Корисник:Gimnazijalac11

Велики мозак

Велики мозак (лат. telencephalon) је највећи и најбоље развијен део мозга од свих 5 делова мозга.

Еволуција

Током еволуције велики мозак претрпео је највеће промене, јер му се постепено повећала маса и усложњавала улога. Филогенетски је најновија структура и код сисара је најбоље развијен међу свим кичмењКичмењаци. У прошлости кора великог мозга била је равна глатка површина,временом на њој се појављују бразде односно вијуге. МозакМозак постаје наборанији и повећава се његова површина.Повећавањем површине мождане коре праћено је са њеним набирањем тј. образовањем вијуга и жлебова између вијуга. Вијуге и примарни жлебови јављају се у раном феталном развоју и имају приближно исти изглед и правац код свих особа. Све се ово дешава јер се појављују нови услови, клима, непријатељи, станишта и на све ове фактпоре морају да се адаптирају да би преживели. Морају да уче, размишљају и откривају да би се прилагодили. Све је ово допринело еволуцији човека и великог мозга нпр. промена окружења и набављање хране са дрвета допринеле су развоју екстремитета; стварање заједнице и потреба за споразумевањем и комуникацијом навела је на настанак језика и тако долази до развоја великог мозга. У еволуционој линији човека током последљих 2,5 милиона година маса мозга је утростручена од 400 cm3 до 1350 cm3. Последица повећања површине мозга, из угла анатомије је повећање целебралног кортекса, посебно неокортекса (нова кора) . Изражени су темени и слепоочни режњеви. Фронтални режањ је више наборан.

Хипотезе настанка великог мозга

• природна селекција: Природа сама врши избор најбољих организама тј. оних који су се адаптирали на околину. Опстају у природи најјачи организми и константна борба између њих.

1. производња оруђа- производе оруђе да би лакше обављали послове
2. ловачка хипотеза- лове животиње и тако обезбеђују храну, одећу и развију своје вештине
3. социјална хипотеза- способност препознавања инивидуалности, памћењ догађаја, остваривање односа, саопштавање жеља, препознавање жеља других, осећања, когнитивно представљање губитка/добитка. Еволуција морала- алтруизам (несебична брига за добробит других) и трансцедентална друштва.

• сексуална селекција:

Циљ је већег допадања другима и проналазак партнера нпр. плес,романтика,лепо понашање,пажљивост,изражавање осећања..

• промене у развићу: Промене се испољавају на физички изглед. Све сложенији развој мозга доводи и до промена облика главе, лобање, вилице.

Грађа великог мозга

Велики мозак се са састоји од леве и десне хемисфере. Дубока интерхемисферична пукотина тј. централна бразда раздваја леву и десну хемисферу. Дно ове бразде гради највећа хемисферична комисура- жуљевито тело, а позади делимично и шатор малог мозга. Вентромедијално су хемисфере срасле са Међумозакмеђумозгом .Велики мозак и међумозак заједно чине предњи мозак (заузима предњи део лобање). Свака хемисфера има 3 пола:

• чеони
• потиљачни
• слепоочни

и три стране: спољна страна, унутрашња страна, доња страна или база. Спољна страна је највећа и На њој се виде делови пет режњева мозга, чији називи огдоварају костима лобање са којима су у односу. То су:

• чеони
• темени
• потиљачни
• два слепоочна

док је острво (инсула) мањи режањ заклоњен у дубини доњег дела спољашње стране. Унутрашња страна је увучен у међухемисферичну пукотину. Позади медијална страна хемисфере прелази у доњу страну без јасне границе. Доња страна лежи напред на костима лобање које граде предњу и средњу лобањску јаму,а позади преграда испод које је смештен мали мозак.

Улоге хемисфере

Иако физички идентичне, лева и десна хемисефра имају различите улоге. На првом месту регулишу покретљивост мишића супротних страна тела. За лева хемисферу везани су функције: говор, склапање реченица, писање, решавање проблема, бројеви, математика, логичност, стратегије, сазнање, језик,називи ствари. Одговорна је за аналитичко мишљење, разлагање чињеница,корако по корак. Доминантна је код научника. Десна хемисфера одговорна је за синтетичко мишљење- путем сагледавања целине у једном кораку, уметност, осећаји, филозофија, будућност, зна функцију ствари, веровања, имагинација, симболи и слике. Разввијенија је и доминантнија код уметника.

Мождана кора "(cortex cerebri)"

На површини великог мозга је сива маса у виду плашта коју чине 14 милијарди нервних ћелија. Овај слој се назива мождана кора. Испод ње је бела маса- снопови мијелинских нервних влакана који повезују обе хемисфере, делове исте хемисфере као и кору са другим деловима мозга. Типови нервних ћелија у кори велико мозга: пирамидални неурони (66%), звездасти неурони, вретенасти неурони. Мождана кора је онај део мозга који је код човека доживео изузетан развој. Највећи део коре представља филогенетски новија структура- нова кора (неокортекс). Организована у 6 слојева тела нервних ћелија наслаганих као новчићи, при чему се сваки активира на одређени стимулус: мирис, додир, светлост, звук; ту су смештени памћење, меморија, мишљење. Ако нешто што смо учили остане запамћено то је урезено у кору и увек ту остаје. Области неокортекса са свих 6 јасно видљивих слојева означавају се као isocortex homogeneticus тј. хомотипична кора. Делови неокорекса у којима се слојеви јасно не разликују или чак недостају називају се "isocortex heterogeneticus" који може бити:

• грануларни тип коре где преовладавају грануларни слојеви (сензитивна и сензорна кора) -*агрануларни тип коре где преовладавају пирамидални слојеви (моторна зона)

Филогенетски старији део коре обухвата мањи део коре великог мозга и чине га мирисна и лимбичка кора, која улази у састав лимбичког система. Нова кора подељена је на чеони, потиљачни, темени и слепоочни режањ. Постоји централна бразда која дели кору на предњу и задњу половину и бочна бразда дели на горњу и доњу половину.

Режњеви коре великог мозга

• Чеони (фронтални) режањ- обухвата највећи део хемисфере код човека.Пружа се од фронталног до централног жлеба. Смештен у предњем делу хемисфере, тачно иза чела. Одговоран је за координацију вољних покрета. У њему се налазе центри за контролу мишић, али и за ритмичне покрете које се односе на главу и врат (жвакање, гутање). О дговоран је и за мишљење,планирање, памћење, разум и говор, зона где је смештен говор зове се Брокина говорна зона. По неким истраживањима ту је центар за личност.
• Потиљачни режањ- заузима задњи део хемисфере. Карактеристично је да су вијуге на његовој спољашњој страни ситније, бројније и варијабилније. Границу према темпоралном режњу означава отисак пирамиде слепоочне кости. Садржи центре за вид.
• Слепоочни режањ- смештен је код слепоочне кости. Обухвата спољашњу и доњу страну хемисфере. На спољашњој страни хемисфере видљив је један део режња, а други део није споља видљив. Ту су центри за слух, усклађивање звука са сликом, меморију и укус, зона за слух зове се Верникеова слушна зона.
• Темени режањ- прима информације које се односе на сналажење у простору. Ту је интергација свих чула и асоцијативни центар.

Зоне коре великог мозга

На основу својих веза, грађе и функције мождана кора може се поделити на примарне, секундарне и асоцијативне области, од који свака може имати различите зоне. • Примарна сензорна поља- одговорна за елементарне осете, подручја у којима се завршава главнина неурона одговарајућих сензитивних и чулних путева. Примарна моторна поља-дају главнину влакана, контролишу елементарне моторне функције. • Секундарна поља- налазе се око сваке примарне области. Уз сензорне се зову секундарна сензорна поља и добијају аферентна влакна из одговарајуће примарне области из таламуса, а уз моторне се налазе премоторно, моторно говорно и суплемоторно поље. • Асоцијативна поља- ту се врши сложена обрада више различитих врста информација које долазе од других кортикалних подручја. Врше координацију, упоређивање, анализу, предвиђања. Сва ова поља су билатерална тј. налазе се у обе хемисфере. Међутим, симетрична поља немају подједнак функционални значај. Поље у једној хемисфери је готово увек функционално доминантно у односу на исто поље у супротној хемисфери нпр. лева хемисфера је код дешњака доминантна за многе функције нарочито за покрете шаке. Овај феномен се назива латерализација функција. По улози коју врши кора је подељена на моторну,сензорну и асоцијативну зону.

Мотрона зона

Налази се у чеоном режњу, испред централне бразде. Стубићи од по шест наслаганих слојева тела нервних ћелија дају команде за покретање тачно одређених мишића супротне стране тела, јер се влакна која пролазе из коре, а у саставу пирамидалних путева, укрштајуна свом путу ка кичменој мождини. Испред централне бразде и дуж ње налази се моторна мапа покретљивости целог тела. На дну бразде налазе се нервне ћелије који активирају мишиће главе, а на врху бразде нервне ћелије које дају команду мишићима ногу супротне стране тела. Одавде се види да је тело представљено супротно на моторној кори. Већи део моторне коре заузимају покретљиви делови тела као што су језик, уста, палац, него мало покретљиви мишићи трупа. То укакузује да тело није престављено по величини, већ по прецизности покрета коју врше његови делови. Зона приказује моторику тј. тело се приказује по кретљивости, а не по величини. Повреда доводи до парализе одговарајућих мишића супротне стране тела.

Сензорна зона

Налази се у теменом режњу, иза централне бразде. Ту се налази централна мапа осетљивости човека. Одговорна је за осетљивости читавог тела. Као и у моторној, тело је наопако представљено, а величина пројекције сразмерна је густини рецептора у одговарајућим деловима тела.Највећа површина сензорне зоне је у кожи прстију. Сензорни путеви прво се прекопчавају у таламусу, где се разликује груби осећај са периферије, као што су бол, груб додир, звук, вибрације, а тек онда стижу у коначно одредиште- сензорну зону. Оштета или повреда доводе до поремећаја осећаја одговарајућих делова и осећаја и то највише финог додира, осећаја за топло и хладно, а најмаље осећаја за бол.

Асоцијативна зона

Најразвијенија је код сисара. Код човека 90% коре припада асоцијативним зонама.Доминантна је код теменог режња,али обухвата и остале. Њена величина повећавала се током еволуције. У овој зони тумачи се неки надражај нпр. звук који се чује или предмет који се види.

Више нервне делатности великог мозга

У мозу постоје локализоване функције, а то значи да свака функција има своју зону одакле креће и у коју стижу информације. Доминантна хемисфера је она која има значајнију улогу у обавњаљу сложенијих функција. Радње као што су говор, брза обрада информација везане су за леву хемисферу, а за десну везани су просторна организација и креативне способности.

Видна зона

Налази се у потиљачном делу. На њу се пројектује мрежњача ока, тачка по тачка. Од фоторецептора мрежњаче полазе нервна влакна која напуштају око као очни нерв, укрштају се и настављају као очни путеви који се у таламусу прекопчавају и завршавају у видној зони. Оштећеље доводи до слепила,а оштећење асоцијативне видне зоне доводи до немогућности тумачења оног што се види.

Слушна зона

Налази се у горњем делу слепоочног режња и преко средњег мозга и таламуса прима информације из слушних рецептора унутрашњег уха. Оштећење доводи до глувоће, а оштећење асоцијативне слушне зоне доводи до немогућности разликовања фреквенције звука од речи које се чују.

Говор

Према француском неурологу Полу Броки, зона кључна за артикулацију говора зове се Брокина говорна зона. Заузима део чеоног режња леве хемисфере. У близини слушне зоне налази се Верникеова зона која је значајна за придавање значења речима. Осим ове 2 зоне, и други делови мозга учествују у продукцији говора. Од можданог стабла и виших делова кичмене мождине зависи инервација говорног апарата.Говор зависи и од рецептора звука. Слушни систем обрађује информације које су пристигле са рецептора и шаље их до слушне зоне. Да би разумели изговорене речи потребно је да се информације обраде у Верникеовој зони. Да би се изговорена реч поновила, информнације се преносе даље до Брокине зоне и ту настају команде које се преносе до моторних зона коре великог мозга које контролишу покрете усана, језика, и гркљана од којих зависи изговарање речи.

Учење и памћење

Учење је сложени процес стицања нових знања и усвајања чињеница. Памћење је способност да се знања стечена учењем сачувају и поново користе. Учење се темељи првенствено на задњим фазама памћења. Фазе учења су: прикупљање информација, бележење информација, организација информација, разумевање информација, памћење и коришћење. Информације се складиште у 2 фазе: краткотрајна меморија заснована на напосредном чулном искуству и дуготрајна меморија коју стечемо у колико нешто пуно пута понављамо или повезујемо са нечим што већ знамо или неким искуством (учвршћивање меморије). Наш мозак прави разлику између учења чињеница (датуми, имена) и учења моторних вештина (везивање пертли, вожња бицикла). Чињенице које смо научили можемо користити свесним повлачењем информација из дуготрајне меморије, моторне вештине обављамо без свесног подсећања на појединачне покрте потребне да би се правилно извела вештина. Памћење чињеница заснива се на обради информација у асоцијативним зонама чеоног, лимбичког и темено-потиљачног режња где се повезују информације из различитих извора. Информације се даље преносе у хипокампус, а одатле након обраде назад у асоцијативне зоне коре великог мозга. Дуготрајно памћење чињеница захтева активност слепоочног режња. Памћење вештина захтева активност малог мозга и бадемастих једара, такође и специфичних сензорних и моторних зона одговорних за извршавање тог облиика понашања. Памћење је резултата учења, а природа памћења је хабитуација (навикавање) - облик учења током којег игноришемо стимулус који за нас нема значаја; сензитизација- олик учења током којег појачавамо одговор на све стимулусе, чак и на оне који претходно нису имали значаја.

Мерење активности мозга

• Електроенцефалограмом (ЕЕГ) елктроде прислоњена на површину лобање
• Мерењем потрошње глукозе код неурона

Сан и спавање

Сан је пролазно стање смањене осетљивости организма на стимулусе из спољашње средине. Сан има своје фазе. РЕМ фаза сна (енгл. Rapid Eye Movement - брзи покрети очних јабучица) током које су мишићи опуштени и тело непокретно. Током ове фазе сањамо. Јављају се бета таласи и ЕЕГ запис током ове фазе не разликује се од записа особе која је будна.Због тога ова фаза се зове и парадоксално спавање. Потрошња кисеоника у мозгу већа је у у овој фази него у мозгу концентрисане особе која решава математички задатак. Не-РЕМ фаза у којој проводимо највише времена током спавања. Мишићи су опуштени и тело је покретно, смањује се температура тела и укупан утрошак енергије. Током ове фазе активан је парасимпатички аутономни систем који смањује и успорава рада свих функција у организму,осим варења. Таласи ЕЕГ записа су спори са великим променама амплитуде зато се ова фаза зове спороталасни сан. Сан и буђење су активни процеси који су под контролом неколико центара у предњем мозгу - систем за буђење и систем за падање у сан. Систем за буђење изгледа као мрежаста структура, која функционише као филтер који пропушта сензорне и информације до коре предњег мозга. У буђењу учествују и неки делови доњег хипоталамус, као и неке више структуре мозга.