Korisnik:Gimnazijalac11

Veliki mozak

Veliki mozak (lat. telencephalon) je najveći i najbolje razvijen deo mozga od svih 5 delova mozga.

Evolucija

Tokom evolucije veliki mozak pretrpeo je najveće promene, jer mu se postepeno povećala masa i usložnjavala uloga. Filogenetski je najnovija struktura i kod sisara je najbolje razvijen među svim kičmenjKičmenjaci. U prošlosti kora velikog mozga bila je ravna glatka površina,vremenom na njoj se pojavljuju brazde odnosno vijuge. MozakMozak postaje naboraniji i povećava se njegova površina.Povećavanjem površine moždane kore praćeno je sa njenim nabiranjem tj. obrazovanjem vijuga i žlebova između vijuga. Vijuge i primarni žlebovi javljaju se u ranom fetalnom razvoju i imaju približno isti izgled i pravac kod svih osoba. Sve se ovo dešava jer se pojavljuju novi uslovi, klima, neprijatelji, staništa i na sve ove faktpore moraju da se adaptiraju da bi preživeli. Moraju da uče, razmišljaju i otkrivaju da bi se prilagodili. Sve je ovo doprinelo evoluciji čoveka i velikog mozga npr. promena okruženja i nabavljanje hrane sa drveta doprinele su razvoju ekstremiteta; stvaranje zajednice i potreba za sporazumevanjem i komunikacijom navela je na nastanak jezika i tako dolazi do razvoja velikog mozga. U evolucionoj liniji čoveka tokom posledljih 2,5 miliona godina masa mozga je utrostručena od 400 cm3 do 1350 cm3. Posledica povećanja površine mozga, iz ugla anatomije je povećanje celebralnog korteksa, posebno neokorteksa (nova kora) . Izraženi su temeni i slepoočni režnjevi. Frontalni režanj je više naboran.

Hipoteze nastanka velikog mozga

• prirodna selekcija: Priroda sama vrši izbor najboljih organizama tj. onih koji su se adaptirali na okolinu. Opstaju u prirodi najjači organizmi i konstantna borba između njih.

1. proizvodnja oruđa- proizvode oruđe da bi lakše obavljali poslove
2. lovačka hipoteza- love životinje i tako obezbeđuju hranu, odeću i razviju svoje veštine
3. socijalna hipoteza- sposobnost prepoznavanja inividualnosti, pamćenj događaja, ostvarivanje odnosa, saopštavanje želja, prepoznavanje želja drugih, osećanja, kognitivno predstavljanje gubitka/dobitka. Evolucija morala- altruizam (nesebična briga za dobrobit drugih) i transcedentalna društva.

• seksualna selekcija:

Cilj je većeg dopadanja drugima i pronalazak partnera npr. ples,romantika,lepo ponašanje,pažljivost,izražavanje osećanja..

• promene u razviću: Promene se ispoljavaju na fizički izgled. Sve složeniji razvoj mozga dovodi i do promena oblika glave, lobanje, vilice.

Građa velikog mozga

Veliki mozak se sa sastoji od leve i desne hemisfere. Duboka interhemisferična pukotina tj. centralna brazda razdvaja levu i desnu hemisferu. Dno ove brazde gradi najveća hemisferična komisura- žuljevito telo, a pozadi delimično i šator malog mozga. Ventromedijalno su hemisfere srasle sa Međumozakmeđumozgom .Veliki mozak i međumozak zajedno čine prednji mozak (zauzima prednji deo lobanje). Svaka hemisfera ima 3 pola:

• čeoni
• potiljačni
• slepoočni

i tri strane: spoljna strana, unutrašnja strana, donja strana ili baza. Spoljna strana je najveća i Na njoj se vide delovi pet režnjeva mozga, čiji nazivi ogdovaraju kostima lobanje sa kojima su u odnosu. To su:

• čeoni
• temeni
• potiljačni
• dva slepoočna

dok je ostrvo (insula) manji režanj zaklonjen u dubini donjeg dela spoljašnje strane. Unutrašnja strana je uvučen u međuhemisferičnu pukotinu. Pozadi medijalna strana hemisfere prelazi u donju stranu bez jasne granice. Donja strana leži napred na kostima lobanje koje grade prednju i srednju lobanjsku jamu,a pozadi pregrada ispod koje je smešten mali mozak.

Uloge hemisfere

Iako fizički identične, leva i desna hemisefra imaju različite uloge. Na prvom mestu regulišu pokretljivost mišića suprotnih strana tela. Za leva hemisferu vezani su funkcije: govor, sklapanje rečenica, pisanje, rešavanje problema, brojevi, matematika, logičnost, strategije, saznanje, jezik,nazivi stvari. Odgovorna je za analitičko mišljenje, razlaganje činjenica,korako po korak. Dominantna je kod naučnika. Desna hemisfera odgovorna je za sintetičko mišljenje- putem sagledavanja celine u jednom koraku, umetnost, osećaji, filozofija, budućnost, zna funkciju stvari, verovanja, imaginacija, simboli i slike. Razvvijenija je i dominantnija kod umetnika.

Moždana kora "(cortex cerebri)"

Na površini velikog mozga je siva masa u vidu plašta koju čine 14 milijardi nervnih ćelija. Ovaj sloj se naziva moždana kora. Ispod nje je bela masa- snopovi mijelinskih nervnih vlakana koji povezuju obe hemisfere, delove iste hemisfere kao i koru sa drugim delovima mozga. Tipovi nervnih ćelija u kori veliko mozga: piramidalni neuroni (66%), zvezdasti neuroni, vretenasti neuroni. Moždana kora je onaj deo mozga koji je kod čoveka doživeo izuzetan razvoj. Najveći deo kore predstavlja filogenetski novija struktura- nova kora (neokorteks). Organizovana u 6 slojeva tela nervnih ćelija naslaganih kao novčići, pri čemu se svaki aktivira na određeni stimulus: miris, dodir, svetlost, zvuk; tu su smešteni pamćenje, memorija, mišljenje. Ako nešto što smo učili ostane zapamćeno to je urezeno u koru i uvek tu ostaje. Oblasti neokorteksa sa svih 6 jasno vidljivih slojeva označavaju se kao isocortex homogeneticus tj. homotipična kora. Delovi neokoreksa u kojima se slojevi jasno ne razlikuju ili čak nedostaju nazivaju se "isocortex heterogeneticus" koji može biti:

• granularni tip kore gde preovladavaju granularni slojevi (senzitivna i senzorna kora) -*agranularni tip kore gde preovladavaju piramidalni slojevi (motorna zona)

Filogenetski stariji deo kore obuhvata manji deo kore velikog mozga i čine ga mirisna i limbička kora, koja ulazi u sastav limbičkog sistema. Nova kora podeljena je na čeoni, potiljačni, temeni i slepoočni režanj. Postoji centralna brazda koja deli koru na prednju i zadnju polovinu i bočna brazda deli na gornju i donju polovinu.

Režnjevi kore velikog mozga

• Čeoni (frontalni) režanj- obuhvata najveći deo hemisfere kod čoveka.Pruža se od frontalnog do centralnog žleba. Smešten u prednjem delu hemisfere, tačno iza čela. Odgovoran je za koordinaciju voljnih pokreta. U njemu se nalaze centri za kontrolu mišić, ali i za ritmične pokrete koje se odnose na glavu i vrat (žvakanje, gutanje). O dgovoran je i za mišljenje,planiranje, pamćenje, razum i govor, zona gde je smešten govor zove se Brokina govorna zona. Po nekim istraživanjima tu je centar za ličnost.
• Potiljačni režanj- zauzima zadnji deo hemisfere. Karakteristično je da su vijuge na njegovoj spoljašnjoj strani sitnije, brojnije i varijabilnije. Granicu prema temporalnom režnju označava otisak piramide slepoočne kosti. Sadrži centre za vid.
• Slepoočni režanj- smešten je kod slepoočne kosti. Obuhvata spoljašnju i donju stranu hemisfere. Na spoljašnjoj strani hemisfere vidljiv je jedan deo režnja, a drugi deo nije spolja vidljiv. Tu su centri za sluh, usklađivanje zvuka sa slikom, memoriju i ukus, zona za sluh zove se Vernikeova slušna zona.
• Temeni režanj- prima informacije koje se odnose na snalaženje u prostoru. Tu je intergacija svih čula i asocijativni centar.

Zone kore velikog mozga

Na osnovu svojih veza, građe i funkcije moždana kora može se podeliti na primarne, sekundarne i asocijativne oblasti, od koji svaka može imati različite zone. • Primarna senzorna polja- odgovorna za elementarne osete, područja u kojima se završava glavnina neurona odgovarajućih senzitivnih i čulnih puteva. Primarna motorna polja-daju glavninu vlakana, kontrolišu elementarne motorne funkcije. • Sekundarna polja- nalaze se oko svake primarne oblasti. Uz senzorne se zovu sekundarna senzorna polja i dobijaju aferentna vlakna iz odgovarajuće primarne oblasti iz talamusa, a uz motorne se nalaze premotorno, motorno govorno i suplemotorno polje. • Asocijativna polja- tu se vrši složena obrada više različitih vrsta informacija koje dolaze od drugih kortikalnih područja. Vrše koordinaciju, upoređivanje, analizu, predviđanja. Sva ova polja su bilateralna tj. nalaze se u obe hemisfere. Međutim, simetrična polja nemaju podjednak funkcionalni značaj. Polje u jednoj hemisferi je gotovo uvek funkcionalno dominantno u odnosu na isto polje u suprotnoj hemisferi npr. leva hemisfera je kod dešnjaka dominantna za mnoge funkcije naročito za pokrete šake. Ovaj fenomen se naziva lateralizacija funkcija. Po ulozi koju vrši kora je podeljena na motornu,senzornu i asocijativnu zonu.

Motrona zona

Nalazi se u čeonom režnju, ispred centralne brazde. Stubići od po šest naslaganih slojeva tela nervnih ćelija daju komande za pokretanje tačno određenih mišića suprotne strane tela, jer se vlakna koja prolaze iz kore, a u sastavu piramidalnih puteva, ukrštajuna svom putu ka kičmenoj moždini. Ispred centralne brazde i duž nje nalazi se motorna mapa pokretljivosti celog tela. Na dnu brazde nalaze se nervne ćelije koji aktiviraju mišiće glave, a na vrhu brazde nervne ćelije koje daju komandu mišićima nogu suprotne strane tela. Odavde se vidi da je telo predstavljeno suprotno na motornoj kori. Veći deo motorne kore zauzimaju pokretljivi delovi tela kao što su jezik, usta, palac, nego malo pokretljivi mišići trupa. To ukakuzuje da telo nije prestavljeno po veličini, već po preciznosti pokreta koju vrše njegovi delovi. Zona prikazuje motoriku tj. telo se prikazuje po kretljivosti, a ne po veličini. Povreda dovodi do paralize odgovarajućih mišića suprotne strane tela.

Senzorna zona

Nalazi se u temenom režnju, iza centralne brazde. Tu se nalazi centralna mapa osetljivosti čoveka. Odgovorna je za osetljivosti čitavog tela. Kao i u motornoj, telo je naopako predstavljeno, a veličina projekcije srazmerna je gustini receptora u odgovarajućim delovima tela.Najveća površina senzorne zone je u koži prstiju. Senzorni putevi prvo se prekopčavaju u talamusu, gde se razlikuje grubi osećaj sa periferije, kao što su bol, grub dodir, zvuk, vibracije, a tek onda stižu u konačno odredište- senzornu zonu. Ošteta ili povreda dovode do poremećaja osećaja odgovarajućih delova i osećaja i to najviše finog dodira, osećaja za toplo i hladno, a najmalje osećaja za bol.

Asocijativna zona

Najrazvijenija je kod sisara. Kod čoveka 90% kore pripada asocijativnim zonama.Dominantna je kod temenog režnja,ali obuhvata i ostale. Njena veličina povećavala se tokom evolucije. U ovoj zoni tumači se neki nadražaj npr. zvuk koji se čuje ili predmet koji se vidi.

Više nervne delatnosti velikog mozga

U mozu postoje lokalizovane funkcije, a to znači da svaka funkcija ima svoju zonu odakle kreće i u koju stižu informacije. Dominantna hemisfera je ona koja ima značajniju ulogu u obavnjalju složenijih funkcija. Radnje kao što su govor, brza obrada informacija vezane su za levu hemisferu, a za desnu vezani su prostorna organizacija i kreativne sposobnosti.

Vidna zona

Nalazi se u potiljačnom delu. Na nju se projektuje mrežnjača oka, tačka po tačka. Od fotoreceptora mrežnjače polaze nervna vlakna koja napuštaju oko kao očni nerv, ukrštaju se i nastavljaju kao očni putevi koji se u talamusu prekopčavaju i završavaju u vidnoj zoni. Oštećelje dovodi do slepila,a oštećenje asocijativne vidne zone dovodi do nemogućnosti tumačenja onog što se vidi.

Slušna zona

Nalazi se u gornjem delu slepoočnog režnja i preko srednjeg mozga i talamusa prima informacije iz slušnih receptora unutrašnjeg uha. Oštećenje dovodi do gluvoće, a oštećenje asocijativne slušne zone dovodi do nemogućnosti razlikovanja frekvencije zvuka od reči koje se čuju.

Govor

Prema francuskom neurologu Polu Broki, zona ključna za artikulaciju govora zove se Brokina govorna zona. Zauzima deo čeonog režnja leve hemisfere. U blizini slušne zone nalazi se Vernikeova zona koja je značajna za pridavanje značenja rečima. Osim ove 2 zone, i drugi delovi mozga učestvuju u produkciji govora. Od moždanog stabla i viših delova kičmene moždine zavisi inervacija govornog aparata.Govor zavisi i od receptora zvuka. Slušni sistem obrađuje informacije koje su pristigle sa receptora i šalje ih do slušne zone. Da bi razumeli izgovorene reči potrebno je da se informacije obrade u Vernikeovoj zoni. Da bi se izgovorena reč ponovila, informnacije se prenose dalje do Brokine zone i tu nastaju komande koje se prenose do motornih zona kore velikog mozga koje kontrolišu pokrete usana, jezika, i grkljana od kojih zavisi izgovaranje reči.

Učenje i pamćenje

Učenje je složeni proces sticanja novih znanja i usvajanja činjenica. Pamćenje je sposobnost da se znanja stečena učenjem sačuvaju i ponovo koriste. Učenje se temelji prvenstveno na zadnjim fazama pamćenja. Faze učenja su: prikupljanje informacija, beleženje informacija, organizacija informacija, razumevanje informacija, pamćenje i korišćenje. Informacije se skladište u 2 faze: kratkotrajna memorija zasnovana na naposrednom čulnom iskustvu i dugotrajna memorija koju stečemo u koliko nešto puno puta ponavljamo ili povezujemo sa nečim što već znamo ili nekim iskustvom (učvršćivanje memorije). Naš mozak pravi razliku između učenja činjenica (datumi, imena) i učenja motornih veština (vezivanje pertli, vožnja bicikla). Činjenice koje smo naučili možemo koristiti svesnim povlačenjem informacija iz dugotrajne memorije, motorne veštine obavljamo bez svesnog podsećanja na pojedinačne pokrte potrebne da bi se pravilno izvela veština. Pamćenje činjenica zasniva se na obradi informacija u asocijativnim zonama čeonog, limbičkog i temeno-potiljačnog režnja gde se povezuju informacije iz različitih izvora. Informacije se dalje prenose u hipokampus, a odatle nakon obrade nazad u asocijativne zone kore velikog mozga. Dugotrajno pamćenje činjenica zahteva aktivnost slepoočnog režnja. Pamćenje veština zahteva aktivnost malog mozga i bademastih jedara, takođe i specifičnih senzornih i motornih zona odgovornih za izvršavanje tog obliika ponašanja. Pamćenje je rezultata učenja, a priroda pamćenja je habituacija (navikavanje) - oblik učenja tokom kojeg ignorišemo stimulus koji za nas nema značaja; senzitizacija- olik učenja tokom kojeg pojačavamo odgovor na sve stimuluse, čak i na one koji prethodno nisu imali značaja.

Merenje aktivnosti mozga

• Elektroencefalogramom (EEG) elktrode prislonjena na površinu lobanje
• Merenjem potrošnje glukoze kod neurona

San i spavanje

San je prolazno stanje smanjene osetljivosti organizma na stimuluse iz spoljašnje sredine. San ima svoje faze. REM faza sna (engl. Rapid Eye Movement - brzi pokreti očnih jabučica) tokom koje su mišići opušteni i telo nepokretno. Tokom ove faze sanjamo. Javljaju se beta talasi i EEG zapis tokom ove faze ne razlikuje se od zapisa osobe koja je budna.Zbog toga ova faza se zove i paradoksalno spavanje. Potrošnja kiseonika u mozgu veća je u u ovoj fazi nego u mozgu koncentrisane osobe koja rešava matematički zadatak. Ne-REM faza u kojoj provodimo najviše vremena tokom spavanja. Mišići su opušteni i telo je pokretno, smanjuje se temperatura tela i ukupan utrošak energije. Tokom ove faze aktivan je parasimpatički autonomni sistem koji smanjuje i usporava rada svih funkcija u organizmu,osim varenja. Talasi EEG zapisa su spori sa velikim promenama amplitude zato se ova faza zove sporotalasni san. San i buđenje su aktivni procesi koji su pod kontrolom nekoliko centara u prednjem mozgu - sistem za buđenje i sistem za padanje u san. Sistem za buđenje izgleda kao mrežasta struktura, koja funkcioniše kao filter koji propušta senzorne i informacije do kore prednjeg mozga. U buđenju učestvuju i neki delovi donjeg hipotalamus, kao i neke više strukture mozga.