ниче сматра да сам акт умирања није уопште толико важан колико му то филозофија и теологија приписују, и тврди да »не постоји баналнија ствар од смрти». У делу Тако је говорио Заратустра изриче свој познати кредо: „Умри у прави час!"

Cquote2.png
Много их умире прекасно, а понеки умире и прерано. Још увек је свету страно учење: Умри у прави час! Дакако, онај ко никад не живи у прави час, како би икако могао умрети у прави час... Многоме не успева живот: отровни му црв нагриза срце. Нека барем настоји да му утолико боље успе смрт... Морали би доћи проповедници брзе смрти.
Cquote1.png
 
— Фридрих Ниче

Филозофија егзистенције од Кјеркегора до Хајдегера и Камија, сматра феномен смрти једним од централних проблема целокупне филозофије, чак „јединим правим проблемом филозофије«, а забринутост, страх и „болест на смрт“ постају битне преокупације западноевропског филозофирања.[1]

Cquote2.png
Смрт није излаз некуда напоље него пролом у дубину себе.
Cquote1.png
 

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ Смрт, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
  2. ^ Сократ, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.


Најчешћи узроци смрти
проценат
Акутни инфаркт миоркада 38,7%
Инфекције 19,0%
Канцер 12,2%
Повреде 8,9%
Плућне болести 6,3%
Смрт по рођењу 4,4%
Болести органа за варење 3,5%
Остало 7,0%


Са других Викимедијиних пројеката :