Korisnik:Rukometasicafb

Ad hominem (lat. za "čoveka" ili "osobu"), skraćeno od argumentum ad hominem , je logička zabluda u kojoj je argument oboren napadajući karakter, motiv ili druge karakteristike osobe praveći argument ili osobe koje su sastavni deo argumenta radije nego napadajući materiju samog argumenta.

Ad hominem racionalno razmišljanje nije uvek pogrešno, na primer, kada je povezan sa verodostojnošću iskaza činjenice ili kada se koristi u određenim vrstama morala i praktičnog razmišljanja. Pogrešno ad hominem racionalno razmišljanje je obično kategorisano kao jedna neformalna zabluda, tačnije kao genska zabluda, potkategorija zablude beznačajnosti.

Zloupotreba

Zloupotreba ad hominem običnno sadrži napad na karakteristike oponenta kao način da se opovrgnu njihovi argumenti. Izjednačavanje nečijeg karaktera sa impresijom njihovog argumenta je logička zabluda. Zloupotreba termina „ad hominem“ ne treba da se meša sa kletvom ili klevetom koja upotrebljava laži i nije neophodno da potkopa

Tu quoque

Ad hominem tu quoque (književno: „ti takođe“) se odnosi na tvrdnju da je izvor donošenja argumenta govorio ili delovao na način koji nije u skladu sa argumentom. U posebnom slučaju, ako Izvor A kritikuje postupke Izvora B, a tu quoque odgovor je da Izvor A postupio na isti način. Ovaj argument je lažan jer ne opovrgava pretpostavku; ako je premisa istina, onda Izvor A može biti licemer, ali to ne čine izjavu manje verodostojna od logične perspektive. Zaista, Izvor A može biti u poziciji da pruži lični dokaz da bi podržao argument.

Na primer, otac može reći njegovom sinu da ne počne da puši, da ne bi zažalio kada bude stariji, a sin će pokazati da njegov otac jeste ili da je bio pušač.

Opširnije

Ad hominem circumstantial ukazuje da je neko u prilici tako da su spremni da zauzmu određeni stav. Ad hominem circumstantial predstavlja napad na predrasude izvora. To je pogrešno, jer raspored za pravljenje određenih argumenata ne pravi argument lažnim; ovo se poklapa sa genetskim zabludama (argument da tvrdnja nije tačna zbog svog izvora).

Posredna zabluda važi samo kada izvor, zauzimajući stav, pravi samo logičan argument iz premisa koje su opšte prihvaćene. Gde izvor nastoji da ubedi publiku u istinitost premisa zahtevima vlasti ili ličnim posmatranjem, posmatranje njihovih okolnosti može da smanji dokazanu težinu tvrdnjama, ponekad na nulu.

Primeri: 1. Poznato svedočenje Mandi Rice-Davies tokom Profumo afere, "On bi, zar ne?", predstavlja primer važećeg posrednog argumenta. Njena poenta je bila da bi čovek na visokom položaju, optužen za aferu sa prostitutkom, negirao tvrdnju bilo da je tačna ili netačna. Njegovo negiranje, samo po sebi, pruža malo dokaza protiv tvrdnje o istoj. Napomena, međutim, da je taj dokaz validan samo utoliko što obezvređuje poricanje; to ne potkrepljuje prvobitnu tvrdnju. Da protumačiš nevažeći dokaz o poricanju kao važeći za prvobitnu tvrdnju je pogrešno (na nekoliko različitih osnova, uključujući i argumentum ad hominem ); međutim, verovatno je da bi čovek koji se ispituje porekao aferu koja se zapravo desila, ali nije ništa manje verovatno da bi porekao onu koja se nikad nije desila.

2. Glasner sugeriše da je Benet na neki način nije kvalifikovan da kritikuje rep muziku zbog stavova koje je sam Benet zauzeo po drugim pitanjima. Međutim, Benet je možda pogrešio po tim pitanjima, kao što su finansiranje javne televizije ili nezakonitosti, to ne znači da su njegove kritike rep-a pogrešne.

Krivica po udruženjima

Кривица по удружењима понекад може бити пример ad hominem заблуде ако аргумент нападне извор због сличности између нечијих ставова, и тиме чинећи аргумент и другe заступнике аргумената.

Ovaj oblik argumenta, glasi: 1.Izvor S čini iskaz C. 2.Grupa G, koju primalac trenutno gleda negativno, takođe čini iskaz C. 3.Prema tome, izvor S, primalac tvrdnje posmatra kao udruženog sa grupom G i nasleđuje koliko je negativno sagledan. Kao primer ove zablude mogao bi biti: "Moj protivnik za posao upravo je dobio od Puppi Haters Udruženja. Da li je to osoba za koju biste glasali?"

Ispravno razmišljanje

Kada je izraz opovrgnut tako što se napravi jedan ad hominem napad na autora važno je da se napravi razlika između toga da li je izraz o kome se radi bio argument ili dokaz. U kasnijem slučaju, pitanje verodostojnosti čoveka koji je načinio iskaz može postati veoma važano.

Kritika kao zabluda

Doug Walton, kanadski akademik i pisac, zalagao se za to da ad hominem racionalno razmišljanje nije uvek pogrešno i da u nekim slučajevima pitanja o ljudskom ponašanju, karakteru, motivima,i tako dalje su legitimna i relevantna problemu kao kada direktno uključuje ciničnost, ili radnje koje su kontradiktorne subjektovim rečima. Filozof Charles Taylor se zalagao da je ad hominem racionalno razmišljanje (diskutujući o činjenicama, o govorniku ili autoru, koje su važne za njegove iskaze) osnovno da bi se razumela određena moralna pitanja uslovljena vezom između pojedinaca i moralnosti (ili moralnih tvrdnji), i poredi ovo sa neoborivim razmišljanjima (uključujući činjenice koje se odnose na raspravu ili su jasno povezane) filozofskog naturalizma.