Kelija Svetog Jovana Zlatoustog na Svetoj Gori
| Kelija Svetog Jovana Zlatoustog na Svetoj Gori | |
|---|---|
| Osnovni podaci | |
| Jurisdikcija | Vaseljenska patrijaršija |
| Osnivanje | 12. vek |
| Mesto | Sveta gora |
| Država |  Grčka |
Kelija Svetog Jovana Zlatoustog na Svetoj Gori ili kelija-skit Svetog Jovana Zlatoustog, Hrizostoma (grč. Ιερό Χιλιανδαρινό Κελλί Αγίου Ιωάννου Χρυσοστόμου) osnovana je u antičko doba, najverovatnije po nalogu Svetog Sava u 12. veku. Kao i druge kelije na Svetoj Gori ona pripada manastiru Hilandaru. U vreme aktivnog monaha u keliji u njoj je živelo bratstvo od 47 članova, isključivo ruskog porekla, od kojih je šest sveštenoslužitelja.[1]
Položaj i izgled[uredi | uredi izvor]
Kelija Svetog Jovana Zlatoustog nalazi se na Svetoj Gori na zabačenom brdu pored puta koji vodi od Kareje za Vatoped, u granicama zemlje carske patrijaršijske slovenske hilandarske lavre nedaleko od ruskog Andrijevskog skita (Seraja).[1] Smeštena nedaleko od izvora pijaće vode severoistočnom stranom otvorena prema moru, dok su preostale tri strane obezbeđivale planinski vazduh i šumsku hladovinu u koju je danas potpuno urasla.[2]
Kelija, je u vidu četvorougaonika koji se zatvara novim hramom i visokim zidom sa svetim vratima. Ima sve potrebne prostorije za raznovrsne aktivnosti monaha od kojih se oni izdržavaju.[1]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Nakon što se potrudio na podizanju Manastira Bogorodice Hilandarske, Sveti Sava se potom postarao da u sedištu Svete gore postavi temelje pustinjačkog (erimitskog) načina života. Sa tom namerom osnovao je četiri kelije:
- Keliju Preobraženja Gospodnjeg zvanu Paterica, koju je prvo kupio. Paterica je u to vreme imala status malog manastira, (monidrio grč. μονύδριον), ali je bila u sastavu Hilandara. U keliji Paterica sveti Sava je ostavio igumanski štap Svetog Save Osvećenog po kojem je i dobio ime, a po tom igumanskom štapu se kelija najverovatnije i zove Paterica (od grčke reči pater što znači otac). Paterica ima sugubi (dvostruki) blagoslov dvojice velikih svetaca, svetog Save Osvećenog i Svetog Save I arhiepiskopa Srpskog. U njoj sada žive: jeromonah Dositej (koji je odgovoran za keliju Paterica) i monah Kozma Čeh.
- posnicu, posnicu ili tipikarnicu Svetoga Save u Kareji, koju je gradio boraveći u keliji Petrici
- Keliju Svetog Jovana Preteče
- Keliju Svetog Jovana Zlatoustog na mestu gde se danas nalazi skit Svetog Jovana Zlatoustog.
Po mišljenju istoričara, na mestu gde se nalazila kelija Svetog Jovana Zlatoustogje u antičko doba bila ljudska naseobina, koja je stradala u jednom od pljaškaških pohoda gusara. Kada je Sveti Sava po povratku iz Svete zemlje krenu da po Svetoj Gori postavlja temelje pustinjačkog (erimitskog) načina života verovatno je je naišao na ruiniran manastir, jedan od oko 150 koliko ih je u 12. veku bilo na Svrtoj Gori i najverovatnije kupio zapusteli manastir zajedno sa pripadajućom zemljom oko manastira, od Protata.[1]
Iako se pouzdano ne zna se da li je i ovaj manastir Sveti Sava obnovio, zna se prema mermerna ploča koja je nađena u temeljima stare crkve, da je to stara crkva zidana ili popravljana 1702. godine trudom jeromonaha Mateja, Nektarija, Antima i monaha Nikifora i Rafaila i da su u njemu isposnički život tokom 16 i 17. veka vodilije monasi.[3] Međutim ruski pisani izvori navode da je stara crkva podignuta 1702. godine.[1]
Tokom 18. veka, manastir je potpuno napušten a potom i devastiran. Međutim krajem 18. veka, bežeći pod najezdom od turaka, srpski i bugarski monasi sa još dvojicom ruskih monaha jedno vreme krili su se u njemu.[1]
Krajem 19. veka čuveni ruski starac jeroshimonah Kirilo (Abramov), prvi predsednik Udruženja ruskih obitelji na Svetoj Gori,[2][a] nakon dolaska u devastiranu keliju Svetog Jovana Zlatoustog započeo je njenu obnovu.[1]
Novembra 13. godine 1894. izvršeno je svečano osvećenje hrama ruske opštežiteljne kelije Svetog Jovana Zlatoustog na Svetoj Gori. Hram je osveštao arhiepiskop jeliferopoljski Agafangel, koji je lično poznavao Kirila i mitropolita srpskog Mihaila, koji je uputio pismo nastojatelju, u kome je izrazio žaljenje što nije mogao da učestvuje u osvećenju ovog hrama.[1]
Iako je hram sagrađen i posvećen Svetom Jovanu Zlatoustom, posebni oltar u njemu posvećen je blagovernom knezu Aleksandru Nevskom i Svetoj ravnoapostolnoj Mariji Magdaleni, u znak sećanja na čudesno spasenje cara Aleksandra Aleksandroviča i carice Marije Feodorovne pri izvrtanju voza blizu stanice Borki 17. oktobra 1888. godine.
Na svom vrhuncu, hilandarska kelija Svetog Jovana Zlatoustog brojala je i do sto ruskih monaha, koji su se bavili:[2]
- proizvodnjom maslinovog ulja, koje su izvozili za carsku Rusiju,
- preradom drveta i lekovitih trava.
- ikonopisanjem, koje je donelo slavu ovoj keliji i njenoj ikonopisačkoj radionici, koja se pored ikonografije, bavila i izradom okova za ikone.
Nakon oktobarske revolucije, kada je prestao priliv Rusa na Svetu Goru, kelija Svetog Jovana Zlatoustog je opustela. Danas je kelija devastirana, obrasla bršljenom i šumom. Pokretna imovina je vremenom iskorišćena za okolne kelije i skitove, a njeno najveće zvono nalazi se na zvoniku Hilandara.[2]
Napomene[uredi | uredi izvor]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž „Kelija-skit Svetog Jovana Zlatoustog, Hrizostoma”. www.hilandar.info. Pristupljeno 2022-07-31.
- ^ a b v g d Onufrije (26. novembar 2020). „svetogorske staze: Hilandarska kelija Sv. Jovana Zlatoustog”. svetogorske staze. Pristupljeno 2022-07-31.
- ^ http://www.blmedia.rs.ba, BLMEDIA. „HILANDAR I RUSKA KELIJA SV. JOVANA ZLATOUSTA NA SVETOJ GORI”. www.manastir-lepavina.org. Pristupljeno 2022-07-31.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- S. M. Dimitrijević, Dokumenti koji se tiču odnosa između Srpske crkve i Rusije u XVI veku, Spomenik SKA 39 (1903) 21–37.
- S. Dimitrijević, Dokumenti hilendarske arhive do XVIII veka, Spomenik SKA 55 (1922) 20–31.
- A. Fotić, Prilagođavanje i opstanak: Hilandar u Osmanskom carstvu (XV–XVII vek), Manastir Hilandar, Beograd 1998, 91–102.
- V. Korać, M. Kovačević, Manastir Hilandar. Konaci i utvrđenje, Beograd 2004.
- B. Miljković, Žitija svetog Save kao izvori za istoriju srednjovekovne umetnosti, Beograd 2008.
