Драма

С Википедије, слободне енциклопедије

Драма је жанр у књижевности, који је настао у петом веку пре нове ере, за време античке Грчке и који се и данас развија.[1] Драма је књижевно дело, које, углавном, служи јавном извођењу у позоришту. У току 18. и 19. века опера је настала као комбинација драме, поезије и музике. Основне подврсте драме су: трагедија, комедија и драма у ужем смислу, које се прво појављују неколико векова пре наше ере. Старогрчка драма је према легендама настала за време верског фестивала, када се један певач одвојио од збора и почео певати сам. Грчка трагедија се углавном бавила познатим митолошким темама. Трагедије су, слично као и данас, радови озбиљнијег и тежег карактера и тичу су се углавном људских трагичних судбина. За разлику од њих, комедије су већином ведријег карактера и готово увек имају срећан завршетак. Грчки фестивали драме били су такмичарског типа, а писци су се за такмичење пријављивали са тетралогијама: три трагедије и једном комедијом. Најпознатији антички драмски писци су Есхил, Софокле и Еурипид, као и комедиограф Аристофан.

Грчке маске трагедије и комедије, римски мозаик
Кинеска драма
Позориште
Глумци у индијској драми

Сматран жанром поезије уопште, драмски модус је био у супротности са епским и лирским модусима још од Аристотелове Поетике[2][3][4] (око 335. п. н. е.) — најранијег дела драмске теорије.[5] На енглеском (као што је био аналоган случај у многим другим европским језицима), реч play или игра (превод англосаксонског pleġan или латинског ludus) била је стандардни термин за драме све до времена Вилијама Шекспира – баш као што је њен творац био плејмејкер, а не драматург, а зграда је била играоница, а не позориште.[6]

Употреба „драме“ у ужем смислу за означавање одређене врсте представе датира из модерног доба. „Драма“ се у овом смислу односи на комад који није ни комедија ни трагедија — на пример, Золина Тереза Ракин (1873) или Чеховљев Иванов (1887). То је ужи смисао који су филмска и телевизијска индустрија, заједно са филмским студијама, усвојиле да опишу „драму” као жанр у својим медијима. Термин „радио драма” је коришћен у оба смисла - првобитно преношен у живој изведби. Такође се може користити да се односи на префињенији и озбиљнији вид драматурске продукције радија.[7] Извођење драме у позоришту, коју глумци изводе на сцени пред публиком, претпоставља колаборативне начине продукције и колективни облик рецепције. На структуру драмских текстова, за разлику од других облика књижевности, директно утиче ова сарадничка продукција и колективна рецепција.[8]

Пантомимизам је облик драме где се радња приче исприча само кроз покрет тела. Драма се може комбиновати са музиком: драмски текст у опери се углавном пева у целини; што се тиче неких балета, плес „изражава или имитира емоције, карактер и наративну акцију“.[9] Мјузикли укључују и говорне дијалоге и песме; а неки облици драме имају успутну музику или музичку пратњу која наглашава дијалог (мелодрама и јапански но, на пример).[10] Драма у прмару је форма која је намењена читању, а не извођењу.[11] У импровизацији, драма не постоји пре тренутка извођења; извођачи смишљају драмски сценарио спонтано пред публиком.[12]

Историја западне драме[уреди | уреди извор]

Класична грчка драма[уреди | уреди извор]

Рељеф седећег песника (Менандер) са маскама Нове комедије, 1. век пре нове ере – почетак 1. века нове ере, Музеј уметности Универзитета Принстон

Западна драма потиче из класичне Грчке.[13] Позоришна култура града-државе Атине произвела је три жанра драме: трагедију, комедију и сатирску представу. Њихово порекло остаје нејасно, иако су до 5. века пре нове ере били институционализовани у такмичењима која су се одржавала као део прослава бога Диониса.[14] Историчари знају имена многих древних грчких драматичара, међу којима је и Теспис, који је заслужан за иновативност глумца („хипокрита“) који говори (а не пева) и опонаша лик (уместо да говори у својој личности), док остварује интеракције са хором и његовим вођом („корифеји“), који су били традиционални део извођења недрамске поезије (дитирамске, лирске и епске).[15]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Elam (1980, 98).
  2. ^ Aristotelis Opera. XI. Превод: Bekker, August Immanuel. 1837. 
  3. ^ Dukore, Bernard F. (1974). Dramatic Theory and Criticism: Greeks to Grotowski. Florence, Ky.: Heinle & Heinle. стр. 31. ISBN 0-03-091152-4. 
  4. ^ Aristotle (1987). Aristotle: Poetics, with Tractatus Coislinianus, reconstruction of Poetics II, and the Fragments of the On the Poets. Превод: Janko, Richard. London: Hackett. 
  5. ^ Francis Fergusson writes that "a drama, as distinguished from a lyric, is not primarily a composition in the verbal medium; the words result, as one might put it, from the underlying structure of incident and character. As Aristotle remarks, 'the poet, or "maker" should be the maker of plots rather than of verses; since he is a poet because he imitates, and what he imitates are actions'" (1949, 8).
  6. ^ Wickham (1959, 32–41; 1969, 133; 1981, 68–69). The sense of the creator of plays as a "maker" rather than a "writer" is preserved in the word playwright. The Theatre, one of the first purpose-built playhouses in London, was an intentional reference to the Latin term for that particular playhouse, rather than a term for the buildings in general (1967, 133). The word 'dramatist' "was at that time still unknown in the English language" (1981, 68).
  7. ^ Banham (1998, 894–900).
  8. ^ Pfister (1977, 11).
  9. ^ Encyclopaedia Britannica
  10. ^ See the entries for "opera", "musical theatre, American", "melodrama" and "Nō" in Banham (1998).
  11. ^ Manfred by Byron, for example, is a good example of a "dramatic poem." See the entry on "Byron (George George)" in Banham (1998).
  12. ^ Some forms of improvisation, notably the Commedia dell'arte, improvise on the basis of 'lazzi' or rough outlines of scenic action (see Gordon (1983) and Duchartre (1929)). All forms of improvisation take their cue from their immediate response to one another, their characters' situations (which are sometimes established in advance), and, often, their interaction with the audience. The classic formulations of improvisation in the theatre originated with Joan Littlewood and Keith Johnstone in the UK and Viola Spolin in the US; see Johnstone (1981) and Spolin (1963).
  13. ^ Brown (1998, 441), Cartledge (1997, 3–5), Goldhill (1997, 54), and Ley (2007, 206). Taxidou notes that "most scholars now call 'Greek' tragedy 'Athenian' tragedy, which is historically correct" (2004, 104). Brown writes that ancient Greek drama "was essentially the creation of classical Athens: all the dramatists who were later regarded as classics were active at Athens in the 5th and 4th centuries BC (the time of the Athenian democracy), and all the surviving plays date from this period" (1998, 441). "The dominant culture of Athens in the fifth century", Goldhill writes, "can be said to have invented theatre" (1997, 54).
  14. ^ Brockett and Hildy (2003, 13–15) and Banham (1998, 441–447).
  15. ^ Banham (1998, 441–444). For more information on these ancient Greek dramatists.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]