Korisnik:Tamara Trišić/pesak

Sara Skot
Datum rođenja	21. septembar 1720.
Mesto rođenja	Jorkšir, Engleska
Datum smrti	11. novembar 1795.
Mesto smrti	Norič, Engleska

Sara Skot (rođena Robinson) (21. septembar 1720 — 3. novembar 1795) bila je engleska spisateljica, prevodilac, socijalni reformator i član Plavih čarapa. Njeno najpoznatije delo bio je njen utopijski roman „Opis milenijumske dvorane i susedne zemlje“, nakon čega je usledio nastavak „Istorija ser Džordža Elisona“.

Rani život

Sarin otac Metju Robinson i njena majka Elizabet Drejk bili su iz uglednih porodica, a Sara je bila najmlađa od devetoro dece. Iako rođena u Jorkširu, provodila je mnogo vremena sa svojom braćom i sestrama u Kembridžu, u Engleskoj, gde je njena baka, Sara Moris Drejk, živela sa svojim očuhom, dr Konjersom Midltonom, poznatim naučnikom sa Univerziteta Kembridž. Sva njena braća, osim jednog, nastavila bi život sa veoma ostvarenom karijerom, ali njena starija sestra, koja će kasnije postati spisateljica i društvena aktivistkinja Elizabet Montagu, postala je najuspešnija, stekla slavu u književnim krugovima kao Šekspirov kritičar i osnivač Plavih čarapa, čiji je član postala i Sara. Sestre su bile emotivno bliske u svojim ranim godinama. Iako je Elizabeta bila mnogo cenjenija kao autor, često je smatrala Saru za „superiornu u određenim aspektima, posebno u intelektualnim i književnim interesima, u čemu ju je ohrabrivala.“ Njih dve su se redovno dopisivale u pismima koja su sačuvana, zajedno sa drugim pismima koje je Sara pisala za života, raspravljajući o stvarima kao što su „francuska i engleska književnost i istorija, pisanje, prevođenje i politika.“ Sarina pisma su takođe otkrila ranu ljubav prema književnosti, posebno prema delima Spensera, Sidneja, Miltona, Svifta i Voltera.

Sara je dobila velike boginje 1741. godine, bolest koja je često ostavljala svoje žrtve ožiljcima i unakaženim, „smanjujući (njihovu) vrednost na tržištu brakova.“ Naučnici su pratili uticaj koji su velike boginje ostavile na njene književne radove: „Izražena zabrinutost Sare Skot bila je motivisana njenim sopstvenim iskustvom, toliko da je ostala obeležena teškim napadom velikih boginja, traumom koja je imala odigrao ključnu ulogu u preusmeravanju nje od oponašanja društvenog uspeha svoje podjednako lepe sestre Elizabet (Robinson), ka životu posvećenom pisanju, porodičnom ženskom prijateljstvu i hrišćanskoj filantropiji.“ Sara će kasnije stvoriti izmišljeni lik u Milenijumskoj dvorani, devojku koja je imala izdajničke tragove velikih boginja koje su umanjile njen ten, ali ne i karakter.

Godinu dana nakon Sarine bolesti, njena sestra Elizabet, nakon što se sprijateljila sa lejdi Margaret Harli i upoznala sa najvišim krugovima londonskog života, udala se za bogatog 50-godišnjeg Edvarda Montagua, unuka grofa od Sendviča. Sara je ostala kod kuće da brine o svojoj majci, koja je umirala od raka.Nakon što joj je majka umrla 1746. godine, Sara je posetila Elizabet i Edvarda u Batu. Odabrala je da ostane i brine o invalidnoj ledi Barbari Montagu, ili ledi Bab, sa kojom je razvila veoma blisko prijateljstvo. Godine 1748, dve žene su udružile svoje finansije i zajedno postavile kuću.

Brak

Krajem 1740-ih, Sara je sklopila ugovor da se uda za Džordža Luisa Skota, prijatelja porodice iz Kenterberija koji je bio dvanaest godina stariji od nje. Međutim, nije imao profesiju niti privatne prihode, a Sarin miraz je iznosio samo 1.500 funti; tako, pre nego što su se njih dvoje venčali, Sara je pomogla da se Džordžu obezbedi mesto podređivača Džordža, princa od Velsa (kasnije kralja Džordža III), koji je nasledio svog oca, Frederika, nakon Frederikove smrti u martu 1751.

Sara i Džordž Luis Skot venčali su se 15. juna 1751. Brak, prema porodičnim pismima, nikada nije zaključen. U aprilu 1752. Sarin otac i braća došli su u London da je uklone iz kuće njenog muža iz neotkrivenih razloga. I dalje su se spekulisale o nekompatibilnosti, zlostavljanju, nedozvoljenoj aferi ili čak neotkrivanju prethodnog braka. Takođe se pričalo da je Sarino prijateljstvo sa Ledi Bab i njeno insistiranje da se njena prijateljica useli u njihovo domaćinstvo možda podstakla razdor, ili da je Sara imala ličnu averziju prema braku i/ili bračnim odnosima. Bez obzira na razlog, skandal ako bi se izneo u javnost bi oštetio karijeru Džordža Skota; pristao je da plati Sari nagodbu od 100 funti godišnje.

Kada više nije bila sa mužem, postala je očeva starateljka, a on joj uopšte nije dao novac. Dalje, zabranio je Elizabeti ili Sarinom bratu Mateju da ublaže Sarino siromaštvo.

Sara i ledi Barbara Montagu nastanile su se u Batu i Batistanu, gde su živele štedljivo i postale aktivne u pomaganju siromašnima kroz stvaranje „kućne industrije“ za siromašne i osramoćene žene i decu.

Književna karijera

Sara je napisala svoj prvi roman pre braka: „Istorija Kornelije“ (1750), portret idealne i pobožne mlade žene.

Da bi pomogla u kućnim troškovima i filantropiji, Sara je odlučila da napiše i bavi se „profesionalnim književnim prevođenjem“. Godine 1754. prevela je La Laideur aimable kao „Ljubazna ružnoća“ , preterano moralistički francuski roman. Kasnije te iste godine, napisala je „Putovanje kroz svaku fazu života“, koja je serijal priča u stilu arapskih noći koje je mlada sluškinja ispričala svojoj ljubavnici, princezi koju je proterao njen brat.

Nakon što je objavila svoje prve romane i završila prevod drugog, Sara je počela da piše obrazovne tekstove. Kasnih 1750-ih, Sara i ledi Barbara su pratile svoje ranije napore da obrazuju siromašnu decu tako što su napisale seriju kartica koje su se koncentrisale na podučavanje istorije i geografije. Godine 1761, sa dolaskom Džordža III, Sara je napisala političku istoriju o Gustavu I od Švedske: „Istoriju Gustava Eriksona, kralja Švedske“,naglašavala je koncept „kralja patriote“, ili nesebičnog vladara koji deluje za veće dobro zemlje. Uspela je u tome sa „Istorijom Meklenburga“ 1762. kako bi iskoristila interesovanje javnosti za ženu Džordža III, Šarlot.

Takođe 1762. godine, Skot je objavila svoj najuspešniji roman, „Opis Milenijumske dvorane i susedne zemlje“. Utopijska priča prikazuje zajednicu žena posvećenih umetničkim aktivnostima i obrazovanju, hrišćanskim vrlinama i filantropiji. Populacije kojima služe su deca, siromašni, stari, invalidi i deformisani. „Milenijumska dvorana“ je dala izmišljen primer ideala kruga Plavih čarapa; Plave čarape su bile grupa muškaraca i žena iz srednje i više klase koji su se sastajali radi intelektualnih diskusija i filantropskih usluga.

Kao i Plave čarape, utopijski roman Sare Skot predstavlja „kritiku dvorske politike, kulture i društva.“

„Milenijumska dvorana“ je prošla kroz četiri izdanja do 1778. godine.

Kasniji život

Godine 1763, ledi Barbara je stekla penziju od 300 funti, što je dovoljno obezbedilo finansije domaćinstva, a Sara nije pisala nekoliko godina. Ali sa smrću ledi Barbare 1765. i uz ohrabrenje i insistiranje njene sestre, Sara je ponovo počela da piše.

„Istorija ser Džordža Elisona“ objavljena je 1766. Ovaj nastavak „Milenijumske dvorane“ prikazuje istoimena naratorova „dobrotvorna dela“ inspirisana njegovom posetom toj dvorani. Njegove akcije uključuju „instituciju reformi na njegovim plantažama na Jamajci i osmišljavanje šema za pomoć siromašnima u Engleskoj, zapošljavanje starih radnika u krugu njegove kuće, pokretanje fonda za oslobađanje zatvorenika i plaćanje za obrazovanja žena različitih rangova.

Opet, roman je bio utopijski, ali je sadržao i elemente kraljevskog patriotizma. Kao odgovor na populizam u nastajanju, ovo delo je bilo o životu protestanta koji se borio protiv vladavine mafije i apsolutne kraljeve monarhije. Sara je te iste godine objavila svoj poslednji roman, „Test sinovske dužnosti“, koji je bio epistolarni roman koji se bavi pravima ćerke da bira svog muža.

Godine 1775. umro je Edvard Montagu, Elizabetin muž, a Elizabeta je davala Sari 200 funti godišnje. Godine 1778. Sarin otac je umro, što joj je dalo više novca. Za života nije proizvela više objavljenih radova. Posle duge bolesti, Sara je umrla 11. novembra 1795. u Noriču. Prema uputstvima koje je Sara ostavila, većinu njenih pisama je uništio izvršitelj njenog imanja.

Do 19. veka njeno ime je uglavnom zaboravljeno, a njena dela su pripisivana drugim piscima, uključujući romanopisca i dramaturga Olivera Goldsmita.

Obnovljeno interesovanje za Saru Skot i njen rad pojavilo se u nedavnoj književnoj kritici.