Корисник:Rukometasicafb

Ad hominem (лат. за "човека" или "особу"), скраћено од argumentum ad hominem , је логичка заблуда у којој је аргумент oборен нападајући карактер, мотив или друге карактеристике особе правећи аргумент или особе које су саставни део аргумента радије него нападајући материју самог аргумента.

Аd hominem рационално размишљање није увек погрешно, на пример, када је повезан са веродостојношћу исказа чињенице или када се користи у одређеним врстама морала и практичног размишљања. Погрешно ad hominem рационално размишљање је обично категорисано као једна неформална заблуда, тачније као генска заблуда, поткатегорија заблуде безначајности.

Злоупотреба

Злоупотреба аd hominem обичнно садржи напад на карактеристике опонента као начин да се оповргну њихови аргументи. Изједначавање нечијег карактера са импресијом њиховог аргумента је логичка заблуда. Злоупотреба термина „ad hominem“ не треба да се меша са клетвом или клеветом која употребљава лажи и није неопходно да поткопа

Tu quoque

Ad hominem tu quoque (књижевно: „ти такође“) се односи на тврдњу да је извор доношења аргумента говорио или деловао на начин који није у складу са аргументом. У посебном случају, ако Извор А критикује поступке Извора Б, а tu quoque одговор је да Извор А поступио на исти начин. Овај аргумент је лажан јер ne оповргава претпоставку; ако је премиса истина, онда Извор А може бити лицемер, али то не чине изјаву мање веродостојна од логичне перспективе. Заиста, Извор А може бити у позицији да пружи лични доказ да би подржао аргумент.

На пример, отац може рећи његовом сину да не почне да пуши, да не би зажалио када буде старији, а син ће показати да његов отац јесте или да је био пушач.

Опширније

Ad hominem circumstantial указује да је неко у prilici тако да су спремни да заузму одређени став. Ad hominem circumstantial представља напад на предрасуде извора. То је погрешно, јер распоред за прављење одређених аргумената не прави аргумент лажним; ово се поклапа са генетским заблудама (аргумент да тврдња није тачна због свог извора).

Посредна заблуда важи само када извор, заузимајући став, прави само логичан аргумент из премиса које су опште прихваћене. Где извор настоји да убеди публику у истинитост премиса захтевима власти или личним посматрањем, посматрање њихових околности може да смањи доказану тежину тврдњама, понекад на нулу.

Примери: 1. Познато сведочење Mandi Rice-Davies током Профумо афере, "Он би, зар не?", представља пример важећег посредног аргумента. Њена поента је била да би човек на високом положају, оптужен за аферу са проститутком, негирао тврдњу било да је тачна или нетачна. Његово негирање, само по себи, пружа мало доказа против тврдње о истој. Напомена, међутим, да је тај доказ валидан само утолико што обезвређује порицање; то не поткрепљује првобитну тврдњу. Да протумачиш неважећи доказ о порицању као важећи за првобитну тврдњу је погрешно (на неколико различитих основа, укључујући и argumentum ad hominem ); међутим, вероватно је да би човек који се испитује порекао аферу која се заправо десила, али није ништа мање вероватно да би порекао ону која се никад није десила.

2. Glasner сугерише да је Benet на неки начин није квалификован да критикује реп музику због ставова које је сам Benet заузео по другим питањима. Међутим, Benet је можда погрешио по тим питањима, као што су финансирање јавне телевизије или незаконитости, то не значи да су његове критике реп-а погрешне.

Кривица по удружењима

Кривица по удружењима понекад може бити пример ad hominem заблуде ако аргумент нападне извор због сличности између нечијих ставова, и тиме чинећи аргумент и другe заступнике аргумената.

Овај облик аргумента, гласи: 1.Извор С чини исказ Ц. 2.Група Г, коју прималац тренутно гледа негативно, такође чини исказ Ц. 3.Према томе, извор С, прималац тврдње посматра као удруженог са групом Г и наслеђује колико је негативно сагледан. Као пример ове заблуде могао би бити: "Мој противник за посао управо је добио од Puppi Haters Удружења. Да ли је то особа за коју бисте гласали?"

Исправно размишљање

Када је израз оповргнут тако што се направи један ad hominem напад на аутора важно је да се направи разлика између тога да ли је израз о коме се ради био аргумент или доказ. У каснијем случају, питање веродостојности човека који је начинио исказ може постати веома важано.

Критика као заблуда

Doug Walton, канадски академик и писац, залагао се за то да ad hominem рационално размишљање није увек погрешно и да у неким случајевима питања о људском понашању, карактеру, мотивима,и тако даље су легитимна и релевантна проблему као када директно укључује циничност, или радње које су контрадикторне субјектовим речима. Филозоф Charles Taylor се залагао да је ad hominem рационално размишљање (дискутујући о чињеницама, о говорнику или аутору, које су важне за његове исказе) основно да би се разумела одређена морална питања условљена везом између појединаца и моралности (или моралних тврдњи), и пореди ово са необоривим размишљањима (укључујући чињенице које се односе на расправу или су јасно повезане) филозофског натурализма.