Памћење

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уметни Raimondo Madrazo - Стара сећања

Памћење или меморисање је процес свесних бића у којем нервни систем трајно или привремено чува одређене податке. Памћење може бити такво да биће те податке може касније поново произвести (репродукција) или такво да се подаци не могу репродуковати него само препознати при поновном сусрету с њима (рекогниција).

У ширем смислу, памћење се може односити на складиштење података у биолошким и техничким системима (на пример: рачунарска меморија).

Процес памћења може бити свестан и несвестан. Оно што памћење чини могућим је пластичност нервног система. Чак и неки организми далеко примитивнији од човека могу да памте. Способност памћења се код живих бића појавила еволуцијом нервног система.

Постоји више подела памћења. По једној од њих, памћење може бити сензорно, краткорочно (радно) и дугорочно. Сензорно памћење траје од дела секунде до пар секунди, краткорочно до пар минута, а дугорочно може трајати годинама или цео живот.

Памћење се још може поделити на декларативно и процедурално. Пример декларативног памћења је познавање чињеница. За њега је одговорна кора великог мозга (неокортекс). Процедурално памћење подразумева вештине које се обављају аутоматски, без посебног интелектуалног труда: пливање, вожња бицикла, плес. Овим активностима управљају субкортикалне структуре мозга.

Фазе памћења[уреди]

  • Учење, кодирање
  • Консолидовање знања

Анатомија и физиологија памћења[уреди]

За разлику од активности попут говора, моторике или слуха, не постоји посебан центар за памћење у мозгу.[1] Памћење је резултат заједничког деловања више можданих регија.

Овде се поставља питање шта би био основни механизам памћења на нивоу неурона. Сећања су похрањена у спојевима нервних ћелија, такозваним синапсама. Међу 100 милијарди ћелија људског мозга постоји око 100 до 500 милијарди синапси. Многе од њих нису статичне, већ могу да се појављују и нестају, и да мењају ефикасност комуникације између суседних неурона. Ова особина се назива синаптичка пластичност. Доналд Хеб је био први научник који је тврдио да синапсе могу да мењају јачину везе међу неуронима. Ову теорију је експериментално потврдио Ерик Кандел[2][3][4][5], за шта је награђен Нобеловом наградом за медицину 2000.

Постоји више форми синаптичког пластицитета. Оне се разликују по правцу (јачање или слабљење дуж правца), трајању (краткорочни или дугорочни пластицитет), типу синапси (хомо или хетеро-синапсе) и по молекуларним механизмима деловања.

Активацијом синаптичких веза долази до биохемијских промена, које дугорочно могу да изазову структурне промене у повезаности неурона.

Поједине регије мозга се могу повезати са одређеним типовима памћења. То демонстрирају случајеви губитка памћења у случају повреда. Рецимо, краткотрајно памћење се реализује у префронталном кортексу. Дуготрајно памаћење заједнички остварују кортекс и субкортексне регије мозга.

Декларативно памћење[уреди]

Декларативно памћење се остварује у целом неокортексу, при чему се епизоде памте највише у десној фронталној и темпоралној зони, док се значења памте у темпоралној зони.

Без обзира где је информација похрањена у мозгу, за њено репродуковање је кључан део мозга у и око хипокампуса. Медицински су забележени случајеви у којима је пацијентима са тешким случајевима епилепсије уклањан хипокампус у циљу лечења. Иако би захват постигао своју сврху, ови пацијенти би доживели антероградну амнезију, т. ј. сећали би се прошлости, али не би могли да запамте ништа ново.

Процедурално памћење[уреди]

У овладавању рутинским процедурама учествују моторне и префронталне регије мозга, али су најзначајнији центри у малом мозгу и базалним ганглијама.

За емотивне успомене и за одмеравање бесних реакција најбитнију улогу игра амигдала.

Неке форме примитивног учења, попут условљавања, могуће је применити на животињама, чак и оним мање еволуционо напредним. Мали мозак је најважнији за ову врсту памћења.

Болести[уреди]

Сећања и емоције[уреди]

Процес у људском мозгу у коме искуство из прошлости изазива емоције се назива емоционална меморија. За проучавање ових феномена углавном се користе опити на животињама. Најчешћи су експерименти где се пацови условљавају страхом од непријатне стимулације.

Ова истраживања су доказала да се емотивно условљавање у мозгу реализује преко два механизма: субкортикално, т. ј. потсвесно (од таламуса до амигдале) и кортикално, т. ј. свесно (од таламуса, преко кортекса до амигдале). Несвесни тип је бржи (нешто се мрда, бојим се), али свесни тип има јаче дугорочно дејство (то је змија, може да ме уједе, боље да се склоним).

Неуротрансмитер глутаминат омогућава емотивно условљавање својим деловањем на таламус.

Патолошка нервоза је ненормална активност у амигдалли и хипокампусу. До ње долази када се безопасни стимулуси из околине погрешно тумаче као опасност. Један од типичних примера овог поремећаја је посттрауматски стрес. Услед неког страшног догађаја у прошлости (стварног или измишљеног), особа доживљава кошмарне снове, апатију и панични страх од одређених ситуација. Веома је вероватно да се оваква особа окрене злоупотреби алкохола или дрога.

Вежбање памћења[уреди]

Некада се сматрало да је памћење, као мишиће, могуће вежбати. Сматрало се да је памћење једна од моћи људског духа која се може развијати ако се што више користи. Међутим, експериментално је доказано да вољним памћењем, тј. директним вежбањем памћења, нема никаквих побољшања у могућности памћења. Памћење је могуће побољшати унапређивањем саме технике памћења (мнемотехнике) или унапређивањем стања целокупног организма (у основи лежи обезбеђивање довољно кисеоника за мозак, на пример вежбањем и шетњама, затим узимањем више мањих оброка дневно у циљу спречавања зачепљења крвних судова, итд.) Светски рекорд у памћењу највећег броја бесмислених цифара у року од 5 минута је 396.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Susan Standring, ed. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 ed.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9. 
  2. ^ „Activity-dependent presynaptic facilitation and hebbian LTP are both required and interact during classical conditioning“. Aplysia] Neuron 37 (1): 135-47. 2003. 
  3. ^ Huang, Y. -Y.; Zakharenko, S. S.; Schoch, S.; Kaeser, P. S.; Janz, R.; Südhof, T. C.; Siegelbaum, S. A.; Kandel, E. R. (2005). „Genetic evidence for a protein-kinase-A-mediated presynaptic component in NMDA-receptor-dependent forms of long-term synaptic potentiation“. Proceedings of the National Academy of Sciences 102: 9365. DOI:10.1073/pnas.0503777102. 
  4. ^ Kojima, N; Wang, J; Mansuy, IM; Grant, SG; Mayford, M; Kandel, ER (1997). „Rescuing impairment of long-term potentiation in fyn-deficient mice by introducing Fyn transgene“. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 94 (9): 4761-5. PMID 9114065. 
  5. ^ Brandon, EP; Zhuo, M; Huang, YY; Qi, M; Gerhold, KA; Burton, KA; Kandel, ER; McKnight, GS et al. (1995). „Hippocampal long-term depression and depotentiation are defective in mice carrying a targeted disruption of the gene encoding the RI beta subunit of cAMP-dependent protein kinase“. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 92: 8851-5. PMID 7568030. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Памћење