Korisnik:Golija/Aristotel o umetnosti

Umetničko stvaranje, kaže Aristotel, izvire iz nagona za uobličavanjem i iz čežnje za emocionalnim izrazom. Po svojoj suštini, umetnost je podražavanje stvarnosti; ona pred prirodom drži ogledalo. Čovek oseća zadovoljstvo y podražavanju, koje niže životinje očevidno ne poznaju. Ali, težnja umetnosti nije podražavanje spoljne pojave stvari, nego njihovog unutarnjeg smisla, jer ce y ovome, a ne y spoljnim manirima ili y detalju, sastoji njihova realnost. U ozbiljnoj, klasičnoj uzdržanosti Cara Edipa može biti sadržano više ljudske istine nego li y svima realističkim suzama Trojanki.

Najplemenitija umetnost ne obraća ce samo na osećanje nego i na intelekt (kao što, na primer, simfonija ne utiče na nas samo harmonijama i sekvencijama nego i strukturom i razvitkom), i ovo intelektualno uživanje jeste najviši oblik zanosa do kojeg čovek može da ce uzdigne. Otuda bi umetničko delo trebalo da postavlja kao cilj oblik i još više jedinstvo, jer ovo je kičma kompozicije i fokus oblika. Drama, na primer, treba da pokazuje jedinstvo radnje; treba izbegavati digresivne epizode i sporedne radnje koje zbunjuju. A pre svega zadatak umetnosti sastoji ce y katarsi ili čišćenju; osećanja koja su ce y nama nakupila pod pritiskom društvenih ograničenja, i koja bi ce iznenada mogla izmetnuti y nedruštvene i destruktivne radnje, oslobađaju ce i otklanjaju y obliku neštetnih pozorišnih uzbuđenja; na taj način tragedija »izazivanjem sažaljenja i straha vrši čišćenje takvih osećanja.« Aristotelo, doduše, previđa neke osobitosti tragedije (na primer, sukob načela i ličnosti) ; ali, y svom učenju o katarsi izrekao je jednu misao koja je postala beskrajno plodna za razumevanje gotovo mađiske snage umetnosti.