Џорџ III

Из Википедије, слободне енциклопедије
Џорџ III

Џорџ III
Џорџ III

Датум рођења 4. јун 1738.
Место рођења Лондон (Велика Британија)
Датум смрти 29. јануар 1820.
Место смрти Виндзор (Велика Британија)
Период 25. октобар 176029. јануар 1820.
Претходник/ци Џорџ II
Наследник/ци Џорџ IV
Порекло и породица
Династија Хановер
Отац Фредерик
Супружник/ци Софија Шарлота од Макленбург-Стрелица
Потомство Џорџ IV

Џорџ III (Џорџ Вилијам Фредерик; 4. јун 173829. јануар 1820) је био краљ Велике Британије и Ирске, војвода од Брунзвик-Линберга и кнез-изборник Хановера од 25. октобра 1760. до 1. јануара 1801. Електорат је постао краљевина Хановер 1814. Био је трећи монарх из династије Хановер и први који је рођен на тлу Енглеске. За време његове владавине краљевине Велика Британија и Ирска су се ујединиле и формирано је Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске.

Његов отац је био Фредерик, принц од Велса (1707—1751), најстарији син краља Џорџа II (1683—1760). Због ране очеве смрти престо је преузео директно од деде Џорџа после његове смрти 1760. са свега 22 године. Владао је 60 година, до смрти 1820.

Оженио се принцезом Софијом Шарлотом од Макленбург-Стрелица и са њом имао петнаесторо деце, девет синова и шест кћери, више него било који други владар.

За време његове владавине избио је Амерички рат за независност (1775—1783) којим су тринаест северноамеричких колонија добило независност и формирало Сједињене Америчке Државе.

За време његове владавине избила је Француска револуција. Револуционарна Француска је објавила рат Енглеској 1793. Енглеска је била добро припремљена, али је Француска била јача. Прва коалиција (Енглеска, Аустрија, Пруска и Шпанија) је побеђена 1798. Друга коалиција (Енглеска, Аустрија, Русија и Турска) је побеђена 1800. тако да је Енглеска остала сама у борби против Француске. Рат је настављен 1803., али је Трећа коалиција (Енглеска, Аустрија, Русија, Шведска и Напуљска краљевина) доживела исту судбину као и две претходне и распала се 1805. Инвазију Енглеске је спречила победа Хорација Нелсона над шпанско-француском флотом у бици код Трафалгара 21. октобра 1805.

Због болести 1811. је прогласио свог сина Џорџа, принца од Велса за регента који је после смрти свог оца 1820. постао краљ Џорџ IV.

Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.

То подразумева уклапање потпунијег и тачнијег садржаја, уклањање сувишног и неодговарајућег текста, додавање референци и слична уређивања, како би се добио квалитетан и енциклопедијски чланак.

Чланак је означен овим шаблоном дана.месеца.године. и не налази се ни у једној од постојећих категорија.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Почетак владавине[уреди]

На почетку његове владавине завршен је Седмогодишњи рат корисно по Велику Британију. Премијер је тада био Вилијам Пит старији. Он је био виговац, али је осуђивао начин поткупљивања и друга нечасна средства. Међутим је Џорџ III био противан виговцима и у опште парламентарној влади, желећи имати потпуну независност у наименовању министара. Он једном ово изврши, али изазва велику опозицију у парламенту. На тај начин дођу па владу торијевци, који се беху отресли свога јакобинизма. За дуге су се владе Џорџ III одвојиле од Енглеске североамеричке насеобине и основале демократску републику Сједињених држава, а у Француској се догоди демократска револуција, која је утицала и на енглеско друштво. Под утицајем се ових догађаја у Енглеској јави нова, демократска странка, која је тражила парламентску реформу.

Колонијална политика[уреди]

Индија[уреди]

Индија бејаше у XVIII столећу насељенија од Европе, али не сачињаваше један народ и од пре много столећа становништвом њеним владали су само страни освајачи. Последња владавина, која је заснована у XVI столећу, била је владавина једнога татарскога владаоца, Великога Могула, настањенога у Делхима, који у XVII столећу бејаше саставио све индијске земље у једну државу. У XVIII столећу ова је држава већ срушена, и у Индији не бејаше више друге власти осем негдашњих обласних управника, који бејаху постали независни господари, и старешина појединих војничких чета, који међу собом ратоваху с најмљеним војницима.

Француска и енглеска влада бејаху основале у Индији свака по једну повлашћену трговачку компанију. Ове две компаније (француска и енглеска) бејаху подједнако уређене; свака имађаше на обали по неколико градова, заштићених тврђавама и снабдевених магацинима; оне ту издржаваху трговинско, чиновничко особље, нешто војске и по једнога управника (гувернера). Компаније на тај начин бејаху као мале државе. У ХVШ столећу, зарад одбране својих притежања, морадоше узети учешћа у ратовима, које међу собом вођаху мали господари те земље. У брзо се увиде, да једне мала војска, уређена и дисциплинована по европском начину, може тући велику уређену војску и да се од индијских војника може створити изврсна европска војска. Тада бише уређене сипајске (Сипај (cipaye, енглески sepoy, персијски sipahi) у Индији значи војника, ратника, који је у служби европљана а нарочито Енглеза.) чете, састављене из урођеничких најамника, под европским официрима и наоружане по европски. То је био проналазак директора француске компаније, Диплекса, а енглеска га компанија усвоји и њим се користи.

Енглеско колонијално царство[уреди]

Енглеска наследи Француску у Америци и Индији. Она је сад била господар целе Северне Америке, чак до Мексика, а настави и освајање Индије. Акционари (чланови) Француске Компаније хтели су да се Компанија занима само трговинским пословима и бејаху израдили, да се опозове Диплекс, коме се замерало што је Компанију уплео у скупоцене ратове. Енглеска Компанија остави својим чиновницима одрешене руке за рад, и Клив само у једној битки задоби целу краљевину Бенгалску.

Чиновници, поставши наједанпут господари једне земље од 60 милиона душа, стадоше њом управљати потпуно неограничено, управо тирански: опљачкаше становнике и стекоше грдно благо, па се потом враћаху у Енглеску, да тамо развију раскош као какав источњачки господар. Њих прозваше набабима. Та је саблазан била толика, да 1773. године, кад дође време да се Компанији обнове повластице, које су биле дате само на двадесет година, енглеска влада задржа за себе право, да поставља главнога гувернера, а Компанији остави само монопол трговине. Главни гувернери продужише освајање за рачун Компаније, која најпосле у XIX столећу постаде једини господар Индије.

На први поглед изгледа чудновато, да се једна земља од 200 милиона душа подâ, да је освоји једно друштво страних трговаца. То је дошло одтуд, што у ствари индијско становништво није било један народ; то је био скуп народа, од којих су једни брамани, а други муслимани, које ни вера, ни порекло, ни влада, једном речи ништа не везиваше уједно, и који немађаху никаква разлога да раде заједнички. Масу становништва сачињаваху мирољубиви земљорадници, навикнути на вечито туђинско угнетавање. Ту није било независних народа, него само независних господара. Индијска је Компанија била један господар, који се бори с другим господарима, и она их је све победила, јер је само она располагала уређеном војском.

Односи према Америчким насеобинама[уреди]

Енглеска је постављала свога намесника над насеобинама и од њих тражила само ове две обавезности: помоћ у рату и узимање купље једино од енглеских трговаца. На тај начин, поред осталога, насељеници беху слободни и од данка енглеској држави. Увиђајући како се на заштићавање насеобина у рату троши доста новаца, после седмогодишњега рата, када је добивена Канада, парламенат намисли да у насеобинама уведе жиговину (штемпларину) на све уговоре и друге јавне исправе. Тада насељеници пошљу у Лондон знаменитога Франклина (1706-90), да изјави парламенту како они нису противници дажбинама, али траже да и они имају учешћа при решавању о том. Амерички родољуб нађе помоћи код Пита, који доказиваше да је то право свих Енглеза и да га не треба одузимати насељеницима. Жиговина би укинута, али Енглеска потом заведе увозну царину на многе увозне предмете тртрговачке. Ово веома раздражи Америчане, и једном бостонски становници баце у море више товара чаја, који је довезен на енглеским лађама из Индије. То је био почетак смутњи, из које се изроди прави устанак.

Побуна енглеских насеобина у Америци[уреди]

Освојење Канаде измени положај оних тринаест енглеских насеобина у Америци; од тада оне немађаху више да се боје напада с француске стране, па им не бејаше више ни Енглеска потребна, да их брани. Становници насеобина престадоше се осећати штићеницима енглеске владе и почеше се тужити на угнетавање. Трговину је у насеобинама уређивао енглески парламенат; он је одређивао величину дажбина, које је морала плаћати свака роба; он је забрањивао трговање неком робом, па било да је она увожена или извожена. Насеобинци никад пре нису протестовали против овога парламентовога права, али ни Енглеска никад није захтевала од насеобина, да плате какав порез.

Енглеска влада, оптерећена врло тешким дугом, што га учини за време рата, мишљаше да може по закону захтевати од насеобинаца, да и они у неколико узму удела у исплати трошкова краљевине Енглеске. Насеобинци уложише протест, наводећи као разлог старо енглеско право, да нико није дужан платити какав порез, ако га нису одобрили његови представници; међутим, насеобине нису слале своје посланике у енглески парламенат. Парламенат пође даље и усвоји један мали порез под видом таксених марака (1764) (Као што су данас монополисане хартије и рачуни с таксеном марком и државним или монополским жигом.). Но насеобинци спречише продавање хартије с том марком, злостављајући свакога, ко би се год усудио да се прими продаје, и разбијајући канцеларије (продавнице) ових хартија. Енглеска влада немађаше тада у насеобинама својих чиновника и не могаше заштићавати скупљаче тих прихода, а ако покуша да оптужи каквога Американца, поротници га ослободе. Парламенат укиде тај закон о таксама.

Године 1767. влада по ново удари порез, који је имао да се плаћа под видом царине на неке врсте робе (стакло, кожу, хартију и чај), кад се уносе у Америку. Насеобинци по ново почеше слати жалбе и претити цариницима, а међу собом се договорише да Енглезе казне тим, што неће више куповати енглеску робу. Највише бејаху раздражени насеобинци са севера (из Нове Енглеске); у Бостону су јавно кријумчарили: један товар вина са Мадере, који је дошао као кријумчарска роба, пронесен је улицама с пратњом наоружаних људи. Влада покуша, да у Америци настани војску, но кад се у Бостону дознаде да долази посада, становници одржаше збор, на којем решише, да никаква војска не може остати у насеобини без њихова пристанка. А кад посада би настањена, војници не могаху изићи на улицу, а да не буду злостављани.

Влада стукну и укиде царину, али је остави на чај, колико тек да би одржала правно начело (1770). Насеобине и даље продужише своје односе са Енглеском. Али насеобинци бејаху већ навикнути на самовласно поступање. Кад један брод, који чуваше обалу Род-Ајленда (Исланда), наседе, ноћу га нападе једна гомила људи, који су били на осам великих чамаца, те капетан брода би рањен а брод спаљен, и при свем том што извршиоци бејаху познати, нико није хтео сведочити против њих (1772). После некога времена Индијска Компанија посла у Бостон три брода натоварена чајем. Једна гомила људи, преобучених у одело индијанаца Мохавка, силом заузе бродове и баци у море 342 сандука чаја.

Енглези, ражљућени овим дрским нападом, латише се потребних средстава против побуњене насеобине: парламенат огласи да се бостонско пристаниште затвори и промени уредбу насеобине. Друге насеобине стадоше на страну Бостона, потписаше се и послаше му брашна и пиринча. После тога насеобинске скупштине наредише, дасе скупља војска ради сузбијања енглеских војника н послаше своје изасланике у Филаделфију, да се договоре, како да се уреди отпорна снага.

Независност насеобина[уреди]

Становници америчких насеобина мало по мало бејаху доведени дотле, да се силом одупру енглеској влади. (Прва се битка догодила 1775. год.). Али ипак још не бејаше речи о правом устанку: хтело се да се само заплаше Енглези и да се приморају, да попусте, али се није желело да се одвоје од Енглеске. Трговци су имали рачуна, да очувају својство Енглеза, јер им то допушташе, да тргују са свима енглеским насеобинама. Власници плантажа у јужним насеобинама, богатији људи из средишних и северних крајева и сви богаташки редови бејаху одани краљу и за њих би одвајање изгледало као нешто ужасно. Али се у Новој Енглеској бејаше створила једна нова странка, састављена поглавито од људи из народа, а предвођена људима од закона, која је хтела рат и републику. Ова је странка била у мањини, али је радила силно. Њене чете стадоше крстарити по земљи, прогонећи судије и злостављајући присталице Енглеске (називали су их торијевцима, као краљеву странку); један судија и један цариник бише пропуштени кроз катран и перје (Онај човек, који буде осуђен да претрпи ову казну, свуче се, сав се намаже катраном, па се после уваља у перје) (по американском обичају). На тај начин буде у већини насеобина заведен нов начин управе.

Конгрес изасланика, што се састаде у Филаделфији, бејаше подељен на две готово једнаке странке. Изасланици из северних покрајина хоћаху да се прогласи независност и да се коначно одвоје од Енглеске; они говораху да се никад више пеће добити таква прилика, јер је било још много насеобинаца, који су ратовали и с Канадом и који су могли саставити читаву војску. Изасланици пак из јужних и средишних крајева не хоћаху републику. Републиканска странка успе да промени управу у оним насеобинама које се противљаху. Тада се доби једна већина, која гласањем усвоји чувену декларацију (објаву) од 1776. године, коју је саставио Џеферсон. У овом акту Конгрес, наслањајући се на природно право, набраја дела којима је краљ Енглеске повредио права Америчана и објављује, да услед тога насеобине „треба да буду једна слободна и независна држава.”

Рат између Енглеске н њених насеобина био је дуготрајан и с нејасним изгледима на исход. Енглески је парламенат одобрио потребну суму новаца за 55000 људи, али енглеска влада готово немађаше војника; опа је узимала добровољце, куповала војску у многих немачких кнежева, па употребљавала и индијанце; две године су јој требале, да састави војску спремну за ратовање. Али како да ратује у земљи, где је ваљало прелазити грдно велике пусте просторије, без путова и животних намирница, вукући све потребне ствари из Енглеске? — За дуго се енглеске војсковође ограничаваху само на заузимање приморских градова; једна војска покуша да продре дубље у унутрашњост, но тешком глађу и непрестаним узнемиравањем толико буде изнурена, да се мораде предати.

Јога је слабија била влада насеобинскога Конгреса. Она немађаше никакве законите власти; нити могаше дићи војску, ни ударити порез; скупштина је сваке насеобине скупљала и издржавала своју народну војску и често је није хтела ставити Конгресу на службу. Она немађаше других извора осем узапћивања торијевских дабара и папирнога новца, који бејаше створила; међутим, овим је хартијама вредност стално опадала: 1778. године оне су већ биле спале на 1/6 своје номиналне (означене) вредности, а 1780. год. вределе су само 1/50. Године 1777. војска конгреска бејаше сведена на 1500 људи, а остали се бејаху разбегли, одневши са собом и оружје. Конгрес реши да се за војску упише 65000 људи, али могаде скупити само 15000; у свему се оскудевало; у недостатку обуће многи су ишли боси и траг њихове војске могао се пратити по њиховој крви. У септембру су по два дана били без хране, а у децембру су војници, немајући покривача, морали проводити ноћи око ватре, Официри даваху оставку, а они, који су већ били иступили из војске, нису се више хтели враћати. Главни заповедник Вашингтон писаше Конгресу: „Може се говорити о патриотизму; могу се из старе историје навести и неколики примери великих дела, учињених под утицајем тога осећаја: али ће се човек преварити, ако се ослони само на патриотизам, да води дуготрајан и крвав рат.... Ја знам, да патриотизма има, и да је он много учинио у овој садањој борби, али смем тврдити, да се дуготрајан рат не може водити само на том основу.”

Америчани бејаху немоћни, да се бране од једне уређене и добро снабдевене војске. Франклин и већина родољуба већ очајаваху за успех. Но устаницима притече у помоћ Француска, која им посла новаца, оружја и један пук војске, и тако поткрепи их, да продуже отпор и поможе им да бране своју земљу. Француска немађаше непосредне користи од овога рата; најмудрији министри, Тирго п Малезерб, хтели су да се избегне мешање у то. Али Конгрес бејаше послао у Париз вештога преговарача Франклина, који се већ био прославио проналаском громобрана, и који умеде придобити јавно мнење и заинтересовати га за америчке републиканце. Министар Вержен, који је уживао поверење Луја XVI, гледао је у овом рату једно средство за ослабљење Енглеза, и Француска стаде на страну Америчана.

Сад је Енглеска имала да се бори с Француском и с њеном савезницом Шпанијом; ваљало јој је ставити под оружје 300000 људи и чувати се од искрцавања Француза у Ирску. У парламенту већина неповољно прими овај рат и примора краља да прими мир. Енглеска признаде независност Савезних Држава (1783). — Француска, која бејаше поднела највећи део ратнога терета, није ништа тражила за себе. Француски преговарачи хтели су да се обезбеди имање н слобода оних Америчана, који су бранили и енглеску владу и били пребегли енглеској војсци. Конгрес се задовољи тим, што их препоручи влади сваке насеобине посебно, али ништа не учини ради њихове заштите. Републиканци их не хтедоше примити, нити им хтедоше вратити њихова узапћена добра; они су злостављали оне, који бејаху остали, и примораше их, да се иселе. Овим узапћивањем и исељавањем америчко друштво би преображено; старих одличних и богатих породица Нове Енглеске нестаде, а на чело друштва истакоше се људи нискога порекла, присталице новога поретка.

Кад се рат сврши, свака насеобина по ново доби своју потпуну независност и стаде се понашати као потпуно пезависна држава. Конгрес немађаше више никакве власти; он је издавао заповести, али им се нико пије покоравао. Изгледало је да ће се савез растурити. Официри, који су хтели очувати јединство, створено ради заједничке одбране, понудише Вашингтону да му предаду диктатуру, но он то одби. Најзад, присталице јединства успеше да убеде насеобине, да им је потребно да остану уједињене ради заштите своје трговине, и године 1787. буде уређена влада Савеза Америчких Држава. Свака држава задржа за себе „свој државни суверенитет, слободу и независност,” своју унутрашњу управу и независне судове. Али све државе ступише у један вечити, пријатељски савез „за своју заједничку одбрану”, и обвезаше се да једна другој помажу против свачијега насиља. Конгресу, који је састављен од изасланика свих држава, стављено је у дужност, да се стара о војсци и ратној морнарици, о односима са страним земљама, трговини и пошти.

Револуционарни ратови[уреди]

Почетак ратова[уреди]

Револуцијски су ратови (1792-99) повратили Француској њену пређашњу војну славу. У самом почетку Французи одбију Прусе код Валмија и победе Аустријанце код Жемапе, после чега брзо заузму Белгију (Димурије), у којој је био устанак због рефорама Јосифа II. Тада Французи завладају левом обалом рајнском и присаједине Француској Савоју и Ницу. Порајнски Немци и Савојци сами пристану уз Француску (1792). После кажњена Луја XVI, осим Аустрије и Пруске, против Француза се диже Енглеска, Холандија, Шпанија, Сардинија, италијански и остали немачки владаоци (прва велика коалиција), те Француској опет загрози најезда туђе војске. Ну након малих недаћа (пораз Димуријев), републиканска војска одби савезнике, којом се приликом истаче неколико знаменитих војсковођа, као: Хош, Моро, Пишегрије и др. Пишегрије заузе Холандију, која буде од федеративне републике аристократске претворена у једну и нераздељену Батавску републикудемократску, као савезницу француску. Уз ратни успех ове године (1795) дође и дипломатска победа. Пруска изађе из савеза и закључи у Базелу мир с Француском. Ове је године (1795) умирена и побуњена Вандеја с другим крајевима, а за Пруском оставе савез Тоскана и Шпанија, те у наредним двема годинама Французи одрже низ сјајних победа над Аустријанцима и другим савезницима.

Египатска експедиција[уреди]

У ово време када је Француска ратовала с другим савезом, њен се најбољи војсковођа Бонапарта налазио у Египту. Енглеска одлучно продужи рат с републиком и после тога када су друге државе једна за другом почеле иступати из савеза. Захваљујући својем острвском положају и доброј морнарици, она је била непобедљива и имала је надмоћност на морима, наносећи пораз и француским и савезним шпанским и холандским ескадрама и отимајући од својих противника поморске насеобине. Уз ово, када Ирци дигну устанак и обрате се за помоћ Французима, бура разби француске лађе, које беху спремљене за превоз помоћне војске. Тада Бонапарта предложи директорији завојевање Мисира, чиме би се нанео удар енглеској трговини на Средоземном мору и довела у питање Индија. Директорија даде свој пристанак, и мисирска је експедиција извршена (1798-99). На покренутој морнарици из Тулона од четрнаест лађа Бонапарта успе доћи до Мисира и искрцати сувоземну војску, али француску морнарицу код Абукира уништи енглески адмирал Нелсон.Ипак је Мисир освојен после битке код пирамида („Војници! с висине ових пирамида четрдесет векова гледа на вас“) и Бонапарта поче наступати у Сирију, да би спречио долазак Турака, који су били пошли за Мисир. Међутим гласови из Европе нагнају Бонапарту да напусти започети посао и да се потајно врати у Француску и поред енглеских крстарица. После његова одласка Французи у Мисиру наиђоше на огромне препреке и најзад су били приморани оставити земљу по закљученој (1801) предаји Енглезима (експедиција на морнарици од научника и уметника; зачетак проучавања колевке старе просвећености). Ускоро Бонапарта постаде господарем у Француској и даде нов обрт ратовима, вођеним с Европом.

Наполеонови ратови[уреди]

Наполеонови ратови, т. ј. ратови за консулства и царства (1800-15), непосредно су продужење револуциских ратова. Када се Наполеон врати из Мисира, Француска је била у рату с Енглеском, Аустријом и другим немачким државама. Осим једнога малога прекида (1802-1803), Енглеска је непрестано ратовала с Француском до коначна пада Наполеонова, састављајући против ње нове савезе и новчано помажући своје савезнике. Ну и ове је савезе дуго постизала судбина пређашњих: савези су раскидани, а јучерашњи непријатељи француски постојаху пријатељима, старајући се да на тај начин добију какве користи. С друге страве, Француска продужи ширење својих граница на рачун суседа и установљавања нових држава или преуређења старих, али које су морале бити у њеној зависности. Разлика је између пређашњега ратовања и овога, што сада нису ослобођавани народи, него је стварано светско господарство, и што се Француска није окружавала републикама — кћерима, већ краљевствима, која су уступана браћи и рођацима новога заповедника. Уједно рачунајући, револуциски су и Наполеонови ратови вођени готово четврт столећа (1792-1815), за које се време мапа европских држава мењала неколико пута.

Борба[уреди]

После је тилзитскога мира уз Енглеску била Шведска, Данска и Португалија, и Наполеон је, у савезу с руским царем Александром I, морао нагнати и ове државе на примање континенталне системе. За шведско-рускога рата у Стокхолму се деси преврат: државни сабор Густафа IV замени његовим стрицем Карлом XIII, који, као немоћан, усини и наименује себи за наследника францускога маршала Бернадота (1810), после чега и Шведска приђе Француској и одрече се Финске у корист руску. Данска је била намерна остати мирна, али након енглеских напада и она пређе на француску страну. Закључив тајни савез са Шпанијом (1807), Наполеон објави да и Браганачка династија престаје владати у Португалији, чему је поглавити узрок њено непримање блокаде. Почетком рата Браганачка династија побеже у Бразилију, а француска војска уђе у Лисабон. Сад дође ред и на саму Шпанију. Овом је државом тада управљао Мануел Годој, министар Карла IV (1788-1808) и љубимац његове жене, и она се већ више од десет година налазила под потпуним утицајем француским. Наполеон обећа Шпанији деобу португалских владавина с насеобинама и користи се њеном помоћу при заузимању Португалије. Затим се умешно користио свађом и неувиђавношћу частољубивога Годоја, који послужи као посредник. Годој је умео склонити Карла IV да се одрече престола у корист францускога цара, као јединога господара, који је подобан да уреди унутрашње ствари у земљи. Овај нови добитак Наполеон уступи брату Јосифу, напуљском краљу, а напуљску краљевину даде својем зету по сестри Јоакиму Мирату, који дотле управљаше једном немачком кнежевином (1808). У исто је време француска војска ушла у Рим.

Наполеонов поход на Русију[уреди]

Због властољубља су Наполеонова тизлитски савезници дошли до сукоба; јер Наполеон завлада једном половином Европе и хтеде бити господар и друге половине. Блокада нанесе штете руској трговини а Наполеон нађе да се руски цар рђаво брине о њој и да је једним указом о повећању царине задао тежак удар француској трговини. С друге стране Александар I беше незадовољан одузимањем Олденбуршке од законитога херцега, његова сродника, а у исто је време с незадовољством посматрао увеличавање Варшавскога херцегства, у чем је гледао обнављање Пољске на рачун Русије. Све ово учини да се Наполеон (1812) крене против Русије на челу велике армије - војске (око 600.000 Француза и друге народности), која је састављена из дванаест језика, рачунајући на потпору обају крила од пруских и аусријских одељења. Војска је Наполеонова имала преко пола милиона људи, а руска је била три пут мања, и стога су Руси морали одступити. После сукоба код Смоленска и најкрвавије битке Наполеонове између Бородина и Москве, велика армија (14-IX) заузе Москву. По целом путу до Москве народ попали и напусти села („француско опустошавање“). Москва је такође остављена од већине становништва и готово (ноћу од 14-16-IX) сва спаљена. Не дочекав тражени мир од цара, а желећи да пређе у неопустошене јужне губерније, Наполеон се крене из Москве јужним губернијама, али буде од Руса одбијен и приморан да се врати истим путом преко Смоленска. Потом отпоче гоњење Француза од руске војске под Кутузовом и од самога народа рускога, а оштра зима доврши истребљивање велике армије. После несрећнога прелаза преко Березине, где сам Наполеон умало не би заробљен, границе се дочепа жалостан остатак ове армије. Наполеон остави војску још у Литванији и похита у Француску, да би скупио нову армију од војне снаге, која се налазила у земљи и у подвлашћеним областима.

Наполеонов пад[уреди]

Чим се несрећно сврши Наполеонов поход на Русију, у Немачкој отпоче рат за ослобођење (1813). Александар I реши да пренесе борбу с Наполеоном изван Русије и Немци поздраве руске војнике као избавитеље. Истина, немачки владаоци одмах не приђу савезу, који Александар I склопи с Пруском; неки су од њих чак помагали Наполеона, у ком гледаху ослонац своје власти. На народно су пак одушевљење силно утицали прогласи прускога краља, у којима је говорено о праву да народ слободно располаже својом судбином. Немци не клону духом чак и после неколико изгубљених битака с Французима (примирје у Плезвицу 4-VI-1813 и неуспели конгрес у Прагу у августу исте године посредовањем аустријскога цара, јер Наполеон не приста на погодбе као ни па новембарске понуде савезничке из Франкфурта); али после тродневне битке код Лајпцига (у јесен 1813), у којој саксонска војска издаде Французе, Наполеон мораде одступати. Тада владаоци Рајнскога савеза почну један за другим прелазити на страну Русије, Пруске и Аустрије, која се раније беше придружила коалицији. При овом су, међутим, они тражили обезбеђење својих земљишта и владалачких права. У исто се време стану враћати у своје владавине они кнезови, које је Наполеон лишио власти.

Када (1 јануара 1814) један део пруске војске под Блихером пређе Рајну, ратиштем поста сама Француска. Земља је била сувише исцрпена и обеснажена, да би се могло успротивити савезницима, који не наиђоше ни на какав отпор од народне стране. На против, код францускога се народа већ обелоданило нерасположење наспрам Наполеона. Император још неколико пута показа своје војно искуство, док најзад један пораз није отворио савезнима пут за Париз. После неколико дана они заузеше висове изнад француске престонице, а потом уђу и у град. Француски су ђенерали, веома блиски Наполеону, прешли на страну његових непријатеља. Наполеону не оста ништа друго, него да се одрече престола и да отиде с нешто гарде на италијанско острво Елбу, које му је дато у владавину. У Француску се поврате Бурбонци у лицу Луја XVIII, брата Луја XVI (ројалисти су називали Лујем XVII малога сина Луја XVI, који је умро за револуције). Сама је Француска лишена свих завојевања дотадашњих (границе од 1792) а тако исто срушено и све оно што је Наполеон урадио ван земље.

Наполеонова влада од сто дана[уреди]

Када савезници оборе Наполеона, искупе се на конгрес у Бечу (1814), да реше политичка питања, која су изазвана новим стањем, али конгрес није још био ни довршио свој заплетени посао, а Наполеон се врати у Француску и поново заузе престо. У туђини Бурбонци и емигранти ништа нису заборавили и ничем се нису научили. Они су хтели повратити стари поредак, што веома раздражи народ.. Наполеон сазна за ово и јави се у Француској (у марту 1815), а народ га дочека као спасиоца револуциских тековина. Луј XVIII посла против Наполеона маршала Неја, али он пређе на страну свога пређашњега господара, и Наполеон уђе у Париз уз величанствено клицање народно. Обећав Французима веће слободе и сагласив се на нов устав, Наполеон се реши да спречи савезнике у послу и крене се на Белгију. Овде се већ скупљала енглеска и пруска војска под војсковођама Велингтоном и Блихером. Наполеон прво потуче Прусе, па потом нападне Енглезе код Ватерлôа, али Велингтону стигне у помоћ Блихер, и битка се сврши потпуним поразом Наполеоновим (18 јуна 1815). Ускоро се затим савезничка војска по други пут јави пред Паризом. Овога пута Наполеон би послат на острво Св. Јелену, где оста до смрти (1821). Тако се сврши ова Наполеонова влада од сто дана. Савезници опет поврате у Француску Бурбонце и закључе с Лујем XVIII нов (други париски) мир, по којем Француска би ограничена, обавезујући се да плати велику оштету и да пет година држи у себи неколико хиљаде војске. Французи сами кажу да су скупо платили једнодушном војском по свету разнесену славу, која би била трајнија да Наполеон бејаше мање себичан, мање славољубив и мање самовољан.

Бечки конгрес[уреди]

Почетак Бечког конгреса[уреди]

После Наполеонова пораза савезници су сматрали, да је раскинут онај уговор од 1814. године. Пошто Бурбонци нису били довољно јаки, да одрже своју власт, то савезници решише да Француској наметну пеке обавезе и терете, који ће је држати у зависности наспрам њих. Они се сложише да траже знатну ратну накнаду, да нареде да се уметничка дела врате оним земљама, из којих их је Наполеон упљачкао, да оставе војску у посадама и да о трошку Француске подигну тврђаве у граничним земљама. По том изделише међу собом француску земљу, и свака сила доби за себе области у које посла своју војску, да се настани и живи на рачун тамошњих становника. Та је окупација трајала две године, док није исплаћена ратна оштета.

После послова у Француској савезници су имали да уређују ствари у Европи. Они одредише себи састанак у Бечу, где се одржа један општи конгрес. Ту дођоше представници свих држава (90 из држава независних, а 53 од владалаца, који су били зависни од других). После толикогодишњега ратовања тај је скуп дипломата био прилика за свечаности и церемоније; аустријска је влада била одредила нарочити дворски одбор са задатком да се стара о том, да бављење у Бечу учини што је могућно пријатнијим.

Требало је да се конгрес отвори 30. маја 1814., по том 1. октобра, па онда 1. новембра; но у ствари он никако није ни отваран. Савезници нису хтели допустити да европске ствари претресају мале државице; они су хтели да питања расправе сами међу собом, а тај су рад имали да сврше два одбора; по том би они имали да изнесу пред конгрес сасвим готова решења, која би конгрес имао само да потврди. Представник Француске, Таљеран, уложи протест против таквога поступања и против израза савезници (који је имао смисла само за време рата) и постиже то, да буде објављено да ће формално отварање бити извршено 1. новембра „саобразно с начелима о државном праву.“ Пруски су изасланици били противни томе; Харденберг, стојећи с песницама на столу, викну: „Не, господо, државно је право бескорисно. Зашто да се каже да ми радимо па основу државнога права? То се само по себи разуме.“ Таљеран одговори: „Ако се то само по себи разуме, а да се и не каже, оно ће се још боље разумети, кад се каже.“ Хумболт викне: „Шта ту чини државно право?“ — „Чини то што сте ви ту“, — одговори Таљеран. И он је писао Лују XVIII: „Тврди се да смо и ми однели једну победу, што смо учинили да се унесе израз државно право. То мишљење треба да вам да мерило за оцењивање духа који конгрес одушевљава.“

Начин рада Бечког конгреса[уреди]

То је била победа само по облику. Начела државнога права никад нису у Европи била чврста, а последњи су их ратови били сасвим поколебали. Таљеран је, у име Луја XVIII, изјављивао да „неће никако признати да само освојење даје суверенитет“ (то јест право господарења); али ни он сам, у време Наполеоново, није употребљавао другога права осем права завојевања. Кад је пак Француска престала бити освајачка држава, он је тада покушавао да се поврати старом обичају; он је говорио да свака земља по праву припада господару законитом, то јест наследном, и да треба дакле свакој владалачкој породици вратити оно што је раније било њено. Али савезници, поставши сад освајачима, бејаху изгубили оно поштовање законитих права; старо начело бејаше уништено, а никакво га ново још не бејаше заменило. Ниједан државник не би хтео да се сами становници питају о њиховој судбини; то је био револуционарни начин поступања, а тада се радило да се утру трагови Револуције.

Остајало је дакле још само једно једино правило, а то је воља савезника; то је оно што је руски цар називао „угодностима Европе“. Таљеран једном оде, да га пита шта намерава, а он му одговори: „Треба да сваки у том нађе своје угодности“. — А Таљеран дода: „И сваки своја права“.— „ Ја ћу задржати оно што имам у рукама“. — „Ваше ће Величанство хтети задржати за себе само оно што је законито (по праву) његово.... Ја на прво место стављам право, па онда угодности“. — „Право је оно, што Европи буде угодно“, рече Александар.

У ствари конгрес се не отвори; питања су решавале комисије, састављене само од представника великих држава, час од представника пет великих сила (четири савезнице и Француске), а час опет осам (осем савезница и Француске још и Шведске Шпаније и Португалије). Остале владе нису питане за мишљење. Области бише издељене између владалаца са обзиром на богатство земље и на број душа, али без обзира на угодности становништва. — Одлуке, што их комисије донеше, бише исписане у виду посебних уговора између разних сила; по том сви ти уговори бише састављени у један општи зборник, који би назван Acte final du Congrés de Vienne (Завршни рад Бечкога Конгреса).

Рушење Наполеоновог дела[уреди]

Наполеон је господарио целом Европом и све је по њој испретурао. Савезници су му је били преотели, али нити су је могли нити пак хтели повратити онакву, каква је била 1800. године, него решише да је из нова преправе. 30. маја, пре него што ће напустити Париз, они су се сагласили, по једном тајном уговору, да Француску држе удаљену и да сами између себе, а према извесним општим одредбама, одређују судбину оних земаља, што су одузете од Француске. Те су земље биле Белгија и лева обала реке Рајне,(Француској је била остављена Савоја и грофовина Ница) Холандија, Швајцарска, Немачка, Италија и Велико Војводство Варшавско. Савезници су најпре решавали питања у којима су се слагали.

Холандија буде враћена Оранијевској породици, и буде састављена с Белгијом, да сачињавају краљевину Холандију (Низоземску). — Швајцарска опет постаде један савез (конфедерација) и доби три нова кантона, Женеву, Вале и Невшател. — Лева обала Рајне буде одређена, да се употреби на накнаде немачким кнезовима. У Шпанији и Португалији пређашњи господари бејаху већ повраћени. — У Италији све буде враћено, као што је било и пре Револуције, привремено буде остављен Мират као краљ неапољски, да га тим награде што је напустио Наполеона. Али он не буде званично признат; и 1815. године неапољски Вурбонци бише враћени на престо. А Мират, пошто покуша да се врати буде ухваћен и стрељан, изузимајући две републике, Ђенову и Млетке; ђеновска буде дата сардинском краљу као накнада, а млетачка остаде Аустрији — Шведски краљ у накнаду за Финску доби Норвешку, која се одузе од Наполеонова савезника, данскога краља.

Три питања, на којима се силе не могоше сложити, буду остављена за другу прилику, (пошто им се ту интереси сукобљаваху). То су: 1., Уређење Немачке (Пруска је хтела да се обнови царство, а Аустрија је волела да остане савез); — 2., Давање накнаде Пруској (Пруска је хтела присвојити краљевину Саксонску, Аустрија није хтела имати Пруску на чешкој граници, а и други су се савезници бојали да Пруску учине у Немачкој сувише јаком) и 3., Велика Војводина Варшавска (Александар ју је хтео задржати и створити од ње пољску краљевину, а Енглеска и Аустрија не пристајаху, да се цар толико пружа у напред у Европу). Та су три питања претресана у Бечу и Таљеран се користи неслогом, те изради, да Француска опет уђе у европски „концерат“; он се изјасни против предлога да се Саксонска одузме „законитом“ краљу. Пруска се наслањаше на Русију, а Александар је допуштао да се Саксонска узме, да би тако и он добио Пољску. Таљеран се сложи са Енглеском и Аустријом, Француска буде примљена у комисију, и све три уговорише савез за одбрану. Таљеран је писао Лују XVIII: „Сад је, Сире, коалиција занавек растурена; Француска није више усамљена у Европи“. Говорило се чак и о рату. По том се поврати слога: Александар доби Пољску, а напусти Пруску, која не доби ништа од онога што је тражила. Не пристаде се на то да се збаци саксонски краљ. Пруси предлагаху да му се у замену за његове земље да нова краљевина, која би се створила на левој обали Рајне; тада су пруски државници желели да избегну непосредну близину француске границе. За Француску је изгледало корисно, да између ње и Пруске буде каква слаба државица под управом савезнога владаоца, али ипак Таљеран одби такво изравњање, као противно законитости и опасно за немачку равнотежу. Најзад Пруси пристадоше да приме накнаду састављену из четири комада: северну Саксонску са 782.000 душа, 810.000 душа у Пољској, 829.000 у северној Немачкој и 1.044,000 на левој обали реке Рајне. На тај се начин Пруска нашла, а против своје воље, наслоњена на француску границу и оптерећена дужношћу да брани Рајну.

У Немачкој, родољуби, који су живо радили на „рату за ослобођење“ од Наполеона, желели су да се поврати старо германско (немачко) царство; пруски су државници предлагали да се за императора узме аустријски цар, па би две велике државе, Пруска на северу и Аустрија на југу саставиле један Директорат (управно веће) који би управљао Немачком. Аустријски цар не хтеде по ново узимати назив немачкога императора, а није желео да ступа у једну заједничку владу, где би морао делити власт с Пруском. Мали владаоци осталих немачких државица нарочито су гледали да сачувају ону независност, што су је задобили 1806. године; њима се није допадало да им се успоставља каква виша власт, а особито да слушају прускога краља, којега су сматрали као себи равнога. Године 1813. да би немачке кнежеве увукли у савез, савезници су им уговорима били обећали да ће им оставити њихову државу и независност. Те независне државе нису могле образовати једну народну целину. С тога се дакле одустаде од намере да се по ново царство ствара, које је Наполеон уништио, па се установи само једна конфедерација (Deutscher Bund, Немачки Савез), то јест један вечити савез између држава, с једном дијетом (Bundestag), то јест сталном конференцијом (скупом) изасланика свих држава.

Ето, то је дело Бечкога Конгреса, где су све европске владе биле заступљене. Оно је допуњено 1815. године, после другога пада Наполеонова. Не само да су предузете потребне мере, да се Француској одузме могућност да обнавља рат (одузимањем њенога освојења и стварањем према њој читавога појаса утврђења), него се покушало и да се у будуће спречи сваки рат у опште између владалаца. Метерник, који је тада управљао осталим државницима, радио је да протури, у XVIII столећу непознато начело, да сви владаоци саставе као једну велику породицу, и да је за све владе корисно да се узајамно потпомажу против њихових поданика и да своје међусобне спорове расправљају решењима изборних судова. Тада буде решено да се често држе конгреси, којима ће бити дужност да одржавају слогу између влада, а у исти мах л да предузимају што буде потребно против незадовољних народа. То је названо Метерниковим системом. Он је радио доста правилно за десетак година; дипломати су држали више конгреса и угушили више побуна; конгрес је послао аустријску војску да помогне неапољском краљу, а француску војску, да помогне краљу шпанском, обојици против њихових поданика.

Уговори од 1815. године остадоше као основица међународнога права кроз четрдесет година (до Кримскога Рата), и за то време у Европи није било великога рата. Дело Бечкога Конгреса уништено је између 1860. и 1870. године, али је сачуван обичај да се састају европски конгреси и идеја о изборном суду, који би могао у неколико спречавати ратове.

Значај бечког конгреса[уреди]

Не узимајући у обзир све недостатке створенога поретка, бечки конгрес за дуго обезбеди међународни мир у Европи. За четрдесет година Европа преживе три револуције (1820, 1830, 1848), али се између европских држава није нарушио мир. За ово време међународни је однос зависио од пет великих сила: Аустрије, Русије и Пруске, као апсолутних монархија, и Енглеске и Француске, као уставних монархија (пентархија). Између самих је апсолутних монархија било несугласности: Аустрија и Русија размимоилажаху се у погледима наспрам Турске; Русија се једно време примаче уставним монархијама и у наваринској битци руска, енглеска и француска морнарица победи Турке (1827), а осим тога се Аустрија и Пруска гложаху међу собом у Немачкој. Између Енглеске и Француске беше такође незадовољства, и то због утицања на западне државе другога ступња, због превласти на Истоку и због насеобинских смерова. Ну ипак за прве половине XIX столећа између ових држава не дође до сукоба. Државе се пак другога степена вису могле слободно развијати, што је пентархија присвојила право мешања у њихове послове а у смеру угушивања револуције. Једина Енглеска уста против оваке политике, али са главним чиниоцем овога мешања учини Света алијансија.

Света алијансија[уреди]

Прва мисао о Светој алијансији припада Александру I. Он је био васпитан у слободоумном француском духу, али га у доцнијим годинама обузе верско осећање, и чак поче сматрати борбу с Наполеоном као извршење посланства озго. Стога по свршеном послу на бечком конгресу, руски цар природно жељаше да учврсти творевине овога конгреса и да предупреди међународну војну. Најбољу основу за то он налазаше у хришћанској вери која проповеда, братство код народа, чији су представници владари, као божји пуномоћници. У акту се свете алијансије, који састави сам Александар I, ставља владаоцима у дужност очинско управљање поданицима и братско помагање између себе, што сасвим беше противно политичком учењу XVIII столећа. Тако су владаоци под верски штит скрили своју алијансију стварно против слободе свих народа, што се могло и одржавати само у доба реакције. Савезу прво приступе главни чланови Аустрија и Пруска, с којима је Русија везана заједничким пословима (Деоба Пољске и рат с Француском) и једнаким обликом државним. Савезу потом приступе и друге државе, осим нехришћанске Турске, папе, који себе истиче изнад других владалаца, и Енглеске, чији устав не допушта ступање у савез, који само владаоци склапају. Метернику се испрва није допала Света алијансија, али се доцније вешто њом послужи за одржање поретка у Аустрији и угушивање народног покрета; а чак је убеђивао савезнике да је српски и грчки покрет у Турској наперен против законитог господара.

Бечки је конгрес почетак читавог низа конгреса (у Ахену, Тропави, Љубљани и Верони), који у духу Свете алијансије мирним путом решаваху међународна питања и усвоје начело мешања у послове других држава.. На ахенском је конгресу (1818) решено да се Француска ослободи окупације, а три су се друга конгреса занимала пословима у Шпанији и Италији, где су се десиле револуције око двадесетих година.

Корист за Енглеску[уреди]

Енглеска у Европи није ништа друго тражила осим једнога острвцета Хелголанда, што је и добила, а примила је своју накнаду на рачун француских и холандских насеобина.

Побуне у Великој Британији[уреди]

После отпадања Североамеричких држава, а за еве време француске револуције и Наполеонова доба, у Енглеској завлада прави застој. Саучешће које срете револуција у неким друштвеним редовима енглеским и покушај Ирске да помоћу Француза свргне енглеску власт (1789) веома заплаши званичне редове енглеске. Парламенат ојача управну власт и неколико пута обустављаше силу Habeas-corpus-act-а, а у Ирској укиде и парламенат. Ирци пак у енглески парламенат нису могли улазити као католици (по Тест-акту). Енглеска је готово непрестано (1793-1815) ратовала с револуцијом и Наполеоном и у том утроши сву снагу. Главни непријатељ француски, Пит млађи, користећи се великим утицајем и влашћу, водио је и спољашње и унутрашње послове у духу реакционарском. После Наполеонова пада министар Кестлери држаше се такође реакционарства, и тек се Канинг око двадесетих година ослободи такога рада. — Председник се Североамеричких држава Монрое (1823) изјаснио против мешања Европљана у америчке послова (Америка - Американцима).

Житни закони[уреди]

У Енглеској се баш у ово време десио привредни преврат, чега је последица развијање јаке производње. Тада наста беда и покрет код радника. Поред других узрока, незадовољство повећа и скупоћу хлеба. У рату је с Наполеоном I увоз жита за Енглеску био веома отежан, те је хлеб врло поскупио. Ово нагна поседнике и фермере да више ору и да побољшају пољопривреду, на што потроше доста новаца. Када се рат сврши и жито се могло увозити у Енглеску по јевтиној цени, они се нису хтели лишити својих користи, те парламенат изда тако зване житне законе (1815). Стварност је тих закона у повећавању царине на увожено жито и то тако, да је царина била већа, ако је хлеб јевтинији. Издавање житних закона показује да се племство, чије је било земљиште и углавном парламентско представништво, користило својим политичким правом ради властитих користи.

Еманципација католика[уреди]

Крајем двадесетих година Енглеска пође путом унутрашњих рефорама. За ово време јаком снагом поста у земљи друштвено мњење, које је изражавано у штампи и на митинзима (народни зборови), чиме је поступно добило и већу слободу. Прва је знатна измена била тако звана еманципација католика. По Текст-акту (1673) католици нису могли у Енглеској добити државних дужности. Особито се ово тицало Ираца, који готово сви беху католици. Против овога бесправнога положаја својих земљака поче радити одлучни родољуб О Конел, ступив на чело целој католичкој асоцијацији. У Ирској њега изабраше за члана парламента, али он као католик није могао, заузети своје место. Међутим се за еманципацију — равноправност — католика изјасне многи виговци, те и сами торијевци морадоше попустити. И бил се о том донесе за министровања војводе Велингтона (1829), који је, истина био консервативац, али је увиђао неизбежност ове измене.

Парламентарна владавина[уреди]

Под владом Џорџа III, а нарочито за време ратова с Француском, начин владавине се измени. Краљ опет поче употребљавати своја права, бирао је министре по својој вољи, чак и изван скупштинске већине, а отпуштао их је и онда, кад је уз њих већина; он стаде присуствовати министарским седницама при већању и наметати им своју вољу. — Виговска странка, која је управљала од 1715. године, коначно изгуби своју већину 1783. године и за време рата спаде на 60 чланова. Торијевска странка, наклоњена према краљевим прерогативима (т. ј. Правима), пусти краља да управља политиком; а тада је ваљало опирати се Француској. И мере против копнене заштите нису предузимане под видом закона, већ под видом простих краљевих наредаба.

Француска Револуција, која је пролила крв једнога краља, растројила цркву, одузимала приватну имаовину, оборила устав и круну, улила је Енглезима толико страха и гнушања, да омрзошс сваку промену, и за тридесет је година било немогућно учинити да се у Енглеској прими и најмања измена. Док су Французи рушили своју стару владавину, дотле су Енглези утврђивали „стару Енглеску" (Old-England).

Кад мир би повраћен 1815. онда се отпоче двогуби покрет: да се од владе добију поправке старога уређења и да се успостави парламентарна владавина подизањем опале скупштинске власти и смањивањем краљева утицаја.

Захтеви односно поправака били су управљени:

1., На казнене законе, који су делимице били још из XVI столећа. (У њима су се задржале свирепе казне: жигосање, привезивање за срамни стуб, шибање и др.; они су прописивали смртну казну за више од двеста разних врста преступа, и било је највећи злочин украсти што у вредности од 5 шилинга са излога робе, ухватити питомога зеца са зечарника, одсећи дрво). У неколико се доби тражена измена 1820. године;

2., на економско уређење, које је био још Кромвељ извео, па је после допуњавано за време ратова против Францускога Царства. (Било је забрањено примати у енглеска пристаништа друге бродове осем енглеских; царина је на страну робу била је врло велика и тако сложена, да је била потребна тарифна књига од 1200 чланова; увоз жита у Енглеску био је забрањен, све док жито не достигне врло високу цену, ма да та земља није имала довољно жита за своју потрошњу). Измене бише извршене између 1823. и 1828. године;

3., на веру, која је још била подложна гоњењу, што је уређено још у XVII столећу. (Католици су били искључени из свих врста државне службе, и нису могли заседавати у парламенту, јер се при ступању у дужност од свакога тражило да се изјасни против једне од католичких догма). И еманципација (ослобођење од тих ограничења) католика би усвојена 1829. године.

Највише ,је времена требало да се извојује поправка изборнога система, који је старином досезао чак до XIV столећа. Једне су посланике бирале грофовинске скупштине, које су биле састављене од свих власника имања из целе грофовине, а друге су бирали становници извесних повлашћених бургова (Бург (bourg) је велико село или паланка, обично с тврђавом, где је тржиште за околину, — Грофовина (Shire) је већа или мања област, као на прилику округ или жупа. Свака грофовина има свога шерифа, као званичнога представника власти). Али ни распоред посланика који се имају бирати, ни начин поступања при бирању није мењан још од Средњега Века, те је тај систем био пун погрешака и бесмислица.

Пре свега посланичка су места била врло неправилно распоређена према становништву. Од 658 посланика Ирска их је слала 100, Шкотска 45, област Галска 24, а сама Енглеска 489. — У Енглеској десет јужних грофовина, с мање од 3 милиона душа, бирало је 237 посланика, а остале, с више од 8 милиона душа, бирале су само 252. Скотска је, с 2 милиона душа, слала 45, а Корнвелс, са 300.000, 44 посланика. Особито је падала у очи та неједнакост између грофовина и бургова: грофовине, које су представљале готово цео народ, имађаху само 186 посланика, а бургови су их бирали 467; грофовина Мидлесекс (Midlesex), која је обухватала готово цео Лондон, није имала више посланика него бург Олд-Сарум (Old-Sarum), где је била остала још само једна породица. Већина је бургова имала подсмевке достојан број бирача: 46 имало их је помање од 50, 19 мање од стотине, 46 мање од двеста, а 34 их је било сасвим расељених још од Средњега Века, те нису више ни имали изборнога тела. То су били bourgs pourris (расељени бургови); у Бералстону је била једна кућа, Гатон је био само један парк, а Денвич је био под водом још од пре толико столећа, па ипак су сви и даље слали своје представнике. Напротив, градови који су постали од XVI столећа, између осталих и Ливерпул и Менчестар, који су имали по више од 100.000 душа, нису имали својих представника. Рачунало се, да је 1793. године у Скупштини било 294 члана, које су изабрала бирачка тела, која су имала мање од 260 бирача, и да је већина изабрана с мање од 15.000 гласова.

Од туд је излазило, да посланици, бар они из бургова, нису били прави представници народа; они су у ствари назначивани од власника бурга или од владе. Од 658 посланичких места са 424 располагало је 252 покровитеља или сама влада. Ови су покровитељи сматрали себе за власнике посланичких места (столица), и наређивали су да се на њих бирају посланици, и кад их не би задржали за себе или за своје синове, они би их уступали својим креатурама. На крају XVIII столећа многи су се људи нискога порекла, обогаћени у Индији (набаби), или у трговиии, бацали на луксуз да заседавају у парламенту; и за то је била одређена цена, која се повећавала или опадала.

Па чак и у оним грофовинама и бурговнма где су бирачи били независни, обично их је било за причу мало. У целој Скотској било је само 2.500 бирача; једна грофовина имала их је 9, друга опет 21, од којих је само један једини седео у земљи. Једнога дана срески старешина (shérif) сазва скупштину, да изврши избор за грофовину битску; у скупштину дође само један бирач; он заузе председничко место, објави да је седница отворена, изврши прозивање, одговори на прозивку свога имена, за тим је говорио у корист своје кандидације, приступи гласању и једногласно избра самога себе.

Бирање се још једнако вршило по старом начину. Кандидати су се пели на клупе и беседили усред ужасне ларме и свађе, јер је био обичај давати бирачима да пију и да приређују бирачке манифестације с једне и друге стране; често су се и тукли. Сви су се бирачи скупљали под ведрим небом, а у гомилу се увлачило и много људи који нису били бирачи; шериф је наређивао да се гласа дизањем руке, и обзнањивао је исход гласања. Понајчешће је исход био у напред познат, јер је бивао само један кандидат; а кад их је било више, онда се гласало поименце (poll), ако би то који такмац захтевао; сваки је бирач гласно говорио за кога гласа, и то је записивано; понекад је тај рад трајао по читаве недеље дана.

Од XVIII столећа већ су се жалили на изборну корупцију (квареж), али се она с богатством упоредо још више увећала; скупштина, која је имала да представља народ, представљала је још само властеоске породице и велика имања. Виговци су, почевши од 1808., готово сваке године захтевали поправку, али је торијевска странка, која је имала већину од 1783. до 1830. год., све једнако предлог одбијала.

Виговци су тражили да за ту поправку задобију ширу масу народну. До тога је времена и само грађанство слабо марило за политику, седнице су парламентове биле тајне, а новине још слабо распрострањене. Али се крајем XVIII столећа велика промена била извршила; градско се становништво било знатно умножило, од како се индустрија обнови машинама, и створио се један друштвени ред жудан новина; од 1769. до 1792. године покрену се шест великих свакодневних новина (листова), које почеше доносити извештаје и о оном, што се у скупштини дешава. Број примерака, који се на годину продаду, од 7 милиона, колико их је било 1753. године, подиже се 1806. на 16, а 1821. на 25 милиона. Године 1808. и 1809. бише заснована и два велика часописа: Edinburgh Review,виговски, и Quarterly Review, торијевски. Године 1801. поче и штампање парламентових извештаја. — После 1815. године странке стадоше покретати (агитовати) јавно мнење приређујући политичке зборове под ведрим небом, митинге (meetings), где су беседници говорили с клупа или каквих кола (тај је обичај позајмљен од секте методиста). Пре или после тих зборова присталице дотичне странке пролазиле су улицама носећи своје заставе и прогласе.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Џорџ II
краљ Уједињеног Краљевства
1760—1820
Наследник:
Џорџ IV
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}